Logor Jasenovac broj III

Datum objave: četvrtak, 16 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Kada se kaže logor Jasenovac, kada se kaže logor smrti, onda to ime pripada logoru Jasenovac broj III, jer po dužini svoga delovalja, po organizaciji ustaške i logorske službe, to je bio centralni logor, podrazumevan pod pojmom logor Jasenovac. Ustaše su u svome administrativnom ophođenju logorom Jasenovac broj III nazivale onaj deo logora koji je formiran na industrijskom kompleksu Prometne zadruge z. s. o. j. kraj Jasenovca, i koji je nastao krajem novembra 1941. godine i trajao sve do 22. aprila 1945. godine, dok ustaše nisu logor, kao i selo Jasenovac, minama razorile i povukle se pred Jugoslovenskom armijom.

Prema ustaškoj organizaciji logor Jasenovac obuhvata već opisani logor Jasenovac broj I pokraj sela Krapja; logor Jasenovac broj II, na kraju Lonjskog Polja i početku šume severno od Jasenovca; logor Jasenovac broj III na industrijskom kompleksu Prometne zadruge pokraj sela Jasenovca; logor Jasenovac broj IV industrija za preradu kože zvana «Kožara» u Dimitrijevoj ulici u selu Jasenovcu i logor Jasenovac broj V u bivšem Kaznenom zavodu u Staroj Gradiški.

Nad svim tim logorima od kojih su u isto vreme postojali u početku logor I i II, a kasnije sve do oslobođenja logor III, IV i V – bila je logorska uprava smeštena u jednoj od Bačićevih kuća, u centru sela Jasenovca.

Sam logor Jasenovac je nastao posle italijanske okupacije Like, po likvidaciji zloglasnog logora smrti u Gospiću i na Jadovnu, kao nastavak logora smrti i kao mesto određeno za masovnu likvidaciju i ubijanje nekih naroda i političkih pokreta.

A nad svim logorima u celoj NDH kao i nad ovim završnim logorom smrti u Jasenovcu bilo je vrhovno zapovedništvo kao sastavni deo ustaške redarstvene službe na čelu sa Pavelićevim ustaškim poverenikom za sve logore u Hrvatskoj, imenom Vjekoslav Laburić, zvani Maks. Svaki logor imao je posebno svoga zapovednika, pa su tako i logori u Jasenovcu pa i logor broj III, broj IV i broj V, imali svoje zapovednike i svaki logor posebno svoju ustašku upravu. Tako su organizovani i imali ustaške uprave i logori u Vinkovcima, Osijeku, Koprivnici, Lepoglavi, Đakovu itd. Stražarsku službu, osiguranje i bezbednost oko logora obavljale su posebne ustaške formacije. A najkrvoločnije jedinice, najvernije ustaše poglavniku bile su one koje su osiguravale logor smrti u Jasenovcu, i koje su činile masovne pokolje noževima, masovna ubistva železnim čekićima i drvenim maljevima. A ubijanja su činjena i u logoru Jasenovac broj III, i svoj okolini logora i sela Jasenovca.

Unutršnju sigurnost u logoru kao i dželatsku i koljačku funkciju obavljale su ustaše iz posade logora broj III: njih oko 300 na broju. Ta posada od 300 ustaša nazivala se ustaški logorski sat.

Stražarsku službu po stražaricama na zidu oko logora, na ulaznim i izlaznim kapijama davale su ustaše iz logorskog sata. Iz redova tih ustaša odabirana je i sastavljana pratnja grupama pritvorenika i grupama zatočenika, koje su odvodili na stratište, na bosansku stranu u selo Gradinu i okolinu toga sela. Osim ovih najstrašnijih zveri, ustaša koljača, bio je još jedan naročito formirani odred, koji se nazivao «Brzi sklop». Taj odred imao je zadatak da se za slučaj potrebe brzo formira i da pomogne najhitnije svakom stražarskom i drugom ugroženom mestu u logoru ili u bližoj i daljoj okolini logora. «Brzi sklop» morao je u svako doba dana i noći da bude spreman u punoj svoj ratnoj spremi i da pođe bilo u logor, bilo u bližu i dalju okolinu logora i da tamo nemilosrdno uništava i ubija sve ono, što je po ustaškim «sudovima» i ustaškim «nazorima» bilo sumnjivo ili ustaškom pokretu neodano.

Taj ustaški «Brzi sklop» bio je smešten u parohijskom stanu srpskog Pravoslavnog sveštenika u selu Jasenovcu, a krug na mestu, gde je do rata bila Pravoslavna crkva u selu Jasenovcu. Ta jedinica je brojala 150 najobučenijih ustaša.

Po okolnim selima bila je razmeštena druga redovna ustaška vojska, koja se tu našla u vežbanju regruta u svim vojnim disciplinama i u rukovanju oružjem. Čestim pohodima pod kraj okupacije na oslobođenu teritoriju (i u masovnim zločinima pljačke celokupne imovine i ubijanja stanovnika čitavih sela i krajeva) pripremala je ova vojska sve nove i nove krvoloke, sadiste i mučitelje Srba, Jevreja i Cigana.

Pokraj ove ustaške vojske širi odbrambeni pojas oko Jasenovca činile su za jedno izvesno vreme i domobranske jedinice. Tako je Jasnovac pokraj mučilišta i najstrašnijeg logora smrti, postao postepeno i najbolje čuvana i najviše utvrđena tačka u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Glavni ustaški poverenik za sve logore u Hrvatskoj bio je Vjekoslav Luburić, zvani Maks, emigrant ustaša, koji se za vreme okupacije vratio u činu ustaškog satnika. Bio je zapovednik svih logora, pa time i Jasenovca, a posebno je bio i drugi njemu podređeni zapovednik u samom logoru III Jasenovac.

Zapovednici logora su se menjali, pa je jedno vreme bio i Stanko Šarac, bankarski činovnik iz Mostara.

Isto tako su se menjali i upravitelji logora. Utvrđeno je da je u početku upravitelj logora bio Miloš Ljuba iz Ljubuškog u Hercegovini, onda je upravitelj bio ustaški nadporučnik i bivši Rimokatoligički sveštenik, Miro Filipović-Majstorović. Iza Majstorovića došao je za upravitelja logora ustaški satnik, Ivica Matković, raniji trgovački pomoćnik iz Šibenika. Matković je bio u svoje doba (dok je još postojao logor III-C) zapovednik toga logora. Iza Matkovića došao je za upravitelja Rimokatolički župnik iz Trnovca (okolina Gospića u Lici), a sada ustaški bojnik, Ivica Brkljačić, i kao upravitelj bio je u vremenu od 24. marta 1943. do aprila 1944. godine. Od aprila 1944. do septembra 1944. godine bio je upravitelj ustaški satnik, Dinko Šakić, rodom iz Slavonskog Broda. A od septembra 1944. do aprila 1945. godine, do uništenja logora – bio je upravitelj inženjer Hinko Pičili iz Zagreba, rodom iz Slavonske Požege.

Svaki industrijski, zanatski ili bilo koji radni odsek imao je svoga ustaškog nadzornika i zapovednika. Tako je utvrđeno da je nadzornik i zapovednik na ekonomiji bio ustaški satnik, Pavle Mikić, mesar iz Gundinaca kod Vinkovaca. Nadzornik pilane bio je ustaški vodnik Alaga Zulkić. Nadzornik tzv. šumskih grupa bio je ustaški dužnosnik, Josip Mačković, kovač iz Jasenovca.

