Логор Јасеновац број III

Према усташкој организацији логор Јасеновац обухвата већ описани логор Јасеновац број I покрај села Крапја; логор Јасеновац број II, на крају Лоњског Поља и почетку шуме северно од Јасеновца; логор Јасеновац број III на индустријском комплексу Прометне задруге покрај села Јасеновца; логор Јасеновац број IV индустрија за прераду коже звана «Кожара» у Димитријевој улици у селу Јасеновцу и логор Јасеновац број V у бившем Казненом заводу у Старој Градишки.

Над свим тим логорима од којих су у исто време постојали у почетку логор I и II, а касније све до ослобођења логор III, IV i V – била је логорска управа смештена у једној од Бачићевих кућа, у центру села Јасеновца.

Сам логор Јасеновац је настао после италијанске окупације Лике, по ликвидацији злогласног логора смрти у Госпићу и на Јадовну, као наставак логора смрти и као место одређено за масовну ликвидацију и убијање неких народа и политичких покрета.

А над свим логорима у целој НДХ као и над овим завршним логором смрти у Јасеновцу било је врховно заповедништво као саставни део усташке редарствене службе на челу са Павелићевим усташким повереником за све логоре у Хрватској, именом Вјекослав Лабурић, звани Макс. Сваки логор имао је посебно свога заповедника, па су тако и логори у Јасеновцу па и логор број III, број IV и број V, имали своје заповеднике и сваки логор посебно своју усташку управу. Тако су организовани и имали усташке управе и логори у Винковцима, Осијеку, Копривници, Лепоглави, Ђакову итд. Стражарску службу, осигурање и безбедност око логора обављале су посебне усташке формације. А најкрволочније јединице, најверније усташе поглавнику биле су оне које су осигуравале логор смрти у Јасеновцу, и које су чиниле масовне покоље ножевима, масовна убиства железним чекићима и дрвеним маљевима. А убијања су чињена и у логору Јасеновац број III, и свој околини логора и села Јасеновца.

Унутршњу сигурност у логору као и џелатску и кољачку функцију обављале су усташе из посаде логора број III: њих око 300 на броју. Та посада од 300 усташа називала се усташки логорски сат.

Стражарску службу по стражарицама на зиду око логора, на улазним и излазним капијама давале су усташе из логорског сата. Из редова тих усташа одабирана је и састављана пратња групама притвореника и групама заточеника, које су одводили на стратиште, на босанску страну у село Градину и околину тога села. Осим ових најстрашнијих звери, усташа кољача, био је још један нарочито формирани одред, који се називао «Брзи склоп». Тај одред имао је задатак да се за случај потребе брзо формира и да помогне најхитније сваком стражарском и другом угроженом месту у логору или у ближој и даљој околини логора. «Брзи склоп» морао је у свако доба дана и ноћи да буде спреман у пуној свој ратној спреми и да пође било у логор, било у ближу и даљу околину логора и да тамо немилосрдно уништава и убија све оно, што је по усташким «судовима» и усташким «назорима» било сумњиво или усташком покрету неодано.

Тај усташки «Брзи склоп» био је смештен у парохијском стану српског Православног свештеника у селу Јасеновцу, а круг на месту, где је до рата била Православна црква у селу Јасеновцу. Та јединица је бројала 150 најобученијих усташа.

По околним селима била је размештена друга редовна усташка војска, која се ту нашла у вежбању регрута у свим војним дисциплинама и у руковању оружјем. Честим походима под крај окупације на ослобођену територију (и у масовним злочинима пљачке целокупне имовине и убијања становника читавих села и крајева) припремала је ова војска све нове и нове крволоке, садисте и мучитеље Срба, Јевреја и Цигана.

Покрај ове усташке војске шири одбрамбени појас око Јасеновца чиниле су за једно извесно време и домобранске јединице. Тако је Јасновац покрај мучилишта и најстрашнијег логора смрти, постао постепено и најбоље чувана и највише утврђена тачка у Независној Држави Хрватској.

Главни усташки повереник за све логоре у Хрватској био је Вјекослав Лубурић, звани Макс, емигрант усташа, који се за време окупације вратио у чину усташког сатника. Био је заповедник свих логора, па тиме и Јасеновца, а посебно је био и други њему подређени заповедник у самом логору III Јасеновац.

Заповедници логора су се мењали, па је једно време био и Станко Шарац, банкарски чиновник из Мостара.

Исто тако су се мењали и управитељи логора. Утврђено је да је у почетку управитељ логора био Милош Љуба из Љубушког у Херцеговини, онда је управитељ био усташки надпоручник и бивши Римокатолигички свештеник, Миро Филиповић-Мајсторовић. Иза Мајсторовића дошао је за управитеља логора усташки сатник, Ивица Матковић, ранији трговачки помоћник из Шибеника. Матковић је био у своје доба (док је још постојао логор III-Ц) заповедник тога логора. Иза Матковића дошао је за управитеља Римокатолички жупник из Трновца (околина Госпића у Лици), а сада усташки бојник, Ивица Бркљачић, и као управитељ био је у времену од 24. марта 1943. до априла 1944. године. Од априла 1944. до септембра 1944. године био је управитељ усташки сатник, Динко Шакић, родом из Славонског Брода. А од септембра 1944. до априла 1945. године, до уништења логора – био је управитељ инжењер Хинко Пичили из Загреба, родом из Славонске Пожеге.

Сваки индустријски, занатски или било који радни одсек имао је свога усташког надзорника и заповедника. Тако је утврђено да је надзорник и заповедник на економији био усташки сатник, Павле Микић, месар из Гундинаца код Винковаца. Надзорник пилане био је усташки водник Алага Зулкић. Надзорник тзв. шумских група био је усташки дужносник, Јосип Мачковић, ковач из Јасеновца.

Душебрижник био је усташки бојник Звонимир Липовац, а касније као усташки свештеник био је Римокатолички жупник Звонко Брекало. Усташки бојник, Мирослав Матијевић, родом из Лике био је надзорник одреда који је извршавао кривичне пресуде логорске управе. Управитељ усташке болнице у Јасеновцу био је др Јосип Коморски, а управник логорске сточне болнице био је усташки надпоручник, ветеринар Милан Павлечић. Заповедник радног одсека био је усташки заставник Јосип Колобарић из Дубровника, иначе ранији настојник пруге. Шеф грађевинског одсека и надзорник рада био је све до 1944. године инжењер Пичили, који је имао своје подређене надзорнике као усташког заставника Анту Зринушића, инжењер Франа Баретина родом из Загреба итд.

