Logor III-C

Datum objave: četvrtak, 16 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Kako je već navedeno, u logoru Jasenovac III bilo je posebno odeljenje za pritvorenike, koje je bilo izvan logorskih zidina. To je bio prostor ograđen bodljikavom žicom u više redova bez jedne jedine zgrade ili šupe, bez nastrešnice ili naslona: logor u kome su pritvorenici u svako doba godine bili pod vedrim nebom.

Najstrašnije mećave i vejavice strašne zime 1941/42. godine i najniže temperature od –30 stepeni izdržavali su pritvorenici pod vedrim nebom na ledenom vetru i mrazu, pregladneli, a obuveni i odeveni u dronjke. Pritvorenici su u ovaj logor zatvarani da se smrznu i pomru. Svako jutro grupe grobara su bile prezaposlene iznošenjem gomila leševa posmrzavanih mučenika.

Ništa bolje nije bilo ni iduće zime, za vreme postojanja ovog mučilišta, nazvanog Logor III-C.

Ništa bolje nije bilo ni u letnje mesece, kada su zatočenici bez vode danima, na najstrašnijoj vrućini podnosili strahovitu žeđ na čelopeku, na suncu, dok ne popadaju od sunčanice, ili dok im mozak ne proključa. Milijarde namnoženih parazita – kao stenica, vaši, buva i lešinara, kukaca – ispijalo je poslednju snagu mučenika, te prenosilo neverovatno brzo pegavac i druge zarazne bolesti.

Nigde ni trunke hlada ni zaklona osim sene najbližega druga kraj sebe. Zato je veče i zalazak sunca dočekivan kao veliko olakšanje. No, tada bi otpočinjale nove nesreće. Na podvodnom, niskom i močvarnom terenu jasenovačke okoline namnožili su se rojevi i oblaci komaraca koji napadaju i sišu poslednju krv mučenika i prenose malariju. Sunčanica, pegavac, malarija i sve druge bolesti upotpunjuju i inače strašnu sliku ovoga pakla.

Ne zna se da li je strašniji i teži dan ili noć. A glad i žeđ unose pored svega toga jednu permanentnu groznicu do izbezumljenosti.

Strašne temperature ovih tifusnih i malaričnih groznica blažila je samo noć i po koja kap rose ujutru. Novi dan, novo sunce, nove strašne vrućine i prašina, mnoštva parazita, donosili su nove patnje i nova stradanja.

U jesenje, kišne dane logor je bio pretvoren u baruštinu i kaljugu. Kroz logor III-C prolazili su pritvorenici i zatočenici u ogromnim povorkama i tu se zadržavali pred smrt nekoliko dana ili nekoliko desetina dana. Množina ljudstva izgacala je i izmesila zemlju u logoru, tako da je teren danima bio žitka smesa od kiše, ljudskih izmeta i zemlje. Na mestima gde su zatočenici morali da spavaju, bio je taj mulj ugušivan piljevinom. Pomoću piljevine nastojalo se da se stvori nešto suvlje mesto kao ležište za konak.

Logor III-C osnovan je ne kao logor za zatočenike, nego za one mase Srba, Jevreja i Cigana, koje je trebalo poubijati i skloniti, a koji nisu imale nikakve krivice osim što su od rođenja pripadnici prokazanih naroda.

U taj logor doterani su i svi Cigani i Jevreji sa teritorije NDH, pa su tu držani neki samo po sat, dva, a neki i desetinu dana i nekoliko meseci – već prema tome da li su stigli u transportu onda, kada su ustaše bile svakodnevnim ubijanjem i klanjem suviše zauzeti, te ova nova grupa nije odmah došla na red. O zadržavanju je odlučivala i fizička kondicija, te su tako mlađi i snažniji izdvajani i upotrebljavani za najteže fizičke radove na gradnji nasipa.

Ciganke i Jevrejke, ciganska i jevrejska deca, kao i iznemogli starci i starice, iako nisu registrovani, već bi kod dolaska bili razvrstani i odmah izdvojeni u grupe pod blaži režim i na lakši rad.

Međutim, taj lakši rad i režim značio je najbržu moguću smrt pod ustaškim maljevima na Gradini. Te grupe iznemoglih, bolesnih, te žena i dece, nisu smatrane više za živa bića i ustaše za njih nisu imale ni kapi vode, ni trunke hrane. A dešavalo se da se logor III utoliko pretrpao, da je u te žice u izvesne dane i sa svih strana pristiglo toliko pritvorenika, da su izvesni morali i po desetinu dana da gladuju i žeđaju, dok njihov red za prelazak u Bosnu ne dođe.