Dušebrižnik bio je ustaški bojnik Zvonimir Lipovac, a kasnije kao ustaški sveštenik bio je Rimokatolički župnik Zvonko Brekalo. Ustaški bojnik, Miroslav Matijević, rodom iz Like bio je nadzornik odreda koji je izvršavao krivične presude logorske uprave. Upravitelj ustaške bolnice u Jasenovcu bio je dr Josip Komorski, a upravnik logorske stočne bolnice bio je ustaški nadporučnik, veterinar Milan Pavlečić. Zapovednik radnog odseka bio je ustaški zastavnik Josip Kolobarić iz Dubrovnika, inače raniji nastojnik pruge. Šef građevinskog odseka i nadzornik rada bio je sve do 1944. godine inženjer Pičili, koji je imao svoje podređene nadzornike kao ustaškog zastavnika Antu Zrinušića, inženjer Frana Baretina rodom iz Zagreba itd.

Svi ovi, kao i još mnogi drugi ustaški dužnosnici u logoru Jasenovac sačinjavali su onu užu unutrašnju koljačku i zlikovačku grupu ubica i svaki od njih odgovara kao saučesnik u mnogim nebrojenim masovnim zločinima izvršenim u Jasenovcu, kako je u ovom elaboratu opisano, a gde je palo i mučenički završilo oko 800.000 nevinih.

UNUTRAŠNjA LOGORSKA UPRAVA

Funkcija unutrašnje logorske uprave bila je odmah u početku formiranja logora broj III, poverena upravi sastavljenoj od samih zatočenika. Na čelu te uprave stajao je zatočenik – logoraš. Taj logoraš stajao je na čelu logora i od ustaške logorske uprave dobijao je naredbe ili uputstva za rad u logoru, pa je kontakt između zatočenika i ustaša postojao putem logoraša.

Logorašu su bili podređeni grupnici. Posebno na čelu svake industrije, kao npr. na čelu zanatlijske grupe, ekonomske grupe, grupe industrije cigle, grupe industrije železne robe, (lančare) i ostalih grupa bili su grupnici. Ti grupnici primali su opet naredbe i uputstva od logoraša i dodavali ih dalje opet svojima podređenima i nisu bili u neposrednom kontaktu sa ustaškom upravom.

Grupnici su primljene naredbe davali svojim pedesetarima, pedesetari desetarima, a desetari desetini podređenih im zatočenika.

Posebno su se opet zatočenici u prvo vreme delili na Srbe i Jevreje i posebno su bile formirane grupe jevrejske i grupe srpske sa desetarima, pedesetarima, grupnicima i posebno srpskim i posebno jevrejskim logorašem. Tokom vremena i dolaskom sve većeg broja zatočenika iz narodnooslobodilačkog pokreta ova se podvojenost počela gubiti i nije joj od strane ustaša pridavana važnost kao pri formiranju logora broj III.

U logoru je postojala radna služba, na čelu sa ustaškim poverenikom i to u prvo vreme inženjer Pičiliem, a kasnije sa ustaškim oficirom Kordićem. Radna služba imala je svoju upravnu pisarnicu koja je bila smeštena u posebnim prostorijama, a pod krovom te prostorije logoraši na dužnosti u upravnoj pisarnici i inženjeri koji su tu u odeljenju upravne pisarnice, imali crtaonu, imali su krevete za noćište. Logoraši su sami nastojali da u upravnu pisarnicu uvuku što veći broj svojih drugova i zato je izmišljano na sve moguće načine nova i nova zvanja, kako bi se što veći broj zatočenika tamo zaposlio i što veći broj zatočenika popravio svoje očajne prilike. U upravnoj pisarnici bili su mahom intelektualci, koji su između logoraša na radovima na nasipu nastojali da izvuku svoje poznanike i prijatelje i da ih spasu na taj način što će ih uvući u upravnu pisarnicu. U upravnoj pisarnici bilo se tako skupio priličan broj intelektualaca iskusnih starih logoraša, koji su se neprestano dovijali i razmišljali o tome kako da olakšaju svoj položaj i uopšte položaj zatočenika u logoru, pa su mnoge i mnoge nesreće ublažene i otklonjene baš smišljenim i opreznim radom ovih drugova iz upravne pisarnice. Koliko bi se još neopisivih nesreća zbilo i koliko bi ustaša još više nevinih žrtava naših naroda u smrt oterale da nije bilo ove grupe drugova.

Neverovatno teški patološki-kriminalni zločini nizali su se jedan za drugim i jedan strašniji od drugog za sve vreme postojanja logora u Jasenovcu. I dok je pokvarenost i zlikovačko-patološka opterećenost mozgova ustaškog vodstva izmišljala sve nove i nove metode i načine za uništavanje naroda, dotle je nevidljiva ruka plemenitih namera zatočenika, skupljenih u upravnoj pisarnici sprečavala i kvarila satanske planove i namere ustaša. Jasno je da mnogi zločini nisu bili sprečeni i onemogućeni, ali je isto tako pozitivno utvrđeno da su se mnogi još neizvršeni zločini onemogućavali već u samom začetku. Mnogi su zločini obustavljeni ili paralisani usled rada jedne nevidljive snage i jedne neprimećene i nevidljive sjajne organizacije drugova iz upravne pisarnice.

Zatočenici su nazvali skup ovih drugova zaposlenih u upravnoj pisarnici «Trust mozgova». I zaista narod nije mogao da da bolje i priličnije ime, nego što ih je nazvao «Trustovi mozgova».

Ta upravna pisarnica upravljala je radom svih radnih jedinica u logoru, ili bolje reći upravljala je neradom i sabotažom logorske radne službe. Grupa inženjera zaposlena u upravnoj pisarnici na projektima i izradi planova veličanstvenog industrijskog kompleksa, koji se imao sagraditi u Jasenovcu – davala je ustašama toliko posla i razmišljanja, jer su zasipani raznovrsnim idejama i mogućnostima. Od svega toga konačno zaista je ostala samo ideja, samo početni radovi pojedinih industrija i primitivna produkcija pojedinih vrsta industrijske proizvodnje i zanatstva. Večite preinake i večito preorijentisavanje i usavršavanje proizvodnje bio je sjajan način sabotaže upravne pisarnice. A sve je to izvođeno tako smišljeno, postupno i obazrivo, da ustaše nisu ni opazile, te su iz dana u dan nasedale. Najprepredenija obaveštajna ustaška služba u upravnoj pisarnici ubacivanjem navodno ražalovanih ustaša u logoraše u upravnoj pisarnici nije uspela i nije otkrila za sve vreme postojanja jasenovačkih logora ovo veličanstveno delo sabotaže «Trusta mozgova».

A «Trust mozgova» je bio nevidljiva sila i snaga, koja je upravljala sabotažom u svim pravcima i na svim poljima ekonomske, zanatske i industrijske proizvodnje – kako u pogledu produkcije, tako i u pogledu zaposlenja, prikrivanja i spasavanja što većeg broja zatočenika. Preko «Trusta mozgova» uspevalo se, da se na mestima, gde u normalnim prilikama radi jedan radnik, «zaposli» po četiri, pet pa i šest zatočenika. Kreirana su nova mesta, nove službe i to je prikazivano kao neophodno potrebno, ne zato da se produkcija poboljša i poveća, nego zato da se što veći broj zatočenika zaštiti i spase. Nove i nove radionice i tvorničke zgrade građene su i pregrađivane samo zato da se i na njima spasava i pomogne što većem broju novih zatočenika.