Сви ови, као и још многи други усташки дужносници у логору Јасеновац сачињавали су ону ужу унутрашњу кољачку и зликовачку групу убица и сваки од њих одговара као саучесник у многим небројеним масовним злочинима извршеним у Јасеновцу, како је у овом елаборату описано, а где је пало и мученички завршило око 800.000 невиних.

УНУТРАШЊА ЛОГОРСКА УПРАВА

Функција унутрашње логорске управе била је одмах у почетку формирања логора број III, поверена управи састављеној од самих заточеника. На челу те управе стајао је заточеник – логораш. Тај логораш стајао је на челу логора и од усташке логорске управе добијао је наредбе или упутства за рад у логору, па је контакт између заточеника и усташа постојао путем логораша.

Логорашу су били подређени групници. Посебно на челу сваке индустрије, као нпр. на челу занатлијске групе, економске групе, групе индустрије цигле, групе индустрије железне робе, (ланчаре) и осталих група били су групници. Ти групници примали су опет наредбе и упутства од логораша и додавали их даље опет својима подређенима и нису били у непосредном контакту са усташком управом.

Групници су примљене наредбе давали својим педесетарима, педесетари десетарима, а десетари десетини подређених им заточеника.

Посебно су се опет заточеници у прво време делили на Србе и Јевреје и посебно су биле формиране групе јеврејске и групе српске са десетарима, педесетарима, групницима и посебно српским и посебно јеврејским логорашем. Током времена и доласком све већег броја заточеника из народноослободилачког покрета ова се подвојеност почела губити и није јој од стране усташа придавана важност као при формирању логора број III.

У логору је постојала радна служба, на челу са усташким повереником и то у прво време инжењер Пичилием, а касније са усташким официром Кордићем. Радна служба имала је своју управну писарницу која је била смештена у посебним просторијама, а под кровом те просторије логораши на дужности у управној писарници и инжењери који су ту у одељењу управне писарнице, имали цртаону, имали су кревете за ноћиште. Логораши су сами настојали да у управну писарницу увуку што већи број својих другова и зато је измишљано на све могуће начине нова и нова звања, како би се што већи број заточеника тамо запослио и што већи број заточеника поправио своје очајне прилике. У управној писарници били су махом интелектуалци, који су између логораша на радовима на насипу настојали да извуку своје познанике и пријатеље и да их спасу на тај начин што ће их увући у управну писарницу. У управној писарници било се тако скупио приличан број интелектуалаца искусних старих логораша, који су се непрестано довијали и размишљали о томе како да олакшају свој положај и уопште положај заточеника у логору, па су многе и многе несреће ублажене и отклоњене баш смишљеним и опрезним радом ових другова из управне писарнице. Колико би се још неописивих несрећа збило и колико би усташа још више невиних жртава наших народа у смрт отерале да није било ове групе другова.

Невероватно тешки патолошки-криминални злочини низали су се један за другим и један страшнији од другог за све време постојања логора у Јасеновцу. И док је поквареност и зликовачко-патолошка оптерећеност мозгова усташког водства измишљала све нове и нове методе и начине за уништавање народа, дотле је невидљива рука племенитих намера заточеника, скупљених у управној писарници спречавала и кварила сатанске планове и намере усташа. Јасно је да многи злочини нису били спречени и онемогућени, али је исто тако позитивно утврђено да су се многи још неизвршени злочини онемогућавали већ у самом зачетку. Многи су злочини обустављени или паралисани услед рада једне невидљиве снаге и једне непримећене и невидљиве сјајне организације другова из управне писарнице.

Заточеници су назвали скуп ових другова запослених у управној писарници «Труст мозгова». И заиста народ није могао да да боље и приличније име, него што их је назвао «Трустови мозгова».

Та управна писарница управљала је радом свих радних јединица у логору, или боље рећи управљала је нерадом и саботажом логорске радне службе. Група инжењера запослена у управној писарници на пројектима и изради планова величанственог индустријског комплекса, који се имао саградити у Јасеновцу – давала је усташама толико посла и размишљања, јер су засипани разноврсним идејама и могућностима. Од свега тога коначно заиста је остала само идеја, само почетни радови појединих индустрија и примитивна продукција појединих врста индустријске производње и занатства. Вечите преинаке и вечито преоријентисавање и усавршавање производње био је сјајан начин саботаже управне писарнице. А све је то извођено тако смишљено, поступно и обазриво, да усташе нису ни опазиле, те су из дана у дан наседале. Најпрепреденија обавештајна усташка служба у управној писарници убацивањем наводно ражалованих усташа у логораше у управној писарници није успела и није открила за све време постојања јасеновачких логора ово величанствено дело саботаже «Труста мозгова».

А «Труст мозгова» је био невидљива сила и снага, која је управљала саботажом у свим правцима и на свим пољима економске, занатске и индустријске производње – како у погледу продукције, тако и у погледу запослења, прикривања и спасавања што већег броја заточеника. Преко «Труста мозгова» успевало се, да се на местима, где у нормалним приликама ради један радник, «запосли» по четири, пет па и шест заточеника. Креирана су нова места, нове службе и то је приказивано као неопходно потребно, не зато да се продукција побољша и повећа, него зато да се што већи број заточеника заштити и спасе. Нове и нове радионице и творничке зграде грађене су и преграђиване само зато да се и на њима спасава и помогне што већем броју нових заточеника.

Инжењер Милко Рифер, бивши заточеник, описујући логорски живот у књизи Град мртвих Јасеновац 1943. утврдио је важну спасоносну улогу управне писарнице и «Труста мозгова». Утврдио је уједно да је водећи и најсјајнији друг «Труста мозгова» био Бранислав – Брана Конић, судија из Сремске Митровице. Покрај Бране, у управној писарници и на водећим местима заточеничке организације, била је још, по логорашима названа «Војвођанска петорка». Та петорка, која би се заправо могла назвати и Митровачка петорка, била је састављена, по речима Милка Рифера, од Бране, Стеве, Сеље, Ђуре и Паора. А то су били Митровчани: Брана Конић (судија), Стева Живковић (чиновник електричне централе у Митровици), Ђура Калембер (банковни чиновник у Митровици), Рада Сименуновић звани «Сеља» (професор из Лаћарка са службом у Митровици) и Светислав Радаков звани «Паор» (инжењер агрономије и срески пољопривредни референт у Митровици).