Svi jači i snažniji muškarci ostavljani su iz svih transporta u logoru III-C i svi su oni radili svakodnevno na nasipu. Opisano je već kako su ustaše postupale sa Ciganima na nasipu, pa kako su postupali sa Srbima i Jevrejima na tim strašnim radovima. Utvrđeno je, da su svakodnevno po nekoliko desetina, nekada na stotine zatočenika ostajali ubijeni. No, druge velike grupe svakodnveno su pristizale i u jedno vreme pokraj umiranja na nasipu, broj zatočenika u logoru III-C određenih za radove popeo se na 7.000. Taj je broj postepeno smanjivan i u jesen 1942. godine sveden na 3.000 zatočenika. U to vreme je i rad na nasipu već bio pri kraju, a kada je jednoga dana nasip konačno završen, zatočenici su jednoga podneva vraćeni u logor. Tek što im je bio podeljen «ručak», došao je zapovednik logora III-C, ustaša Jerolim Maričić, trgovački pomoćik iz Šibenika, i naredio «nastup». Maričić je saopštio da je zapovedništvo logora odlučilo da pošalje na bosansku stranu u selo Međeđu sve starije i fizički slabije logoraše, koji će tamo da tresu šljive i da kuvaju pekmez od šljiva. Maričić je rekao da je to lakši rad i da se prijave samo oni slabiji. No, međutim, mnogi su poverovali ustaškoj podvali i prosto se gurali i molili Maričića da i oni pođu na rad u Međeđu. Svi su oni bili uvereni da Maričić istinu govori i želeli su da se iz logora III-C izvuku.

Mnogi od njih znali su da rad u Međeđi, kao i svi radovi preko u Bosni, znače sigurnu smrt. Polazak svake povorke živih mučenika preko Save bio je sahrana u kojoj su sami mrtvaci koračali i dobrovoljno odlazili u smrt. Bespomoćno stanje koje su zatočenici osećali u logoru III-C i pakao koji su danima preživljavali, želeli su mnogi od njih da skrate, pa su se dobrovoljno prijavljivali u smrt.

Svedok Ivan Lazić, zvani «Crni Jova» iz Kuzmina, u svome svedočkom iskazu opisao je smrt seljaka Milojka Svilokosa ovako:

«Sa mnom u logoru u Jasenovcu bio je i Milojko Svilokos, zemljoradnik iz Kuzmina, koga smo svi poznavali kao čoveka gvozdene volje, atletski razvijenog, čvrste fizičke kondicije. Bio je kao pritvorenik u logoru III-C ostavljen kao upotrebiva radna snaga. No, kada je osetio sve patnje i stradanja svoja i svojih drugova i video da nijedna od bilo kakve pomoći ni zračka nade nema, nastojao je da se ubaci u jedan od svakodnevnih transporta, koji su odlazili na gubilište pod ustaške maljeve u Gradinu. Dežurni ustaški zastavnik ga je uočio i vratio natrag. Milojko je pokušao druge večeri da se ubaci u drugi transport. Bio je ponovo od istog ustaškog zastavnika primećen i vraćen. Pokušao je i još dve večeri iza toga i uvek je vraćen. Konačno mu je uspelo da se pete večeri ugura u grupu koja je odlazila u smrt i završio je mučenički pod ustaškim maljem na Gradini.»

U ono vreme kada je nasip već bio sagrađen, i kada su ustaše rešile da preostalu radnu snagu poubijaju i pokolju, više se nije moralo ovoliko moliti za upis u povorku smrti. Maričić je galantno svakome dozvoljavao da pođe na branje šljiva i uslužno mu pokazivao kolonu u formiranju sa: «Izvolte!».

Čim bi povorka određena za branje šljiva i kuvanje pekmeza u Bosnu krenula, preostali zatočenici u logoru III-C opazili su da kolona ne ide na Savu, nego pred lančaru, pa su opazili da se tim ljudima vezuje žica preko ruku, što je svakome bio jasan znak da se formira povorka za gubilište.

I tek što je ta povorka otišla, naređen je nov «nastup», iz koga je Maričić odabrao još 500 zatočenika, pa i te poslao pred Lančaru i tokom noći još i treću grupu od 500, tako da je taj dan (od preostalih mučenika) na izgradnju na nasipu odvedeno pod ustaške maljeve i u sigurnu smrt 1.500 mučenika. A ti mučenici koji su radili na nasipu od jutra do mraka i koji su izgladnjivani i mučeni na sve moguće načine, pa ipak dočekali da završe nasip, sada se za sve ove svoje nadčovečanske napore nagrađuju novim završnim mučeništvom u smrti saterani kao stoka. Svezanih ruku žicom na leđima gledali su pred sobom strahovita mučenja i ubijanja svojih drugova i postepeno su se korak po korak primicali ustaškom malju i strašnoj grobnici.