Inženjer Milko Rifer, bivši zatočenik, opisujući logorski život u knjizi Grad mrtvih Jasenovac 1943. utvrdio je važnu spasonosnu ulogu upravne pisarnice i «Trusta mozgova». Utvrdio je ujedno da je vodeći i najsjajniji drug «Trusta mozgova» bio Branislav – Brana Konić, sudija iz Sremske Mitrovice. Pokraj Brane, u upravnoj pisarnici i na vodećim mestima zatočeničke organizacije, bila je još, po logorašima nazvana «Vojvođanska petorka». Ta petorka, koja bi se zapravo mogla nazvati i Mitrovačka petorka, bila je sastavljena, po rečima Milka Rifera, od Brane, Steve, Selje, Đure i Paora. A to su bili Mitrovčani: Brana Konić (sudija), Steva Živković (činovnik električne centrale u Mitrovici), Đura Kalember (bankovni činovnik u Mitrovici), Rada Simenunović zvani «Selja» (profesor iz Laćarka sa službom u Mitrovici) i Svetislav Radakov zvani «Paor» (inženjer agronomije i sreski poljoprivredni referent u Mitrovici).

Toj Mitrovačkoj petorci mnogi Sremci koji su uspeli da iz logora smrti budu oslobođeni (ili premeštajem na rad u druge logore, odnosno na rad u Nemačku), ili da pobegnu iz logora smrti, ili da se na bilo koji drugi način iz čeljusti smrti spasu – imaju petorici da zahvale svoje spasenje.

U upravnoj pisarnici bila su odeljenja za statistiku, odeljenja za nabavke, odeljenja za ishranu i odeljenja za svaku proizodnu zanatlijsku, poljoprivrednu i industrijsku grupu. I iz svih tih odeljenja svakodnevno se podnosio izveštaj o brojnom stanju zatočenika, o količinama sirovina spremnih za preradu, o vrstama i količinama izrađenih proizvoda, o svim potrebama za proizvodnju i o svim predlozima u vezi sa proizvodnjom i radom. U upravnoj pisarnici su se svi ovi izveštaji primali, prerađivali i pripremali kao izveštaj zatočeničke uprave za ustaško vodstvo. Razume se, da je upravna pisarnica tu imala široke mogućnosti da smišljeno i neopaženo ukupnom toku rada u logoru da svoj pravac.

A pošto je u ustaškom vodstvu bio zaposlen obično nesposoban i nestručan personal, to je «Trust mozgova» iz upravne pisarne imao mogućnosti da provede u delo sve ono što je sebi zamišljao kao dobro i korisno sa svoga gledišta, odnosno sa gledišta zatočenika.

POSTANAK I RAZVOJ LOGORA BROJ III

Već je napred u opisu logora broj II navedeno da je neobično velika voda i silne kiše u jesen 1941. godine (preko programa i bez pripreme) stvorile na prečac logor broj III.

Tek što je izašla Poglavnikova Zakonska odredba o osnivanju i formiranju logora, na osnovu koje je trebalo da se formira sabirni i radni logor, u koji će sve upravne oblasti, kao i ustanove ustaškog pokreta i ustaških redarstava, slati verom i nacijom nepodobne osobe za javni red i sigurnost – a poplave u logoru broj I i logoru broj II stvorile su situaciju da su se oni privremeni logori morali brzo zatvoriti i stvoriti na odbrambenom višem terenu novi stalni logor. Zatočenici iz logora broj II, koji su odabrani kao zanatlije, ili kao fizička radna snaga, prebačeni su u novi logor broj III.

Utvrđeno je da su kod likvidacije logora broj II, pobijeni i podavljeni gotovo svi zatočenici i da je svega oko 200 njih stiglo na ciglanu.

Svedok Vukašin Žegarac iz Nove Gradiške u svome iskazu opisuje dolazak prvih zatočenika na ciglanu:

«Bacili su nas u jednu otvorenu šupu, koja je bila pod vodom, jer je toga dana padala kiša i sneg. U šupu smo stigli kada je bila već uveliko noć. Umorni, pregladneli i isprebijani morali smo odmah da poležemo tu u vodu. Nisu nam dali ni toliko vremena da se kako tako snađemo i smestimo. Tako, u ledenoj vodi proboravili smo noć. Preko noći ustaški stražari, ako bi opazili da se neko od nas zadrmao, hteo da se okrene, da premesti ruku ili nogu, ili da podigne glavu – namah bi nas primetili. Ležali smo tako kao klade i kada nam je ujutru bilo dopušteno da smemo ustati, na nama je bilo oko desetak santimetara snežnog pokrivača. Bio sam ukočen i isprebijan, jer su nas ustaše celu noć kundačile. Mnogo zatočenika nije više moglo stati na svoje noge i ostali su kao samrtnici ukočeni, smrznuti i mnogo ih je već bilo mrtvo. Kraj mene je ležao mrtav Spasoje Mandrapa, činovnik finansijske direkcije iz Sarajeva. Od 570 Srba, koliko je na posletku bilo ostalo u logoru broj II, prvo jutro u logoru broj III, bilo nas je živih još samo 120. Drugi su ili pobijeni usput, kada smo trčeći 6 km natovareni stvarima se selili u logor III, a mnogi su tu noć pod šupom ostali mrtvi ukočeni od mraza, ili pretučeni kundacima. I sledeću noć spavali smo isto tako pod tom šupom i svu noć mučeni smo na ciči zimi i kundačeni kod svakog najmanjeg pokreta. I te je noći nekoliko naših drugova ubijeno i pomrlo.

Drugi dan su nas strpali u jedan tunel kraj ciglane. To je niska mračna prostorija i u njoj je, kada se zatvore vrata toliko sparno, zagušljivo i puno smrada, da ni lampa nije mogla da gori. Pored nas oko stotine, tih dana je doterano u tunel i još 140 zatočenika iz Karlovca. Mesta nije bilo ni za nas i lako je zamisliti kako je bilo kada je na nas nabacano još novih 140 zatočenika. Mogli smo samo stajati, a ako smo nekako od nesvestice klonuli, padali smo jedan na drugoga i jedan preko drugog. Kada su se ujutru otvorila vrata od tog «Tunela», sukljala je para i plinovi kao iz pravog tunela posle prolaska voza. U tunelu smo proveli pun mesec dana i svako jutro smo iznosili po nekoliko mrtvih drugova. Ali su zato pridolazile sve nove i nove grupe novih zatočenika i punile tunel. Jedne noći desetak zatočenika seljaka iz Trnove u Bosni pokušalo je bekstvo, nisu uspeli. Svi su pohvatani, na udaljenosti od po nekoliko kilometara i poubijani, a ujutru su došle ustaše pred tunel i sve nas postrojile uza zid ciglane. Pred nama i oko nas postavili su mitraljeze, a nekoliko ustaških oficira pristupilo je nama i počelo nas klati. Bilo je tako strašno, da ja ne nalazim reči kojima bi mogao opisati taj užas. Nastala je panika, gužva, zapomaganje, kletve i vrisci i u toj gužvi, ne znam ni ja kako i zašto, ostali smo od 250 živih svega nas 48. Sa sve teritorije NDH stizale su u Jasenovac tada nove i nove grupe zatočenika Jevreja i Srba. Bile su to one nepoćudne osobe koje je poglavnikova zakonska odredba upućivala u smrt, a sve ustanove ustaškog pokreta, ustaško redarstvo, upravne i samoupravne vlasti, prokazivale su i presuđivale na kratkoročna zatočenja. Logor se sve više puni.

