Suze za damu iz Insbruka

Datum objave: ponedeljak, 20 februara, 2012
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+

milan_pocuca.jpg

Zahvaljujući Diani Budisavljević izbegao sam sigurnu smrt. Moje zdravstveno stanje po oslobođenju iz logora Lobor-grad je bilo takvo da prognoze lekara u Beogradu nisu bile nimalo optimističke. Rekli su mojoj majci: „Ćerka će vam preživeti, ali sin neće. Fotografišite ga, da imate barem fotografiju za uspomenu…“

Milanu Počuči bilo je potrebno bezmalo sedam decenija da bi dobio odgovor na pitanje – kako je taj uplakani dečak s fotografije, s još nenavršene tri godine, velike glave, naduvanog trbuha i zastrašujuće mršavih ruku i nogu, uopšte došao u situaciju da bude „otpisan“. Od majke bi, doduše, povremeno dobijao samo nagoveštaje, samo parčiće jezive priče o boravku u nizu ustaških logora od hapšenja leta 1941. – od Jaske i Jastrebarskog preko Kruščice sve do Zagorja – o surovim uslovima u njima, i naposletku o spasonosnom dolasku u Beograd. Za detalje, međutim, majka nikada nije imala snage. Svaki put bi je u ratu načeto zdravlje izdavalo.
– S obzirom na njeno veoma loše zdravstveno stanje, nije bilo poželjno da joj često postavljam brojna pitanja na koja nisam imao odgovore – svedoči za “Dnevnik” Milan Počuča koji je od 1994. spletom okolnosti, opet ratnih, žitelj Bačke Topole. – Kako sam stasavao, bivao sam sve više svestan da je naše spasavanje iz logora bilo organizovano – da je neko za to morao biti zaslužan, da se neko založio za nas 145.
Sa svojim imenom, kao i imenima majke Jelene i sestre Ljubice, na spisku 145 oslobođenih iz logora Lobor-grad, suočio se prvi put tek 1990. kada je taj spisak objavljen u listu „Zbilja“, koji je u Karlovcu izdavala Srpska demokratska stranka. Bio je to deo dokumentacije zapovedništva sabirnih logora Lobor-grad i Gornja Rijeka od 30. marta 1942, kojim se „Ravnateljstvo ustaškog redarstva – židovski odsjek, obaveštava da je krenuo transport zatočenica grko-istočne vjere za Zemun“.
– Na tom spisku, pored žena iz Sarajeva, Zagreba, Gospića, Petrinje, Bihaća, Bijeljine, bilo je najviše žena iz Hercegovine, iz Stoca, Trebinja i Mostara – predočava mi Milan spisak čiji je faksimil pribavio iz Arhiva Jugoslavije. – I, onda, pre dve godine, nakon objavljivanja feljtona o Diani Budisavljević, kada je naša javnost konačno upoznata s njenim herojskim i plemenitim delom, dobijam od prijatelja knjigu „Svedočenje boraca stolačkog kraja“, u kojoj se nalazi svedočenje oslobođenih iz Lobor-grada. Tek tada počinjem da povezujem ime Diane Budisavljević sa sopstvenim spasenjem, spasenjem svoje porodice i ostalih zatočenika.
Milan otvara tu knjigu i pokazuje obeleženi odlomak. „Najaktivnija i najhumanija žena koja je posjećivala logor i zauzimala se za što bolje i snošljivije životne uslove bila je dr Marija Budisavljević, supruga dr Julija Budisavljevića, uglednog lekara iz Zagreba. Svaki njen dolazak u logor logorašima je donosio uvijek nešto novo, pa im je život postao snošljiviji. Ipak, zbog iznemoglosti i preživjelih strahota, danak smrti se plaćao. Zatvorenice su umirale i sahranjivane su u zajedničkoj grobnici (…) Prilikom jednog obilaska dr Marija Budisavljević nam je pomenula mogućnost skorog izlaska iz logora, što je za nekolicinu bio šok (…) Posle nekoliko dana u logor je došla dr Marija Budisavljević i rekla im da idu u Srbiju, da je i ona radosna jer se izvlače iz ovog ljudskog pakla u koji su dospjeli bez ikakve krivice…“
– Nema dileme da je u pitanju Diana Budisavljević – kategoričan je naš sagovornik. – Jer, ona je bila supruga dr Julija Budisavljevića iz Zagreba. Pretpostavljam da joj je Marija kršteno ime koje je dobila prilikom venčanja u pravoslavnoj crkvi. Moguće je da se ženama u logorima tako predstavljala da bi je lakše zapamtile.