Тој Митровачкој петорци многи Сремци који су успели да из логора смрти буду ослобођени (или премештајем на рад у друге логоре, односно на рад у Немачку), или да побегну из логора смрти, или да се на било који други начин из чељусти смрти спасу – имају петорици да захвале своје спасење.

У управној писарници била су одељења за статистику, одељења за набавке, одељења за исхрану и одељења за сваку произодну занатлијску, пољопривредну и индустријску групу. И из свих тих одељења свакодневно се подносио извештај о бројном стању заточеника, о количинама сировина спремних за прераду, о врстама и количинама израђених производа, о свим потребама за производњу и о свим предлозима у вези са производњом и радом. У управној писарници су се сви ови извештаји примали, прерађивали и припремали као извештај заточеничке управе за усташко водство. Разуме се, да је управна писарница ту имала широке могућности да смишљено и неопажено укупном току рада у логору да свој правац.

А пошто је у усташком водству био запослен обично неспособан и нестручан персонал, то је «Труст мозгова» из управне писарне имао могућности да проведе у дело све оно што је себи замишљао као добро и корисно са свога гледишта, односно са гледишта заточеника.

ПОСТАНАК И РАЗВОЈ ЛОГОРА БРОЈ III

Већ је напред у опису логора број II наведено да је необично велика вода и силне кише у јесен 1941. године (преко програма и без припреме) створиле на пречац логор број III.

Тек што је изашла Поглавникова Законска одредба о оснивању и формирању логора, на основу које је требало да се формира сабирни и радни логор, у који ће све управне области, као и установе усташког покрета и усташких редарстава, слати вером и нацијом неподобне особе за јавни ред и сигурност – а поплаве у логору број I и логору број II створиле су ситуацију да су се они привремени логори морали брзо затворити и створити на одбрамбеном вишем терену нови стални логор. Заточеници из логора број II, који су одабрани као занатлије, или као физичка радна снага, пребачени су у нови логор број III.

Утврђено је да су код ликвидације логора број II, побијени и подављени готово сви заточеници и да је свега око 200 њих стигло на циглану.

Сведок Вукашин Жегарац из Нове Градишке у своме исказу описује долазак првих заточеника на циглану:

«Бацили су нас у једну отворену шупу, која је била под водом, јер је тога дана падала киша и снег. У шупу смо стигли када је била већ увелико ноћ. Уморни, прегладнели и испребијани морали смо одмах да полежемо ту у воду. Нису нам дали ни толико времена да се како тако снађемо и сместимо. Тако, у леденој води проборавили смо ноћ. Преко ноћи усташки стражари, ако би опазили да се неко од нас задрмао, хтео да се окрене, да премести руку или ногу, или да подигне главу – намах би нас приметили. Лежали смо тако као кладе и када нам је ујутру било допуштено да смемо устати, на нама је било око десетак сантиметара снежног покривача. Био сам укочен и испребијан, јер су нас усташе целу ноћ кундачиле. Много заточеника није више могло стати на своје ноге и остали су као самртници укочени, смрзнути и много их је већ било мртво. Крај мене је лежао мртав Спасоје Мандрапа, чиновник финансијске дирекције из Сарајева. Од 570 Срба, колико је на послетку било остало у логору број II, прво јутро у логору број III, било нас је живих још само 120. Други су или побијени успут, када смо трчећи 6 км натоварени стварима се селили у логор III, а многи су ту ноћ под шупом остали мртви укочени од мраза, или претучени кундацима. И следећу ноћ спавали смо исто тако под том шупом и сву ноћ мучени смо на цичи зими и кундачени код сваког најмањег покрета. И те је ноћи неколико наших другова убијено и помрло.

Други дан су нас стрпали у један тунел крај циглане. То је ниска мрачна просторија и у њој је, када се затворе врата толико спарно, загушљиво и пуно смрада, да ни лампа није могла да гори. Поред нас око стотине, тих дана је дотерано у тунел и још 140 заточеника из Карловца. Места није било ни за нас и лако је замислити како је било када је на нас набацано још нових 140 заточеника. Могли смо само стајати, а ако смо некако од несвестице клонули, падали смо један на другога и један преко другог. Када су се ујутру отворила врата од тог «Тунела», сукљала је пара и плинови као из правог тунела после проласка воза. У тунелу смо провели пун месец дана и свако јутро смо износили по неколико мртвих другова. Али су зато придолазиле све нове и нове групе нових заточеника и пуниле тунел. Једне ноћи десетак заточеника сељака из Трнове у Босни покушало је бекство, нису успели. Сви су похватани, на удаљености од по неколико километара и поубијани, а ујутру су дошле усташе пред тунел и све нас постројиле уза зид циглане. Пред нама и око нас поставили су митраљезе, а неколико усташких официра приступило је нама и почело нас клати. Било је тако страшно, да ја не налазим речи којима би могао описати тај ужас. Настала је паника, гужва, запомагање, клетве и врисци и у тој гужви, не знам ни ја како и зашто, остали смо од 250 живих свега нас 48. Са све територије НДХ стизале су у Јасеновац тада нове и нове групе заточеника Јевреја и Срба. Биле су то оне непоћудне особе које је поглавникова законска одредба упућивала у смрт, а све установе усташког покрета, усташко редарство, управне и самоуправне власти, проказивале су и пресуђивале на краткорочна заточења. Логор се све више пуни.

А логор није био изграђен, састојао се само од творничких постројења и новим заточеницима је требало правити места. Зато су усташе свакодневно убијале на стотине заточеника, већ код самог доласка, или их из тунела, звонаре и других шупа и мучилишта везивали и слали на гробље и у масама убијали.»

Неописиви су ужаси и страшне слике људског страдања, почетак и постанак логора Јасеновац број III. Велике историје најкрвавијих перверзних садистичких убистава једног за другом чиниле би најкрвавије описано дело без примера у историји и кроз све векове.