A logor nije bio izgrađen, sastojao se samo od tvorničkih postrojenja i novim zatočenicima je trebalo praviti mesta. Zato su ustaše svakodnevno ubijale na stotine zatočenika, već kod samog dolaska, ili ih iz tunela, zvonare i drugih šupa i mučilišta vezivali i slali na groblje i u masama ubijali.»

Neopisivi su užasi i strašne slike ljudskog stradanja, početak i postanak logora Jasenovac broj III. Velike istorije najkrvavijih perverznih sadističkih ubistava jednog za drugom činile bi najkrvavije opisano delo bez primera u istoriji i kroz sve vekove.

Svedok Vojislav Prnjatović, sekretar trgovinske komore u Sarajevu opisuje svoj dolazak u logor smrti i pokolj njegovih drugova ovako:

«Na 24. decembra 1941. godine u 9 sati izjutra stigli smo na stanicu Jasenovac. Tu su nas dočekale ustaše u italijanskim uniformama, dakle bivši emigranti. Kako smo izlazili iz vagona odmah su nas stali tući kundacima. Poredali su nas u red i odveli najpre u ustaški logor, koji se nalazio u samom mestu Jasenovcu. Tek što smo mi stigli, a za nama je doterana i jedna grupa od 19 zatvorenika iz Zagreba, koja je bila odvojeno postrojena.

Posle izvesnog vremena pretresli su svakog od nas i svako je bio odveden u službenu sobu, gde mu je sve oduzeto, pa je vraćen natrag na dvorište. Po izlasku iz sobe u dvorište dočekivale su nas ustaše i jednostavno nas mlatili kao stoku sa štapovima. Pretres je završen oko 4 sata posle podne. Tada su nas opet poredali u tri grupe, po trojicu u redu, i to u jednu grupu Zagrepčane, u drugu grupu Sarajlije Srbe, a u treću grupu Sarajlije Jevreje. U to je izašao iz zgrade komandant logora zloglasni poručnik, Ljubo Miloš. Bio je očigledno već tada pripit i čim se pojavio u dvorištu, naredio je da mu se donese demižon rakije. Tu pred nama ustaše su pile rakiju i pošto su dosta toga popile, izdvojio se Miloš iz grupe, izvukao iz korica ustaški bodež i uputio se prema grupi devetnaestorice zatočenika iz Zagreba. Mi u tome času, onako izmoreni od udaraca i ošamućeni od svega onoga što smo preživljavali – nismo bili svesni svog položaja i nismo mogli ni slutiti šta će nastupiti. Kad se Miloš približio ljudima, koji su bili preko puta nas udaljeni oko 20 metara, stao je da viče i da psuje i na naš užas počeo redom da kolje ljude. Zarino bi bodež u vrat sa strane i naglo potegao tako, da je u jedan mah presekao žile kucavice i grkljan. Krv bi šibnula na lice, ruke i grudi čoveka zveri. A žrtve su stajale jedna pokraj druge kao zamrle, prestravljene i ukočene potpuno rezignirane i apatične, te bez glasa dočekivale udarac noža i okrvavljene rušile se na zemlju. Tek po neki dao bi glas od sebe ili bi instiktivno ispružio ruke preda se prema ubojici, da trenutak zatim bude preklan. Nemoguće je izreći šta smo mi tada osećali. Svi izrazi kao: strahota, pakao, užasnut, prestravljen, zamro – mogli bi samo da izdaleka i približno i bezbojno uvere onoga, koji tu nije bio, šta se sve zbivalo u našoj duši. Koliko je trajalo to klanje, ne znam. Kao kroz maglu, video sam kako je Miloš dovršio svoj posao sa tom grupom Zagrepčana, i kako se krvavog lica, ruku i prsiju, uputio prema našoj grupi. Bio sam siguran da mi je došao tako užasan kraj. Idući prema nama, očigledno mu je oko zapelo za jednog našeg bosanskog seljaka u gunju sa crvenim šalom oko glave. Bio je to neki seljak sa Pala kod Sarajeva. Nesrećnik je bio drugi do mene u redu. Ubica mu je naglo pristupio i stao da mu zabada bodež u grudi gde god je stigao. Kad je jadna žrtva pala na zemlju, ubica se sagnuo i preklao ga onako isto kao i one Zagrepčane. Hteo je da nastavi svoj posao, ali u to se pojavio na vratima zgrade ordonans i pozvao ga u zgradu na telefon. Miloš je na to zatakao bodež u korice i naredio da nas preostale oteraju u logor. Samo toj slučajnosti mi preostali imamo da zahvalimo što smo tada ostali na životu.

I ja, a verovatno i oni drugi oko mene, nikad nismo gledali ovakvo pojedinačno klanje. Instiktivno smo stiskali oči pri svakom udarcu bodeža, pa ipak smo saosećali patnje naših drugova i na sebi osećali svaki zamah i udarac bodeža, jer smo bili do krajnjih granica napetih živaca. Ja ni danas, a verovatno ni celog svog života, neću moći da izbrišem iz sećanja jednu strahovitu sliku, koju sam tada video. I nehotice sam otvorio oči i bacio pogled na klanje onih Zagrepčana baš u času kada je ubica zamahnuo nožem prema vratu jedne žrtve. Bio je to čovek onizak, punačkog tela, lica obraslog  plavom bradom, odeven u hebertusu i ja sam video kada mu se bodež strelovitom brzinom zario u vrat. Krv je šiknula iz rane u velikom mlazu, a žrtva se začas našla na zemlji.»

Svedok Vladimir Lončar, šumarski inženjer iz Pakraca, isto tako opisuje strahovit zločin izvršen nad grupom Pakračana:

«Iz vagona su nas onako izmučene,isprebijane i izgladnele isterali na dan 25. decembra 1941. godine, baš na sam dan Rimokatoličkog Božića u 10 sati pre podne i oterali nas u logor u Bačićevu ciglanu. Usput su ustaše pucale u zrak iz svojih pušaka. U logoru pred ustaškom kancelarijom dočekao nas je komandant logora, ustaški poručnik Ljubo Miloš, sa nekoliko ustaša zastavnika. Poručnik Ljubo je vikao: šta, baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj. Činio je dojam polupijanog čoveka. Odmah nas je postrojio pred kancelarijom u dva reda i pozvao 17. ustašku satniju i naredio joj da se stave pod oružje. Ta je satnija sastavljena od samih Ličana. Odazvalo se oko 20 ustaša, koji su naoružani vojničkim puškama stali pred naš stroj.