Kada je ostalo u logoru još oko 200 zatočenika, ustaško vodstvo je odlučilo da ih ostavi kao poslednje žive stanovnike tog najstrašnijeg dela logora Jasenovac broj III, da tamo od gladi pomru. Logor je osiguran još jačim i brojnijim stražama, a na ulasku u logor obešena je velika bela tabla sa natpisom «Pjegavac».Pegavog tifusa u logoru tada nije bilo i ona je tabla imala da zastraši svakog onoga koji bi pokušao da se približi i pomogne ovim ljudima. Većina odabranih i ostavljenih da pomru i završe strašni logor III-C bila je sastavljena od intelektualaca. Po podacima koje je Komisiji dao svedok – bivši zatočenik, Slavko Rajić, trgovac iz Sremske Mitrovice, u toj grupi mučenika osuđenih na smrt glađu bio je Branko Sakulac, student prava iz Sremske Mitrovice i jedan od braće Gertnera iz Sremske Mitrovice, magistar farmacije, dok je drugi brat Gertner, advokatski pripravnik iz Sremske Mitrovice, umro nešto ranije u logoru III-C.

Po svedočenju svedoka Ljubiše Lazića, mesara iz Jamene, u toj grupi zatočenika ostao je i dugogodišnji predsednik opštine jamenske, Stanko Vukić, zvani Ikan. Ikan je bio neobično snažan i razvijen čovek u logoru III-C, a izdržao je toliko mučenja i patnji kao malo ko. Slučaj je hteo da ga ustaše ostave da u likvidaciji logora III-C ostane u onoj grupi koja je bila osuđena da umre od gladi. Izgladnjavanje ovih ostataka poslednjih stanovnika logora III-C koji se sveo posle tridesetak dana na svega njih 17, bilo je užasavajuće jer su pregladneli kosturi izgubili obeležje čoveka i jer im je um potamneo.

Svedok Milko Rifer opisuje ovako jedan prizor, koji je ugledao tada u logoru III-C:

«Morao samo se uhvatiti rukom za smradni, amonijakom izgriženi oluk pisoara, da se ne srušim. Pozlilo mi je od prizora, koji mi se ukazao nedaleko od žice logora III-C. Na snegu su sedela tri ljudska kostura i noževima kidali meso sa gole lešine svoga mrtvog druga. Komade mesa trpali su neobično lakomo u usta i žvakali takvom brzinom, da sam čuo kako im škljocaju zubi. Jedan je podigao nogu lešine i sa nje strugao, «mišiće». Jedva sam se vratio u krajnju prostoriju. Dugo je trebalo da se smirim. Bio sam zapao u histeričan plač i jecanje, koje nisam mogao zaustaviti ni stisnutom šakom koju sam gurao u usta. Jedan drug me je umirivao, a i sam je tiho plakao. Kada sam se malo pribrao, ponovo sam otišao iza pisoara; no nije više bilo nikoga – ležale su na gomili samo oglodane kosti, i odrezana bradata glava pokojnika. Nju nisu pojeli. Bilo je to dana 24. decembra 1942. godine.”

Svedok Ljubiša Lazić, mesar iz Jamene, posvedočio je da je tako umro i Stanko Vukić iz Jamene i da su videli njih nekoliko zatočenika iz logora III, kako su preostali još tada živi kosturi pojeli telo pokojnog Vukića.

Strahovita zima ubrzavala je proces umiranja, na smrt izgladnjavanja osuđenih zatočenika. Za one koji su još uvek živeli ustaše su donele odluku, pa su ih sve na kolima iz logora izvezli i skelom prevezli preko Save u Gradinu i tamo ih zazidali u jednu napuštenu srpsku kuću da od gladi i zime pomru. Toj grupi koja je iznešena iz logora III-C ustaše su priključile i jednu grupu kažnjenih zatočenika iz «Zvonare» i sve ih zajedno, (njih oko 30) zazidali kako je ovde rečeno.

Dana 26. decembra 1942. godine ustaše su dale da se skine tabla sa natpisom «Pjegavac» i najstrašnije mučilište u logoru smrti Jasenovcu bilo je time «bezimeno».

Prvi prolećni dani doveli su na ovo strašno mesto umiranja iz logorske ekonomije plugove i ceo prostor bivšeg logora III-C preoran je i obrađen kao poljoprivredno zemljište. Žice su poskidane i ustaše su mislile da je time predat zaboravu najveći masovni zločin svih vremena na Balkanu.

———————————————————————————————————————————–

< Logor Jasenovac broj III   Sadržaj  Značaj reči zatočenik u logoru Jasenovac-položaj zatočenika >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top