Сведок Војислав Прњатовић, секретар трговинске коморе у Сарајеву описује свој долазак у логор смрти и покољ његових другова овако:

«На 24. децембра 1941. године у 9 сати изјутра стигли смо на станицу Јасеновац. Ту су нас дочекале усташе у италијанским униформама, дакле бивши емигранти. Како смо излазили из вагона одмах су нас стали тући кундацима. Поредали су нас у ред и одвели најпре у усташки логор, који се налазио у самом месту Јасеновцу. Тек што смо ми стигли, а за нама је дотерана и једна група од 19 затвореника из Загреба, која је била одвојено постројена.

После извесног времена претресли су сваког од нас и свако је био одведен у службену собу, где му је све одузето, па је враћен натраг на двориште. По изласку из собе у двориште дочекивале су нас усташе и једноставно нас млатили као стоку са штаповима. Претрес је завршен око 4 сата после подне. Тада су нас опет поредали у три групе, по тројицу у реду, и то у једну групу Загрепчане, у другу групу Сарајлије Србе, а у трећу групу Сарајлије Јевреје. У то је изашао из зграде командант логора злогласни поручник, Љубо Милош. Био је очигледно већ тада припит и чим се појавио у дворишту, наредио је да му се донесе демижон ракије. Ту пред нама усташе су пиле ракију и пошто су доста тога попиле, издвојио се Милош из групе, извукао из корица усташки бодеж и упутио се према групи деветнаесторице заточеника из Загреба. Ми у томе часу, онако изморени од удараца и ошамућени од свега онога што смо преживљавали – нисмо били свесни свог положаја и нисмо могли ни слутити шта ће наступити. Кад се Милош приближио људима, који су били преко пута нас удаљени око 20 метара, стао је да виче и да псује и на наш ужас почео редом да коље људе. Зарино би бодеж у врат са стране и нагло потегао тако, да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шибнула на лице, руке и груди човека звери. А жртве су стајале једна покрај друге као замрле, престрављене и укочене потпуно резигниране и апатичне, те без гласа дочекивале ударац ножа и окрвављене рушиле се на земљу. Тек по неки дао би глас од себе или би инстиктивно испружио руке преда се према убојици, да тренутак затим буде преклан. Немогуће је изрећи шта смо ми тада осећали. Сви изрази као: страхота, пакао, ужаснут, престрављен, замро – могли би само да издалека и приближно и безбојно увере онога, који ту није био, шта се све збивало у нашој души. Колико је трајало то клање, не знам. Као кроз маглу, видео сам како је Милош довршио свој посао са том групом Загрепчана, и како се крвавог лица, руку и прсију, упутио према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао тако ужасан крај. Идући према нама, очигледно му је око запело за једног нашег босанског сељака у гуњу са црвеним шалом око главе. Био је то неки сељак са Пала код Сарајева. Несрећник је био други до мене у реду. Убица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж у груди где год је стигао. Кад је јадна жртва пала на земљу, убица се сагнуо и преклао га онако исто као и оне Загрепчане. Хтео је да настави свој посао, али у то се појавио на вратима зграде ордонанс и позвао га у зграду на телефон. Милош је на то затакао бодеж у корице и наредио да нас преостале отерају у логор. Само тој случајности ми преостали имамо да захвалимо што смо тада остали на животу.

И ја, а вероватно и они други око мене, никад нисмо гледали овакво појединачно клање. Инстиктивно смо стискали очи при сваком ударцу бодежа, па ипак смо саосећали патње наших другова и на себи осећали сваки замах и ударац бодежа, јер смо били до крајњих граница напетих живаца. Ја ни данас, а вероватно ни целог свог живота, нећу моћи да избришем из сећања једну страховиту слику, коју сам тада видео. И нехотице сам отворио очи и бацио поглед на клање оних Загрепчана баш у часу када је убица замахнуо ножем према врату једне жртве. Био је то човек онизак, пуначког тела, лица обраслог  плавом брадом, одевен у хебертусу и ја сам видео када му се бодеж стреловитом брзином зарио у врат. Крв је шикнула из ране у великом млазу, а жртва се зачас нашла на земљи.»

Сведок Владимир Лончар, шумарски инжењер из Пакраца, исто тако описује страховит злочин извршен над групом Пакрачана:

«Из вагона су нас онако измучене,испребијане и изгладнеле истерали на дан 25. децембра 1941. године, баш на сам дан Римокатоличког Божића у 10 сати пре подне и отерали нас у логор у Бачићеву циглану. Успут су усташе пуцале у зрак из својих пушака. У логору пред усташком канцеларијом дочекао нас је командант логора, усташки поручник Љубо Милош, са неколико усташа заставника. Поручник Љубо је викао: шта, баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској. Чинио је дојам полупијаног човека. Одмах нас је постројио пред канцеларијом у два реда и позвао 17. усташку сатнију и наредио јој да се ставе под оружје. Та је сатнија састављена од самих Личана. Одазвало се око 20 усташа, који су наоружани војничким пушкама стали пред наш строј.

Почео је претрес пртљага и лични претрес и одузето нам је све, и Милош је упитао да ли је међу нама неко правник. Јавио се старешина Среског суда у Пакрацу Влада Илић, и Милош му је после извесног објашњења наредио да скине горњи и доњи капут и да корача према једном купу цигала. Док је Илић корачао, Милош му је на удаљености од 5 корачаја сасуо три метка из пушке и јадни Илић се срушио. Све смо ми то морали гледати, без протеста и без знака негодовања. Судија је лежао, а наш лични претрес је настављен. Онда је Љубо Милош наредио да се јаве сви они који су родом из Лике, па су се јавили Мане Шепељ, Раде Мирковић, Станко Покрајац, Марко Лабус, Ђуро Богојевић и још неки други. Њих је поручник Милош издвојио из строја и одвео их до онога купа цигала, те их све са још неколико усташа, поклао. Жртве су стајале, а поручник Љубо и усташе замахивале су ножевима према вратовима жртава и пререзивали гркљане. Како су коме пререзали гркљан, тако се тај сав обливен крвљу срушио на земљу. Ми остали, морали смо за то време мирно у строју стајати и све ово клање гледати. После извршеног покоља ових Пакрачана родом из Лике приступио је поручник Милошу усташки заставник Матковић и замолио га да му дозволи да закоље једног заточеника, себи за Божићно весеље. Поручник Милош му је дозволио и наредио да сам изабере из строја онога којега ће заклати. Заставник Матковић погледао је по строју и очи су му одмах запеле за Јоцу Дивјака, закупника Кур-салона у Липику, и када је дознао да је то закупац Кур-салона у Липику, почео је од весеља да скаче увис, а Јоцу одвео према купу цигала и повалио га на земљу и живом му извадио срце. После тог предложио је заставник Матковић да се из нашег строја одабере још 10, па да се закољу, а остали да се пусте у бараку. Овај предлог Матковићев, Љубо је прихватио и Матковић је одабрао још 12 наших другова из строја, који су сви, ту пред нама, поклани усташким бодежима. Међу тим покланима био је Љубиша Вукобрадовић и Коста Тодоровић.