Počeo je pretres prtljaga i lični pretres i oduzeto nam je sve, i Miloš je upitao da li je među nama neko pravnik. Javio se starešina Sreskog suda u Pakracu Vlada Ilić, i Miloš mu je posle izvesnog objašnjenja naredio da skine gornji i donji kaput i da korača prema jednom kupu cigala. Dok je Ilić koračao, Miloš mu je na udaljenosti od 5 koračaja sasuo tri metka iz puške i jadni Ilić se srušio. Sve smo mi to morali gledati, bez protesta i bez znaka negodovanja. Sudija je ležao, a naš lični pretres je nastavljen. Onda je Ljubo Miloš naredio da se jave svi oni koji su rodom iz Like, pa su se javili Mane Šepelj, Rade Mirković, Stanko Pokrajac, Marko Labus, Đuro Bogojević i još neki drugi. Njih je poručnik Miloš izdvojio iz stroja i odveo ih do onoga kupa cigala, te ih sve sa još nekoliko ustaša, poklao. Žrtve su stajale, a poručnik Ljubo i ustaše zamahivale su noževima prema vratovima žrtava i prerezivali grkljane. Kako su kome prerezali grkljan, tako se taj sav obliven krvlju srušio na zemlju. Mi ostali, morali smo za to vreme mirno u stroju stajati i sve ovo klanje gledati. Posle izvršenog pokolja ovih Pakračana rodom iz Like pristupio je poručnik Milošu ustaški zastavnik Matković i zamolio ga da mu dozvoli da zakolje jednog zatočenika, sebi za Božićno veselje. Poručnik Miloš mu je dozvolio i naredio da sam izabere iz stroja onoga kojega će zaklati. Zastavnik Matković pogledao je po stroju i oči su mu odmah zapele za Jocu Divjaka, zakupnika Kur-salona u Lipiku, i kada je doznao da je to zakupac Kur-salona u Lipiku, počeo je od veselja da skače uvis, a Jocu odveo prema kupu cigala i povalio ga na zemlju i živom mu izvadio srce. Posle tog predložio je zastavnik Matković da se iz našeg stroja odabere još 10, pa da se zakolju, a ostali da se puste u baraku. Ovaj predlog Matkovićev, Ljubo je prihvatio i Matković je odabrao još 12 naših drugova iz stroja, koji su svi, tu pred nama, poklani ustaškim bodežima. Među tim poklanima bio je Ljubiša Vukobradović i Kosta Todorović.

Svi mi ostali, koji smo stajali u stroju, povedeni smo napred blizu cigala i morali smo gledati ovo klanje naših drugova pod pretnjom da će biti svaki onaj zaklan koji pokaže bilo na koji način i najmanji znak negodovanja ili straha. Za vreme ovoga klanja stojale su posebno određene ustaše pred našim strojem i motrile na nas. Te su ustaše izdvojile iz našeg stroja našeg druga Šakića, jer je po njihovom mišljenju pokazivao znakove negodovanja. Kada je izvršeno klanje dvanaestorice odabranih naših drugova, pristupio je poručnik Miloš do Šakića sa rečima: ti si taj koji se mrštiš i opalio je u njega nekoliko hitaca, a istodobno su pripucale i druge ustaše. Šakić se mrtav srušio na zemlju.»

OPIS LOGORA BROJ III

Mesto Jasenovac, po kome su jasenovački logori dobili svoje ime, nalazi se na tromeđi Bosne, Banije i Slavonije, leži na levoj obali reke Save, na onom mestu gde sa protivne strane utiče reka Una i u neposrednoj blizini samoga mesta nalaze se tvornice bivše Prometne zadruge z. s. o. j. u Jasenovcu. Tu je bila tvornica cigala i crepa zvana «Ciglara», zatim tvornica lanaca, klešta i metalne robe zvana «Lančara» – a ustaše su tu podigle i mnoge druge radionice i barake za stanovanje zatočenika, te zgrade za stanovanje posade.

U proleće 1945. godine neposredno pred razaranje logora, logor je izgledao onako kako je ucrtan u nacrtu priloženom u ovom elaboratu.

U početku logor je bio primitivan i ograđen sa više redova bodljikave žice, jer se logor osnivao na brzinu pod pritiskom poplave i nagle likvidacije logora broj I i II. Tokom vremena logor se izgradio u veliko industrijsko središte i žičane ograde zamenjene su velikim zidom visokim oko 5 metara. Zidom je bilo opasano tri četvrtine logorskog prostora sa tri strane, a četvrta strana bila je prirodna ograda, i to reka Sava. Danas je zid potpuno razrušen, a oko 5.000.000 cigala ugrađenih u zid poslužilo je za obnovu popaljenih sela u okolini. Na samom zidu bilo je sagrađenih 7 stražarnica, a raspoređenih tako da je sa njih bilo lako kontrolisati ceo logorski krug i bližu i dalju okolinu. Stražarnice su sagrađene od betona sa puškarnicama (za puške i mitraljeze) i stajale su gore na samom zidu, tj. na visini od nekoliko metara. Bili su to betonski bunkeri sagrađeni za savremene potrebe ratovanja i za savremene vrste oružja. Stražarnice su imale betonska proširenja u samome zidu, betonske platforme okolo bunkera i mala skladišta municije u prizemlju. Ove stražarnice bile su snabdevene – osim najmodernijeg vatrenog oružja – i ogromnim reflektorima. Električno svetlo kroz ove reflektore osvetljavalo je prema potrebi svaki kutak logorskog kruga i svu bližu i dalju okolinu oko logora sa one strane zida, pa su ustaše neprestano mlazevima neobično jakog električnog svetla pretraživali i ispitivali svaki sumnjivi kutak logorskog kruga i okoline logora. Na samom zidu sa gornje strane ugrađeni su bili redovi bodljikave žice izmešani sa drugim žicama nosiocima električne struje najvišeg napona. Tako, kada bi neko i pokušao od zatočenika da beži preko zida i žica, bio je ubijen električnom strujom kod prvog dodira sa žicom na zidu.

Sam logorski krug bio je po noći neobično jasno osvetljen, a zatočenicima je bilo zabranjeno svako kretanje krugom i čim bi ustaše primetile kakvo sumnjivo kretanje u blizini zida sa ove ili one strane, otvarale bi vatru, bile bi alarmirane sve stražarnice, a u slučaju većeg incidenta i straža u nastanbama, pa po potrebi i ceo logorski ustaški sat. Bilo je tehnički nemoguće i neizvodljivo bežanje iz logora preko zida, a isto tako i preko Save. Obala Save bila je jasno osvetljena noću i naročito dobro čuvana danju. Kao i po zidu i po obali Save bila je razvučena žičana mreža pod naponom i svaki dodir sa tim žicama značio je sigurnu smrt. Ulazak u logor bio je kroz vrata sagrađena od jakog drveta i ugrađena u opisan zid, te dobro čuvana. Posebne stražarnice osiguravale su i kontrolisale ulazna vrata. Na kapiji je bila uvek dvostruka «straža» i portir.

Svedok Milko Rifer za tog portira kaže da je to bio jedan stariji čovek, očigledno Jevrejin, u zelenoj livreji obrubljenoj zlatnim gajtanima i crvenom portirskom kapom na glavi. Na kapi je bio natpis «portir». Bio je to advokat iz provincije, koji je tamo bio postavljen tako maskiran, zato da zadovolji ustašku «duhovnost» i ustaško uživanje u tome da beskonačno ubijaju logoraše.

Sa ulaznih vrata zid je tekao prema severu u dužini od 420 metara, zatim je skretao prema istoku i išao 1350 metara paralelno sa železničkom prugom. Posle toga menja smer prema jugu do Save i prostire se daljih 1300 metara. U tom pravcu od 1300 metara zid preseca put za Košutaricu i na tom mestu gde preseca put u zid su ugrađena takođe masivna drvena vrata tzv. «istočna vrata». Uz samu obalu Save smerom prema zapadu nalazio se kraj zida u dužini od 290 metara.

Ceo prostor logora zagrađen je zidom sa tri strane i rekom Savom sa četvrte. Zapremao je površinu od oko 70 katastarskih jutara ili jednog i po kvadratnog kilometra.

U početku logor se sastojao samo od zgrada tvornica ciglane, lančare, pilane i krečane Prometne zadruge. Isto tako za logor su upotrebljene i sušare za crep i ciglu u ciglani kao i kancelarijske i stambene prostorije u industriji Prometne zadruge.