Diana je rođena u porodici Obekser u Insbruku, u tadašnjoj Austro-Ugarskoj, 1891. U Zagreb se seli nakon udaje za lekara dr Julija Budisavljevića, Srbina iz Like, i profesora na Medicinskom fakultetu. Uz dnevničke beleške, Diana je tokom akcije spasavanja dece pedantno vodila i dokumentaciju koja je trebalo da omogući repatrijaciju nakon rata. Kompletnu  dokumentaciju, međutim, bila je primorana da preda novim vlastima. Akciju spasavanja malih logoraša Diana više nikad nije pomenula – vratila se u rodni Insbruk gde je potpuno zaboravljena umrla 20. avgusta 1978. Trebalo je da protekne još četvrt veka pa da šira javnost sazna ko je ona bila i kakav je podvig učinila.
Zapravo, tek nakon što su Diana Budisavljević i njena akcija spasavanja 12.000 devojčica i dečaka iz ustaških logora tokom 1942. godine konačno otrgnuti od zaborava, još jedna od svega nekoliko fotografija koju je Milanu majka ostavila u amanet, dobila je svoju priču. Na fotografiji koja je nastala po dolasku grupe iz Lobor-grada u Beograd 31. marta ili 1. aprila 1942, Počuča mi pokazuje jednu osobu čije se lice, odeća i držanje drastično razlikuje od onih koji tek što su napustili pakao ustaških logora.
– To je Diana Budisavljević. Verujem da je moja grupa, ako ne prva, onda svakako među prvima koja je Diana uspela da spasi iz ustaških logora, i koju je dopratila do Beograda. I otuda, pretpostavljam, želja da se to ovekoveči.
Nakon lečenja i oporavka u zgradi Teološkog fakulteta na Karaburmi, brigu o Počučama i ostalim bivšim zatočenicima iz Lobor- grada preuzima Služba za staranje o izbeglicama. Po oslobođenju, Počuče se, kontra svojim zemljacima, 1947. godine vraćaju u rodnu Liku, gde otpočinju život i to bukvalno od nule. Nakon školovanja u Gospiću, Milan završava studije prava u Beogradu. Službuje po Vojvodini i Srbiji, a radni vek završava u Bihaću, odakle je početkom rata u BiH 1992. bio prinuđen da sa suprugom beži u Beograd. Dve godine kasnije nastanjuju se u Bačkoj Topoli, koju je odabrao kao sredinu za koju je verovao da može „u tom ludom vremenu da sačuva zdrav razum“.
– Od saznanjava istine o oslobođenju grupe zatvorenika iz Lobor-grada, cilj mi je da širu javnost upoznam i sa ovom epizodom iz herojskog poduhvata Diane Budisavljević, te skromne žene velikog srca, o kojoj toliko dugo ništa nismo znali – ističe danas 73-godišnji Milan Počuča.
– I, sve bih dao da mogu da odem na komemoraciju u Insbruk, koja je, čujem, najavljena za početak marta, jer odavanje pošte jednoj tako velikoj ličnosti, koja je spasila tolike živote, pa i moj, bila bi za mene čast – jedva uspeva kroz suze da izusti ova stamena starina, jedan od brojnih koje je zadužila Diana Budisavljević.

Denis Kolundžija

Posthumno odlikovana zlatnom medaljom “Miloš Obilić”
Povodom 15. februara, Dana državnosti, predsednik Srbije Boris Tadić posthumno je odlikovao Dianu Obekser Budisavljević zlatnom medaljom „Miloš Obilić“, “za ispoljenu hrabrost i dela ličnog herojstva u spasavanju sigurne smrti 12.000 srpske dece iz koncentracionih logora na teritoriji NDH, za vreme Drugog svetskog rata.” Prošle godine Sinod Srpske pravoslavne crkve posthumno joj je dodelio Orden carice Milice, a njeno ime ponele su ulice u Beogradu, Gradiški i Kozarskoj Dubici. Pošta Diani Budisavljević biće odata i komemorativnim skupom koji će, prema našim saznanjima, biti održan 5. marta u Insbruku. Podsetimo, “Dnevnik” je u pošlom broju objavio da se trenutno pripremaju i dva dokumentarna filma o Diani Budisavljević – “Srce od svile i čelika” koji će režirati Dejan Živković, i “Dianina lista” rediteljke Dane Budisavljević.

Izvor: dnevnik.rs

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top