Сви ми остали, који смо стајали у строју, поведени смо напред близу цигала и морали смо гледати ово клање наших другова под претњом да ће бити сваки онај заклан који покаже било на који начин и најмањи знак негодовања или страха. За време овога клања стојале су посебно одређене усташе пред нашим стројем и мотриле на нас. Те су усташе издвојиле из нашег строја нашег друга Шакића, јер је по њиховом мишљењу показивао знакове негодовања. Када је извршено клање дванаесторице одабраних наших другова, приступио је поручник Милош до Шакића са речима: ти си тај који се мрштиш и опалио је у њега неколико хитаца, а истодобно су припуцале и друге усташе. Шакић се мртав срушио на земљу.»

ОПИС ЛОГОРА БРОЈ III

Место Јасеновац, по коме су јасеновачки логори добили своје име, налази се на тромеђи Босне, Баније и Славоније, лежи на левој обали реке Саве, на оном месту где са противне стране утиче река Уна и у непосредној близини самога места налазе се творнице бивше Прометне задруге з. с. о. ј. у Јасеновцу. Ту је била творница цигала и црепа звана «Циглара», затим творница ланаца, клешта и металне робе звана «Ланчара» – а усташе су ту подигле и многе друге радионице и бараке за становање заточеника, те зграде за становање посаде.

У пролеће 1945. године непосредно пред разарање логора, логор је изгледао онако како је уцртан у нацрту приложеном у овом елаборату.

У почетку логор је био примитиван и ограђен са више редова бодљикаве жице, јер се логор оснивао на брзину под притиском поплаве и нагле ликвидације логора број I и II. Током времена логор се изградио у велико индустријско средиште и жичане ограде замењене су великим зидом високим око 5 метара. Зидом је било опасано три четвртине логорског простора са три стране, а четврта страна била је природна ограда, и то река Сава. Данас је зид потпуно разрушен, а око 5.000.000 цигала уграђених у зид послужило је за обнову попаљених села у околини. На самом зиду било је саграђених 7 стражарница, а распоређених тако да је са њих било лако контролисати цео логорски круг и ближу и даљу околину. Стражарнице су саграђене од бетона са пушкарницама (за пушке и митраљезе) и стајале су горе на самом зиду, тј. на висини од неколико метара. Били су то бетонски бункери саграђени за савремене потребе ратовања и за савремене врсте оружја. Стражарнице су имале бетонска проширења у самоме зиду, бетонске платформе около бункера и мала складишта муниције у приземљу. Ове стражарнице биле су снабдевене – осим најмодернијег ватреног оружја – и огромним рефлекторима. Електрично светло кроз ове рефлекторе осветљавало је према потреби сваки кутак логорског круга и сву ближу и даљу околину око логора са оне стране зида, па су усташе непрестано млазевима необично јаког електричног светла претраживали и испитивали сваки сумњиви кутак логорског круга и околине логора. На самом зиду са горње стране уграђени су били редови бодљикаве жице измешани са другим жицама носиоцима електричне струје највишег напона. Тако, када би неко и покушао од заточеника да бежи преко зида и жица, био је убијен електричном струјом код првог додира са жицом на зиду.

Сам логорски круг био је по ноћи необично јасно осветљен, а заточеницима је било забрањено свако кретање кругом и чим би усташе приметиле какво сумњиво кретање у близини зида са ове или оне стране, отварале би ватру, биле би алармиране све стражарнице, а у случају већег инцидента и стража у настанбама, па по потреби и цео логорски усташки сат. Било је технички немогуће и неизводљиво бежање из логора преко зида, а исто тако и преко Саве. Обала Саве била је јасно осветљена ноћу и нарочито добро чувана дању. Као и по зиду и по обали Саве била је развучена жичана мрежа под напоном и сваки додир са тим жицама значио је сигурну смрт. Улазак у логор био је кроз врата саграђена од јаког дрвета и уграђена у описан зид, те добро чувана. Посебне стражарнице осигуравале су и контролисале улазна врата. На капији је била увек двострука «стража» и портир.

Сведок Милко Рифер за тог портира каже да је то био један старији човек, очигледно Јеврејин, у зеленој ливреји обрубљеној златним гајтанима и црвеном портирском капом на глави. На капи је био натпис «портир». Био је то адвокат из провинције, који је тамо био постављен тако маскиран, зато да задовољи усташку «духовност» и усташко уживање у томе да бесконачно убијају логораше.

Са улазних врата зид је текао према северу у дужини од 420 метара, затим је скретао према истоку и ишао 1350 метара паралелно са железничком пругом. После тога мења смер према југу до Саве и простире се даљих 1300 метара. У том правцу од 1300 метара зид пресеца пут за Кошутарицу и на том месту где пресеца пут у зид су уграђена такође масивна дрвена врата тзв. «источна врата». Уз саму обалу Саве смером према западу налазио се крај зида у дужини од 290 метара.

Цео простор логора заграђен је зидом са три стране и реком Савом са четврте. Запремао је површину од око 70 катастарских јутара или једног и по квадратног километра.

У почетку логор се састојао само од зграда творница циглане, ланчаре, пилане и кречане Прометне задруге. Исто тако за логор су употребљене и сушаре за цреп и циглу у циглани као и канцеларијске и стамбене просторије у индустрији Прометне задруге.

Циглана је имала огромну кружну пећ за печење цигле и црепа и производила је пре рата огромне количине цигле и црепа најбољег квалитета, јер је јасеновачка иловача првокласна сировина за производњу цигларске робе.