Ciglana je imala ogromnu kružnu peć za pečenje cigle i crepa i proizvodila je pre rata ogromne količine cigle i crepa najboljeg kvaliteta, jer je jasenovačka ilovača prvoklasna sirovina za proizvodnju ciglarske robe.

Za vreme logorske uprave ciglana je služila istoj ekonomskoj svrsi i zatočenici su upotrebljavani kao industrijska radna snaga. Ogromne količine cigala su proizvedene za potrebe izgradnje zida oko logora, za ustaške bunkere u okolini i u logoru, za nove ustaške nastanbe i industrijske zgrade u logoru.

U leto 1942. godine u ciglani, u kružnoj peći živote su izgubili hiljade i hiljade Cigana, koji su živi saterani u peć u grupama od po 700 do 800 odjednom. Peć je naložena kao i kada se cigla peče tako da su svi živi spaljeni.

Pokraj ove najveće industrije Prometne zadruge bila je druga metalna industrija tzv. «Lančara», koja je odvojeno od ciglane imala svoje industrijske zgrade, svoja skladišta za sirovine i izrađenu robu.

U toj tvornici zvanoj «lančara» proizvodili su se lanci svih oblika i dimenzija za razne ekonomske i privredne svrhe, zatim su proizvođena klešta svih oblika i dimenzije pa potkove itd.

Pokraj ove industrije metalne robe Prometne zadruga je imala posebnu industrijsku zgradu u kojoj je bila smeštena pilana, a pokraj pilane na slobodnom prostoru i pod šupama bile su zalihe neprerađene i prerađene drvene robe.

Kao poslednja industrija Prometne zadruge bila je ovde smeštena krečana za proizvodnju kreča, i za paljenje kamena vapnenca.

Sve te industrije Prometne zadruge bile su vezane sa jedne strane železnicom, a sa druge strane vodenim putem. Dovoz sirovina i odvoženje gotove robe obavljalo se ili brodovima Savom ili železnicom i kamionima po suvom. Put je prolazio neposredno kroz ovaj industrijski kompleks, železnica je bila veza sa industrijom posebnim industrijskim kolosekom, koji se odvajao od stanice Jasenovac i ulazio u samo tvorničko zemljište i završavao se jednom remizom, koja je bila usečena u zemlju i imala je krov. To mesto su zatočenici kasnije nazvali «Tunel». U «Tunelu» su zatočenici, koji su doterani u logor Jasenovac III tokom 1942. i 1943. godine danima čekali po svakakvom vremenu i nevremenu, dok nisu smešteni u barake, ili dok nisu poubijani. I sam «Tunel» bio je strašno mesto masovnih ubijanja.

Sve ove industrije Prometne zadruge bile su vezane sa Savom jednom kratkom uskotračnom industrijskom prugom, po kojoj su gurani vagoneti. Na udaljenosti od oko 300 metara od kružne peći u ciglani počinje korito Save i sve do same vode postavljeni su koloseci. Završetak ove uskotračne pruge nalazi se u samom koritu Save, tako što su na obali pobodeni drveni stupci u nekoliko serija i preko stubaca je pružen most, a preko mosta koloseci koje se završavaju kolom za okretanje vagoneta i napravom za podizanje tereta, odnosno celih vagoneta sa brodova i brodskih šlepova kada su kod niskog vodostaja šlepovi i brodovi nisko ležali ispod tračnica.

To mesto pripremljeno je za istovar i utovar robe iz brodova, nazvano je «Granik». Ustaše su granik za sve vreme postojanja logora Jasenovac III upotrbljavale za masovna ubistva. A ubistva su činili tako što su u zgradi tzv. Glavnog skladišta gotovih fabrikata ili u kojim drugim prostorijama u logoru žrtve određene za ubijanje svlačili do gola i po ciči zimi vezivali im ruke na leđima, pa ih zatim dvoje po dvoje vezali žicom i terali na kraj mosta kojim se završavava industrijski kolosek. Tu su ih železnim čekićima ili drvenim maljevima ubijali udarcima u glavu ili su ih noževima klali i sunovraćivali u Savu. Da leševi tako pobijenih ljudi ne bi posle izvesnog vremena isplovili na površinu vode i plivali nizvodno, Ustaše su već 1943. godine pa nadalje svakoj takvoj žrtvi privezivale za vezane ruke teške gvozdene predmete, ili bi posle klanja svakog pojedinačno rasporili duž trbuha tako da bi leš potonuo i da ne bi isplivao na površinu.

Za vreme celog postojanja logora Jasenovac III Ustaše su gotovo svakodnevno, odnosno svake noći, klale i ubijale na «Graniku» veće i manje grupe zatočenika, a u poslednjim danima na «Graniku» su poklane i pobacane ogromne grupe zatočenika koje su se zatekle u Jasenovcu i koje su tih dana na likvidaciju stigle iz logora u Lepoglavi, iz logora u Staroj Gradiški i okolnih logora.

Za osvetljenje Mesta Jasenovac i za električnu energiju industrije Prometne zadruge postojala je u ovom industrijskom kompleksu i električna centrala, koju su Ustaše pomoću inženjera mašinaca i električara, dakle pomoću zatočeničke umne i fizičke snage pretvorili u ogromnu električnu centralu najmodernije građenu od betona i gvožđa, sa ugrađenim ogromnim motorima i pogonom na ugalj slabih vrsta i lignita. Ta električna centrala imala je ogroman masivan dimnjak visok 56 metara, koga je gradio jedan inženjer građevinar, zatočenik Jevrejin iz Sarajeva.

Ta novoizgrađena električna centrala koja je u logoru nazvana pogon, davala je struju za osvetljenje celog logorskog kruga, zatim za osvetljenje Jasenovca, u kome je bilo smešteno glavno ustaško zapovedništvo, ustaška bolnica i ustaški tzv «Brzi sklop». Snabdevala je električnom energijom ogromne reflektore na stražarnicama i snabdevala je strujom visokog napona žice na ogradi oko logora. Zatim je snabdevala električnom energijom i sve stare i nove stvorene industrije u logoru kao i industriju kože u Jasenovcu tzv «Kožaru».

Ovaj ogroman industrijski objekat Ustaše su potpuno razorile minama prilokom svog povlačenja iz Jasenovca pred dolaskom Jugoslovenske Armije.

Kod glavnog ulaza na vratima sa zapadne strane bila je podgnuta stražarnica i upraviteljstvo logora, gde su se zatočenici koji su pristizali u logor zaprimali od logorske uprave i registrovali gde je i vršen pretres njihovih stvari i odela.

U toj zgradi bila je i jedna izvidnica visoka 24 metra.

Severno od stražarnice i upraviteljstva logora bile su zgrade «Rafinerije». I te zgrade ustaše su minama uništile, dok je jedna cisterna južno od puta koji vodi od Jasenovca za Košutaricu na prostoru između ceste i Save, ostala potpuno neoštećena. Velike količine starog metala, kojima je bila kamuflirana ova cisterna, leže okolo.

U blizni ove cisterne na industrijskom koloseku železničke pruge nalazi se nekoliko oštećenih i neoštećenih vagona i jedna lokomotiva.

Polazeći od istočnog zida, kojim je logor bio okružen na udaljenost od 150 metara nalaze se ostaci jedne zgrade duge 150 metara i široke oko 10 metara, dok se visina ne zna. Zgrada je ležala sagrađena u pravcu sever – jug, a bilo je to «Glavno skladište» za izrađenu robu. Ta je zgrada služila, kako je napred opisano, i za svlačenje žrtava određenih za pokolj i ubijanje na Graniku.