За време логорске управе циглана је служила истој економској сврси и заточеници су употребљавани као индустријска радна снага. Огромне количине цигала су произведене за потребе изградње зида око логора, за усташке бункере у околини и у логору, за нове усташке настанбе и индустријске зграде у логору.

У лето 1942. године у циглани, у кружној пећи животе су изгубили хиљаде и хиљаде Цигана, који су живи сатерани у пећ у групама од по 700 до 800 одједном. Пећ је наложена као и када се цигла пече тако да су сви живи спаљени.

Покрај ове највеће индустрије Прометне задруге била је друга метална индустрија тзв. «Ланчара», која је одвојено од циглане имала своје индустријске зграде, своја складишта за сировине и израђену робу.

У тој творници званој «ланчара» производили су се ланци свих облика и димензија за разне економске и привредне сврхе, затим су произвођена клешта свих облика и димензије па поткове итд.

Покрај ове индустрије металне робе Прометне задруга је имала посебну индустријску зграду у којој је била смештена пилана, а покрај пилане на слободном простору и под шупама биле су залихе непрерађене и прерађене дрвене робе.

Као последња индустрија Прометне задруге била је овде смештена кречана за производњу креча, и за паљење камена вапненца.

Све те индустрије Прометне задруге биле су везане са једне стране железницом, а са друге стране воденим путем. Довоз сировина и одвожење готове робе обављало се или бродовима Савом или железницом и камионима по сувом. Пут је пролазио непосредно кроз овај индустријски комплекс, железница је била веза са индустријом посебним индустријским колосеком, који се одвајао од станице Јасеновац и улазио у само творничко земљиште и завршавао се једном ремизом, која је била усечена у земљу и имала је кров. То место су заточеници касније назвали «Тунел». У «Тунелу» су заточеници, који су дотерани у логор Јасеновац III током 1942. и 1943. године данима чекали по свакаквом времену и невремену, док нису смештени у бараке, или док нису поубијани. И сам «Тунел» био је страшно место масовних убијања.

Све ове индустрије Прометне задруге биле су везане са Савом једном кратком ускотрачном индустријском пругом, по којој су гурани вагонети. На удаљености од око 300 метара од кружне пећи у циглани почиње корито Саве и све до саме воде постављени су колосеци. Завршетак ове ускотрачне пруге налази се у самом кориту Саве, тако што су на обали пободени дрвени ступци у неколико серија и преко стубаца је пружен мост, а преко моста колосеци које се завршавају колом за окретање вагонета и направом за подизање терета, односно целих вагонета са бродова и бродских шлепова када су код ниског водостаја шлепови и бродови ниско лежали испод трачница.

То место припремљено је за истовар и утовар робе из бродова, названо је «Граник». Усташе су граник за све време постојања логора Јасеновац III употрбљавале за масовна убиства. А убиства су чинили тако што су у згради тзв. Главног складишта готових фабриката или у којим другим просторијама у логору жртве одређене за убијање свлачили до гола и по цичи зими везивали им руке на леђима, па их затим двоје по двоје везали жицом и терали на крај моста којим се завршавава индустријски колосек. Ту су их железним чекићима или дрвеним маљевима убијали ударцима у главу или су их ножевима клали и суновраћивали у Саву. Да лешеви тако побијених људи не би после извесног времена испловили на површину воде и пливали низводно, Усташе су већ 1943. године па надаље свакој таквој жртви привезивале за везане руке тешке гвоздене предмете, или би после клања сваког појединачно распорили дуж трбуха тако да би леш потонуо и да не би испливао на површину.

За време целог постојања логора Јасеновац III Усташе су готово свакодневно, односно сваке ноћи, клале и убијале на «Гранику» веће и мање групе заточеника, а у последњим данима на «Гранику» су поклане и побацане огромне групе заточеника које су се затекле у Јасеновцу и које су тих дана на ликвидацију стигле из логора у Лепоглави, из логора у Старој Градишки и околних логора.

За осветљење Места Јасеновац и за електричну енергију индустрије Прометне задруге постојала је у овом индустријском комплексу и електрична централа, коју су Усташе помоћу инжењера машинаца и електричара, дакле помоћу заточеничке умне и физичке снаге претворили у огромну електричну централу најмодерније грађену од бетона и гвожђа, са уграђеним огромним моторима и погоном на угаљ слабих врста и лигнита. Та електрична централа имала је огроман масиван димњак висок 56 метара, кога је градио један инжењер грађевинар, заточеник Јеврејин из Сарајева.

Та новоизграђена електрична централа која је у логору названа погон, давала је струју за осветљење целог логорског круга, затим за осветљење Јасеновца, у коме је било смештено главно усташко заповедништво, усташка болница и усташки тзв «Брзи склоп». Снабдевала је електричном енергијом огромне рефлекторе на стражарницама и снабдевала је струјом високог напона жице на огради око логора. Затим је снабдевала електричном енергијом и све старе и нове створене индустрије у логору као и индустрију коже у Јасеновцу тзв «Кожару».

Овај огроман индустријски објекат Усташе су потпуно разориле минама прилоком свог повлачења из Јасеновца пред доласком Југословенске Армије.

Код главног улаза на вратима са западне стране била је подгнута стражарница и управитељство логора, где су се заточеници који су пристизали у логор запримали од логорске управе и регистровали где је и вршен претрес њихових ствари и одела.

У тој згради била је и једна извидница висока 24 метра.

Северно од стражарнице и управитељства логора биле су зграде «Рафинерије». И те зграде усташе су минама уништиле, док је једна цистерна јужно од пута који води од Јасеновца за Кошутарицу на простору између цесте и Саве, остала потпуно неоштећена. Велике количине старог метала, којима је била камуфлирана ова цистерна, леже около.

У близни ове цистерне на индустријском колосеку железничке пруге налази се неколико оштећених и неоштећених вагона и једна локомотива.

Полазећи од источног зида, којим је логор био окружен на удаљеност од 150 метара налазе се остаци једне зграде дуге 150 метара и широке око 10 метара, док се висина не зна. Зграда је лежала саграђена у правцу север – југ, а било је то «Главно складиште» за израђену робу. Та је зграда служила, како је напред описано, и за свлачење жртава одређених за покољ и убијање на Гранику.

Источно од зграде «Главног складишта» био је велики празан простор одређен за складиште старог железа, које се употребљавало за прераду у «Ланчари». Тај простор, који је био одређен као складиште старог материјала за «Ланчару» био је ограђен са западне стране једном зградом такође у правцу север – југ, која је лежала паралелно са зградом «Главног складишта», а служила је као складиште и радионица помоћне браварије и лимарије. Са друге стране складишта старе робе за «Ланчару» налазило се низ зграда и то њих 5 грађених такође у правцу север – југ. Најсевернија од тих 5 зграда била је шупа за цигле, а испод ње према југу зграда «Ланчаре», па испод «Ланчаре» зграда управитељства логора. Испод управитељства, налазила се тзв. «Пакетарница» у којој су се цензурисали и отпакивали пакети и писма приспела заточеницима. И последња у реду ових 5 зграда била је тзв. «Звонара». Та зграда је била некада магацин Прометне задруге дуг 3 метра, а широк 2 метра. У тај магацин усташе су у прво време окупације, односно у прво време постанка логора, побацале опљачкана звона са Православних цркава и по томе је зграда добила име «Звонара». Касније су звона однешена, али је име остало и звонара је претворена у мучилиште, у које су усташе затварале оне заточенике, који би требало да умру од глади. У згради управитељства логора налазио се и «Радни одсек».

У згради «Ланчаре» која је била велика индустријска зграда израђивали су се ланци и жице свих врста и димензија. Ту су била посебна одељења за ковачницу, токарију, аутомеханику, пушкарницу, стројобраварију и алатницу.

Између «Ланчаре» и кружне пећи циглане, која се налази од «Ланчаре» удаљена само на око 10 метара налази се празан простор који се на завршетку кружне пећи проширује. Ту на том празном простору у близини кружне пећи, а где се простор проширује Усташе су почетком 1942. г. саградиле посебну пећ за спаљивање људи која је названа «Пичилијева пећ». То име је добила зато што је пећ пројектовао и градио инжењер Хинко Пичили.

Источно од кружне пећи циглане и шупе за циглу налази се већ описани «Тунел» и железничка пруга, а источно од железничке пруге на најјужнијем делу, на раскршћу пешачке и колске цесте за Кошутарицу налази се зграда стражара. По остацима те зграде види се да је била положена у правцу запад – исток. Северно од стражаре била је зграда «Настанба» усташких часника постављена у правцу север – југ.

Северно од ове настамбе, у којој су биле канцеларије логораша и групника и техничка пословница, биле су зграде «Столарије», а више ових на северу, усташка кухиња и настанба усташа, који су ту у Јасеновцу боравили као кажњеници.

Северно од ових зграда била су два пара шупа за цигле.

Од свих овде побројаних зграда које су грађене у једном правцу од «Стражаре» са југа, па до шупа за цигле на северу, била је највећа и најмасовнија грађена зграда столарије, или како су је за разлику заточеници прозвали «Нова столарија».

Покрај «Погона» зграда «Нове столарије» била је највећа зграда у логору.

Источно од «Стражаре» уз цесту према Кошутарици, налазе се зграде већ описане пилане и описане зграде Погона са димњаком. Северно од пилане налазила се велика шупа, а иза ове празни простори намењени циглани.

У празном простору иза циглане и шупа за сушење цигле налазила се огромна аутомеханичарска радионица за оправку свих моторних возила, као и за оправку свих војних моторних оружја па и тенкова. И ове гараже и радионице усташе су спалиле, разориле и на пољани виде се на целом широком простору сагорели остаци аутомобила, оклопних и борних кола, брдских теретних аутомобила и неколико онеспособљених тенкова немачког фабриката, на којима још и сада пише велико «У».

Источно од погона уз цесту за Кошутарицу биле су пећи за печење и производњу креча и шупе као складишта за произведени креч.

Од индустријских одељења било је још у неком бункеру, као скривена хемијска радионица, и мало даље одавде, у посебној згради, Керамичко одељење. У керамичком одељењу производили су се сви предмети од керамике и стварала су се управо уметничка дела. И ово керамичко одељење и хемијску радионицу заједно са свим инструментима, зградама и сировинама, усташе су код ликвидације логора потпуно разориле и уништиле.

На истоку од кречане, северно од пута који води за Кошутарицу, налазио се низ зграда у којима је била смештена логорска економија.

На северном делу зграде «Економије» наставља се посебна зграда тзв. «Угљенара» и до ове, опет посебна зграда звана «Дрвара» и «Пекара». Источно од Економије биле су посебне зграде: ременарија, штале, коваченица и коларница и све то заједно сачињавало је велики комплекс зграда логорске економије.

Све је то спаљено и потпуно уништено, тако да се само најобичнији остаци сагорелих греда и пилотни побијених у подводно земљиште могу данас да нађу и виде као место бивше економије.

Исто тако, разорене, уништене и сагореле су зграде које су служиле као «Канцеларија надзорника економије» и зграда «Канцеларије групника и радионица».

Источно од Економије простор је испуњен једном огромном баром, која је изгледала по своме облику као печурка, а коју су заточеници назвали «Језеро». У доњем делу језера, који би се могао означити као нога печурке, а био је на југу према путу за Кошутарицу, био је постављен дрвени мост. Тај је мост везивао зграде Економије са шталом, саграђеном са друге источне стране језера. У истом том простору покрај ове штале, била је зграда кухиње, па зграда млекаре и меснице и коначно зграда женског логора.

Северно од језера на леву страну био је «Бајер», а то је била рупача, из које се узимала земља за производњу цигле.

Исто тако, северно од језера, налазило се усташко гробље. Више овога гробља био је један цео комплекс земљишта испуњен саграђеним дрвеним баракама, као становима за заточенике. У прве две бараке налазила се болница и амбуланта. Више болнице и амбуланте у два реда по три било је саграђено шест једнаких барака, као станови за затворенике. Све ове бараке биле су по 24 метра дуге и 6 метара широке. На леву страну северно од барака била је посебна барака, која је служила као помоћна кухиња, а до ње опет посебна барака, која је служила за сталну кухињу. Источно од кухиња била је још једна барака тзв. «Барака обртне групе».

Усташе су спалиле све ове бараке тако да се данас више од њих ништа не види. Спаљено је све, потпуно и до темеља, а пошто су биле примитивно грађене, све од дрвеног материјала – није од њих остало ништа.