Istočno od zgrade «Glavnog skladišta» bio je veliki prazan prostor određen za skladište starog železa, koje se upotrebljavalo za preradu u «Lančari». Taj prostor, koji je bio određen kao skladište starog materijala za «Lančaru» bio je ograđen sa zapadne strane jednom zgradom takođe u pravcu sever – jug, koja je ležala paralelno sa zgradom «Glavnog skladišta», a služila je kao skladište i radionica pomoćne bravarije i limarije. Sa druge strane skladišta stare robe za «Lančaru» nalazilo se niz zgrada i to njih 5 građenih takođe u pravcu sever – jug. Najsevernija od tih 5 zgrada bila je šupa za cigle, a ispod nje prema jugu zgrada «Lančare», pa ispod «Lančare» zgrada upraviteljstva logora. Ispod upraviteljstva, nalazila se tzv. «Paketarnica» u kojoj su se cenzurisali i otpakivali paketi i pisma prispela zatočenicima. I poslednja u redu ovih 5 zgrada bila je tzv. «Zvonara». Ta zgrada je bila nekada magacin Prometne zadruge dug 3 metra, a širok 2 metra. U taj magacin ustaše su u prvo vreme okupacije, odnosno u prvo vreme postanka logora, pobacale opljačkana zvona sa Pravoslavnih crkava i po tome je zgrada dobila ime «Zvonara». Kasnije su zvona odnešena, ali je ime ostalo i zvonara je pretvorena u mučilište, u koje su ustaše zatvarale one zatočenike, koji bi trebalo da umru od gladi. U zgradi upraviteljstva logora nalazio se i «Radni odsek».

U zgradi «Lančare» koja je bila velika industrijska zgrada izrađivali su se lanci i žice svih vrsta i dimenzija. Tu su bila posebna odeljenja za kovačnicu, tokariju, automehaniku, puškarnicu, strojobravariju i alatnicu.

Između «Lančare» i kružne peći ciglane, koja se nalazi od «Lančare» udaljena samo na oko 10 metara nalazi se prazan prostor koji se na završetku kružne peći proširuje. Tu na tom praznom prostoru u blizini kružne peći, a gde se prostor proširuje Ustaše su početkom 1942. g. sagradile posebnu peć za spaljivanje ljudi koja je nazvana «Pičilijeva peć». To ime je dobila zato što je peć projektovao i gradio inženjer Hinko Pičili.

Istočno od kružne peći ciglane i šupe za ciglu nalazi se već opisani «Tunel» i železnička pruga, a istočno od železničke pruge na najjužnijem delu, na raskršću pešačke i kolske ceste za Košutaricu nalazi se zgrada stražara. Po ostacima te zgrade vidi se da je bila položena u pravcu zapad – istok. Severno od stražare bila je zgrada «Nastanba» ustaških časnika postavljena u pravcu sever – jug.

Severno od ove nastambe, u kojoj su bile kancelarije logoraša i grupnika i tehnička poslovnica, bile su zgrade «Stolarije», a više ovih na severu, ustaška kuhinja i nastanba ustaša, koji su tu u Jasenovcu boravili kao kažnjenici.

Severno od ovih zgrada bila su dva para šupa za cigle.

Od svih ovde pobrojanih zgrada koje su građene u jednom pravcu od «Stražare» sa juga, pa do šupa za cigle na severu, bila je najveća i najmasovnija građena zgrada stolarije, ili kako su je za razliku zatočenici prozvali «Nova stolarija».

Pokraj «Pogona» zgrada «Nove stolarije» bila je najveća zgrada u logoru.

Istočno od «Stražare» uz cestu prema Košutarici, nalaze se zgrade već opisane pilane i opisane zgrade Pogona sa dimnjakom. Severno od pilane nalazila se velika šupa, a iza ove prazni prostori namenjeni ciglani.

U praznom prostoru iza ciglane i šupa za sušenje cigle nalazila se ogromna automehaničarska radionica za opravku svih motornih vozila, kao i za opravku svih vojnih motornih oružja pa i tenkova. I ove garaže i radionice ustaše su spalile, razorile i na poljani vide se na celom širokom prostoru sagoreli ostaci automobila, oklopnih i bornih kola, brdskih teretnih automobila i nekoliko onesposobljenih tenkova nemačkog fabrikata, na kojima još i sada piše veliko «U».

Istočno od pogona uz cestu za Košutaricu bile su peći za pečenje i proizvodnju kreča i šupe kao skladišta za proizvedeni kreč.

Od industrijskih odeljenja bilo je još u nekom bunkeru, kao skrivena hemijska radionica, i malo dalje odavde, u posebnoj zgradi, Keramičko odeljenje. U keramičkom odeljenju proizvodili su se svi predmeti od keramike i stvarala su se upravo umetnička dela. I ovo keramičko odeljenje i hemijsku radionicu zajedno sa svim instrumentima, zgradama i sirovinama, ustaše su kod likvidacije logora potpuno razorile i uništile.

Na istoku od krečane, severno od puta koji vodi za Košutaricu, nalazio se niz zgrada u kojima je bila smeštena logorska ekonomija.

Na severnom delu zgrade «Ekonomije» nastavlja se posebna zgrada tzv. «Ugljenara» i do ove, opet posebna zgrada zvana «Drvara» i «Pekara». Istočno od Ekonomije bile su posebne zgrade: remenarija, štale, kovačenica i kolarnica i sve to zajedno sačinjavalo je veliki kompleks zgrada logorske ekonomije.

Sve je to spaljeno i potpuno uništeno, tako da se samo najobičniji ostaci sagorelih greda i pilotni pobijenih u podvodno zemljište mogu danas da nađu i vide kao mesto bivše ekonomije.

Isto tako, razorene, uništene i sagorele su zgrade koje su služile kao «Kancelarija nadzornika ekonomije» i zgrada «Kancelarije grupnika i radionica».

Istočno od Ekonomije prostor je ispunjen jednom ogromnom barom, koja je izgledala po svome obliku kao pečurka, a koju su zatočenici nazvali «Jezero». U donjem delu jezera, koji bi se mogao označiti kao noga pečurke, a bio je na jugu prema putu za Košutaricu, bio je postavljen drveni most. Taj je most vezivao zgrade Ekonomije sa štalom, sagrađenom sa druge istočne strane jezera. U istom tom prostoru pokraj ove štale, bila je zgrada kuhinje, pa zgrada mlekare i mesnice i konačno zgrada ženskog logora.

Severno od jezera na levu stranu bio je «Bajer», a to je bila rupača, iz koje se uzimala zemlja za proizvodnju cigle.

Isto tako, severno od jezera, nalazilo se ustaško groblje. Više ovoga groblja bio je jedan ceo kompleks zemljišta ispunjen sagrađenim drvenim barakama, kao stanovima za zatočenike. U prve dve barake nalazila se bolnica i ambulanta. Više bolnice i ambulante u dva reda po tri bilo je sagrađeno šest jednakih baraka, kao stanovi za zatvorenike. Sve ove barake bile su po 24 metra duge i 6 metara široke. Na levu stranu severno od baraka bila je posebna baraka, koja je služila kao pomoćna kuhinja, a do nje opet posebna baraka, koja je služila za stalnu kuhinju. Istočno od kuhinja bila je još jedna baraka tzv. «Baraka obrtne grupe».