Све ове описане зграде и бараке источно од рафинерије и главног складишта биле су ограђене посебном жицом. У главним оградама иза зида, који је ограђивао логор, био је унутрашњи још посебно ограђени простор жицом, у коме су се налазиле све овде побројане зграде и бараке са «Језером» и «Бајером».

Источно од жичане ограде налазиле су се још зграде «Ледане», нове меснице и свињаца, а на приличној удаљености источно од Ледане и меснице налазиле су се још три велике зграде које су служиле као «Усташке радионице» и «Усташке настанбе», те «Женски логор са кухињом». Почев од пута за Кошутарицу па даље покрај ових последњих зграда била је друга ограда од жице, која се северно спајала са првом оградом код бараке «обртне групе», односно у близини комплекса барака одређених за становање мушкараца заточеника.

Са оне стране друге жице, па све до зида био је у североисточном делу празног простора ранији «Логор III-Ц.»

У логор III-Ц смештени су они заточеници који су у масама дотеривани у Јасеновац на губилиште и нису ни пролазили кроз усташко заповедништво и нису према томе били ни регистровани. Такве заточенике, који нису долазили по пресудама у Јасеновац, него су били покупљени и дотерани у масама као непоћудан елеменат кога је требало из верских, националних и политичких разлога са лица земље склонити. Такве заточенике који нису имали никакве своје личне кривице, него су били по теорији о чистоти расе одређени за убијање, усташе су називали «ПРИТВОРЕНИЦИМА». Масама таквих несрећника имао је да се изгуби сваки траг и једноставно да нестану.

У логору III-Ц постојало је још једно посебно ограђено одељење, које се називало цигански одељак логора III-Ц. У тај одељак и те жице затварани су Цигани, који су нарочито у лето 1942. године у масама дотеривани у Јасеновац. А пошто су Јевреји и Срби стизали у то време, онда је припремљена посебна жица у коју су смештани Цигани. Сваки онај који би доспео у циганско одељење логора III-Ц, био је одређен да буде погубљен у првој наредној групи.

Сви притвореници из логора III-Ц постепено су превожени скелом преко Саве и у масама убијани на босанској страни, на простору бившег села Градине и Ораова. Заточеници су данима у логору III-Ц под отвореним небом чекали да оду на рад за Босну и данима су мучени зимом, глађу и жеђу, изложени свим елементарним невољама у блату, снегу и страшној прљавштини по сваком годишњем добу.

Зато, када је једнолика тешка стварност чекања у логору III-Ц прекинута усташким одбројавањем група за присилан рад у Босни, заточеницима је то изгледало као спасење и сви су радо одлазили у скелу која их је одвозила у смрт да под усташким маљевима, чекићима буду који час касније као жртве масовних злочина, поубијани само зато што су се родили као Јевреји, Срби или Цигани (Православне вере).

Данас је од превоза на Градини остала само усека на Сави, недалеко од другог губилишта од Граника.

Као саставни део логора Јасеновац III била је у самоме селу Јасеновцу усташка болница. Болница је смештена у великим хигијенским просторијама и била је снабдевена свим потребама и захтевима једног савременог хигијенског института. Та је болница служила за лечење само усташа и усташких породица, а руководеће водство у болници били су такође лекари усташе. Исто тако, било је и међу болничарима и болничаркама усташа – док је радно особље и као болничари и болничарке, и као послуга, било из редова заточеника. Најугледнији чувени лекари (професори), који су се као заточеници нашли у Јасеновцу, били су запослени и одређени као заточеници за рад у овој усташкој болници.

Зато је ова болница била на гласу и давала је добре резултате у погледу лечења свих болести.

Рањене усташе са свих терена упућиване су у ову болницу, где су обављене најкомпликованије и најређе хируршке операције. Болница је била снабдевена великим бројем постеља, а нарочито је била снабдевена свим савременим медицинским апаратима и инструментима.

Све ове инструменте, апарате и болнички уређај, као и саме зграде у којима је болница била смештена, усташе су код повлачења све заједно минирале, демонтирале, попалиле и уништиле.

Ове овде описане зграде сачињавале су логор Јасеновац број III, а наменуте су биле већ поменутим индустријама: цигле, црепа, ланаца, преради дрвета, те радионицама: браварије, лимарије, ковачнице, токарије, столарије, дрворезбарије, аутомеханике, коларнице, лакирера и тапацирера, за израду штанцмашина, кројачнице, кожаре, бачварије, ципеларије, пекаре, кројачнице за израду рубља, електроинсталатерске радионице, керамичарске, стаклорезачке, меснице, кобасичарнице, млекаре и израде млекарских производа итд. У свим занатима и индустријама били су запослени заточеници.

Управу над њима имао је унутрашњи логорашки форум са логорашем на челу, коме су били подложни групници, стотници, педесетници, десетари и целе групе заточеника. Групници су обично били криминалци из редова усташа и овде су одуживали пресуђене казне лишења слободе и тзв. поправка, а поправљали су се на тај начин што су постајали окрутни, немилосрдни и свирепи. Колико је који био више показао више садизма и свирепости, то му се уписивало у добро и казна му смањивана.

Усташка управа у логору имала је 7 одсека: политички, правни, радни, економски, административни, здравствени и одсек сигурносне службе. То је била тзв. екстерна управа и тако састављена чинила је управу у логору. Управа је одређивала начин рада заточеника и начин живота заточеника у логору. Свакодневно је усташка управа издавала унутрашњој заточеничкој управи наредбе за рад, за опскрбу, за економисање на логорској економији. Економија је била на непокретним имањима конфискованих домаћинстава побијених и расељених Срба. Управа је одређивала казне, водила ислеђења и наређивала мучења и убијања заточеника. Управа је водила административни посао у логору и имала је контакт са спољним светом ван логора. У управи се водила произвољно картотека о заточеницима.

Та је управа имала над собом надзор усташке надзорне службе односно надзор главног равнатељства за јавни ред и сигурност у НДХ. Члан тога равнатељства и поглавников повереник за логоре био је Вјекослав Лубурић, па је у том својству Лубурић често долазио и надзирао логор.

————————————————————————————————————————–

< Систем уништавања се усавршава                    Садржај              Логор III-Ц >