Ustaše su spalile sve ove barake tako da se danas više od njih ništa ne vidi. Spaljeno je sve, potpuno i do temelja, a pošto su bile primitivno građene, sve od drvenog materijala – nije od njih ostalo ništa.

Sve ove opisane zgrade i barake istočno od rafinerije i glavnog skladišta bile su ograđene posebnom žicom. U glavnim ogradama iza zida, koji je ograđivao logor, bio je unutrašnji još posebno ograđeni prostor žicom, u kome su se nalazile sve ovde pobrojane zgrade i barake sa «Jezerom» i «Bajerom».

Istočno od žičane ograde nalazile su se još zgrade «Ledane», nove mesnice i svinjaca, a na priličnoj udaljenosti istočno od Ledane i mesnice nalazile su se još tri velike zgrade koje su služile kao «Ustaške radionice» i «Ustaške nastanbe», te «Ženski logor sa kuhinjom». Počev od puta za Košutaricu pa dalje pokraj ovih poslednjih zgrada bila je druga ograda od žice, koja se severno spajala sa prvom ogradom kod barake «obrtne grupe», odnosno u blizini kompleksa baraka određenih za stanovanje muškaraca zatočenika.

Sa one strane druge žice, pa sve do zida bio je u severoistočnom delu praznog prostora raniji «Logor III-C.»

U logor III-C smešteni su oni zatočenici koji su u masama doterivani u Jasenovac na gubilište i nisu ni prolazili kroz ustaško zapovedništvo i nisu prema tome bili ni registrovani. Takve zatočenike, koji nisu dolazili po presudama u Jasenovac, nego su bili pokupljeni i doterani u masama kao nepoćudan elemenat koga je trebalo iz verskih, nacionalnih i političkih razloga sa lica zemlje skloniti. Takve zatočenike koji nisu imali nikakve svoje lične krivice, nego su bili po teoriji o čistoti rase određeni za ubijanje, ustaše su nazivali «PRITVORENICIMA». Masama takvih nesrećnika imao je da se izgubi svaki trag i jednostavno da nestanu.

U logoru III-C postojalo je još jedno posebno ograđeno odeljenje, koje se nazivalo ciganski odeljak logora III-C. U taj odeljak i te žice zatvarani su Cigani, koji su naročito u leto 1942. godine u masama doterivani u Jasenovac. A pošto su Jevreji i Srbi stizali u to vreme, onda je pripremljena posebna žica u koju su smeštani Cigani. Svaki onaj koji bi dospeo u cigansko odeljenje logora III-C, bio je određen da bude pogubljen u prvoj narednoj grupi.

Svi pritvorenici iz logora III-C postepeno su prevoženi skelom preko Save i u masama ubijani na bosanskoj strani, na prostoru bivšeg sela Gradine i Oraova. Zatočenici su danima u logoru III-C pod otvorenim nebom čekali da odu na rad za Bosnu i danima su mučeni zimom, glađu i žeđu, izloženi svim elementarnim nevoljama u blatu, snegu i strašnoj prljavštini po svakom godišnjem dobu.

Zato, kada je jednolika teška stvarnost čekanja u logoru III-C prekinuta ustaškim odbrojavanjem grupa za prisilan rad u Bosni, zatočenicima je to izgledalo kao spasenje i svi su rado odlazili u skelu koja ih je odvozila u smrt da pod ustaškim maljevima, čekićima budu koji čas kasnije kao žrtve masovnih zločina, poubijani samo zato što su se rodili kao Jevreji, Srbi ili Cigani (Pravoslavne vere).

Danas je od prevoza na Gradini ostala samo useka na Savi, nedaleko od drugog gubilišta od Granika.

Kao sastavni deo logora Jasenovac III bila je u samome selu Jasenovcu ustaška bolnica. Bolnica je smeštena u velikim higijenskim prostorijama i bila je snabdevena svim potrebama i zahtevima jednog savremenog higijenskog instituta. Ta je bolnica služila za lečenje samo ustaša i ustaških porodica, a rukovodeće vodstvo u bolnici bili su takođe lekari ustaše. Isto tako, bilo je i među bolničarima i bolničarkama ustaša – dok je radno osoblje i kao bolničari i bolničarke, i kao posluga, bilo iz redova zatočenika. Najugledniji čuveni lekari (profesori), koji su se kao zatočenici našli u Jasenovcu, bili su zaposleni i određeni kao zatočenici za rad u ovoj ustaškoj bolnici.

Zato je ova bolnica bila na glasu i davala je dobre rezultate u pogledu lečenja svih bolesti.

Ranjene ustaše sa svih terena upućivane su u ovu bolnicu, gde su obavljene najkomplikovanije i najređe hirurške operacije. Bolnica je bila snabdevena velikim brojem postelja, a naročito je bila snabdevena svim savremenim medicinskim aparatima i instrumentima.

Sve ove instrumente, aparate i bolnički uređaj, kao i same zgrade u kojima je bolnica bila smeštena, ustaše su kod povlačenja sve zajedno minirale, demontirale, popalile i uništile.

Ove ovde opisane zgrade sačinjavale su logor Jasenovac broj III, a namenute su bile već pomenutim industrijama: cigle, crepa, lanaca, preradi drveta, te radionicama: bravarije, limarije, kovačnice, tokarije, stolarije, drvorezbarije, automehanike, kolarnice, lakirera i tapacirera, za izradu štancmašina, krojačnice, kožare, bačvarije, cipelarije, pekare, krojačnice za izradu rublja, elektroinstalaterske radionice, keramičarske, staklorezačke, mesnice, kobasičarnice, mlekare i izrade mlekarskih proizvoda itd. U svim zanatima i industrijama bili su zaposleni zatočenici.

Upravu nad njima imao je unutrašnji logoraški forum sa logorašem na čelu, kome su bili podložni grupnici, stotnici, pedesetnici, desetari i cele grupe zatočenika. Grupnici su obično bili kriminalci iz redova ustaša i ovde su oduživali presuđene kazne lišenja slobode i tzv. popravka, a popravljali su se na taj način što su postajali okrutni, nemilosrdni i svirepi. Koliko je koji bio više pokazao više sadizma i svireposti, to mu se upisivalo u dobro i kazna mu smanjivana.

Ustaška uprava u logoru imala je 7 odseka: politički, pravni, radni, ekonomski, administrativni, zdravstveni i odsek sigurnosne službe. To je bila tzv. eksterna uprava i tako sastavljena činila je upravu u logoru. Uprava je određivala način rada zatočenika i način života zatočenika u logoru. Svakodnevno je ustaška uprava izdavala unutrašnjoj zatočeničkoj upravi naredbe za rad, za opskrbu, za ekonomisanje na logorskoj ekonomiji. Ekonomija je bila na nepokretnim imanjima konfiskovanih domaćinstava pobijenih i raseljenih Srba. Uprava je određivala kazne, vodila isleđenja i naređivala mučenja i ubijanja zatočenika. Uprava je vodila administrativni posao u logoru i imala je kontakt sa spoljnim svetom van logora. U upravi se vodila proizvoljno kartoteka o zatočenicima.

Ta je uprava imala nad sobom nadzor ustaške nadzorne službe odnosno nadzor glavnog ravnateljstva za javni red i sigurnost u NDH. Član toga ravnateljstva i poglavnikov poverenik za logore bio je Vjekoslav Luburić, pa je u tom svojstvu Luburić često dolazio i nadzirao logor.

————————————————————————————————————————–

< Sistem uništavanja se usavršava                    Sadržaj              Logor III-C >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top