Značaj reči zatočenik u logoru Jasenovac-položaj zatočenika

Datum objave: četvrtak, 16 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Posle preseljenja zatočenika Hrvata rimokatolika i muslimana iz logora Jasenovac III u Gradišku i preseljenja zatočenika Srba i Jevreja iz Gradiške u Jasenovac, očekivali su grupisani Srbi i Jevreji u Jasenovcu nova stradanja i teži režim. Sa druge strane iz slobode su stizale sjajne vesti: o kapitulaciji Italije, o napredovanju saveznika na svim frontovima i o sve većim uspesima narodnooslobodilačkog pokreta u našoj zemlji.

Slom Hitlerove Nemačke i njenih saveznika bio je pitanje dana, pa su se zatočenici bojali da će ustaše kod zatiranja tragova svojih zločina sve stare zatočenike poubijati. Zato su zatočenici počeli da pripremaju pobunu, da se tako dočepaju slobode.

Zatočenik dr Mile Bošković, docent medicinskog fakulteta u Beogradu, bio je kao lekar zaposlen u logorskoj bolnici i bio je uspostavio drugarske veze sa lekarima ustašama iz ustaške bolnice. U početku je ova veza bila samo u snabdevanju zatočeničke bolnice lekovima i najnužnijim sredstvima ishrane, a kasnije je i čitav jedan kružok ustaša oko upravnika ustaške bolnice, dr Marina Jurčeva, ustaškog lekara – satnika, bio uvučen u zaveru. Ta zavera je ciljala da pomoću pobune u logoru III i navale partizana na logor spolja, poubija sve ustaške koljače u Jasenovcu i oslobodi iz logora sve zatočenike.

Sve se počelo postupno pripremati. U organizaciju zaverenika ulazilo je svakoga dana sve više zatočenika, a krug zaverenika se širio po sistemu trojki. To se radilo zato tako, da ustaše ne bi mogle (za slučaj da zaveru otkriju) saznati imena svih zaverenika.

Sa druge strane, sa partizanima na Psunju i onima na Kozari uspostavljen je kontakt i partizani će na dati znak navaliti na logorske zidine.

Ljudi iz upavne pisarne, ili kako su ih zatočenici nazvali «Trust mozgova» udesili su, pa je u logorsku puškarnicu došlo 160 komada ispravnih pušaka na opravak. Zatočenici – zaverenici na radu u puškarnici pokvarili su, na oko, ove puške i «opravljali» puške tako da se što duže u logoru zadržao i da se zatočenici u odsutnom momentu njima posluže. Prokrijumčareno je i nekoliko sanduka municije za te puške.

Sve je teklo u savršenom redu i ne može se bolje zamisliti kada je zavera iznenada otkrivena i ceo ovaj gigantski plan je propao.

A za zaveru su ustaše saznale sasvim slučajno od zatočenika, veterinara, Laci Mataja iz Oseka. Taj veterinar, inače Jevrejin, bio je poluslobodnjak i lečio je ustaške konje i van logora. Tako je u Dubici našao jednu ljubavnicu, i kada su ga ustaše u tome ulovile i život mu zato došao u pitanje, onda je Mataj zapomagao i molio ustaše da mu se smiluju, a on da će otkriti nešto veliko. Ustaše su Mataju obećale život, zavera je otkrivena, ali mu život nisu poklonili.

Otvorena je istraga, nastao je u logoru pravi pakao. Istragu je vodio ustaški satnik dr Prpić uz saradnju ustaša mučitelja: vodnika Mila Sudara, Pere Pavičića, Lajče Neorčića, zastavnika Silvestera Primorca i Stipe Kvesića, te satnika Dinka Šakića. Pohapšeni su i lekari – ustaše na čelu sa dr Jurčevim i zatočenici na čelu sa dr Boškovićem. Svi su bili strahovito fizički zlostavljani i mučeni i sistem trojki kod zatočenika je otkriven. Zato je svaki pojedini zatočenik – zaverenik mučen sve dotle, dok nije prokazao svoju trojku i vezu iz te trojke dalje. Priznanja su iznuđivana na sve moguće načine, upotrebom svih ustaških metoda mučenja, pa upotrebom tzv. «fau-1» u iznuđivanju priznanja. Taj način se sastojao u tome, što je žrtvi paljeno telo sa jednom velikom «letlampom».

Preživeli zatočenici – zaverenici Ivan Lazić zvani Crni Jova iz Kuzmina, Lazar Jankov iz Zemuna i Jovan Jagodić iz Sremske Mitrovice, suglasno su iskazali da je u zaveri tada bilo najmanje već 600 zatočenika i da su oni živi tih dana umirali jer nisu mogli da veruju da čovek može da izdrži muke prženja sa letlampom i da ne oda svoju vezu. Pa ipak, kod broja 26, istraga je dovršena i nesreća lokalizovana zahvaljujući čvrstini i junaštvu pohapšenih i mučenih zatočenika. Ustaše su teško doznale nešto više nego što im je Laci Mataj mogao da dostavi.

Svi otkriveni zaverenici, njih 26 osuđeno je na smrt vešanjem pred svim ostalim zatočenicima, dakle na javno vešanje.

Ovi junaci – zaverenici predvođeni organizatorima zavere dr Milom Boškovićem, docentom univerziteta u Beogradu, Mitrom Boškovićem, arhitektom u Zagrebu, Branom Konićem, sudijom iz Sremske Mitrovice, tako su mučenički završili na vešalima dana 22. septembra 1944. godine, a da ni oni, niti koji drugi zatočenik nisu ni pred vešalima odali i prokazali bilo kojeg drugog zaverenika. Egzekucijom je rukovodio ustaški satnik Dinko Šakić, rodom iz Slavonskog Broda i kada je i poslednji pokušaj da sazna ime još kojeg zaverenika propao – obratio se dr Boškoviću i rekao da mu je slobodno da izjavi pred smrt poslednju želju. Bošković je rekao: «Ja sam Crnogorac, a Crnogorci ne umiru na vešalima – ubite me metkom.» Šakić je molbu uvažio i sa dva metka u potiljak ubio dr Boškovića. Utvrđeno je da je u ovoj grupi junački izginulo više Sremaca i to: Stevan Živković, student tehnike iz Sremske Mitrovice, Bora Sekulić iz Vukovara, Milan Grbić, činovnik iz Sremske Mitrovice, Nikola Perić, sarač iz Neština i drugi. Pomenuti svedoci Lazić, Jankov i Jagodić u svome svedočkom iskazu vele da se sa vešala, a pre nego što će mu biti konopac zategnut, obratio grupi Sremaca u stroju, Nikola Perić je doviknuo: «Braćo! Pozdravite mi decu!»

Utvrđeno je da su u toj grupi junački izginuli: Nikola Pejnović, građevinar iz Siska, Pera Krajnović iz Zagreba, Rajić, srednjoškolac iz Sarajeva, Musafija Rafael iz Sarajeva itd.

No, ustaše su sa istom grupom obesili i veterinara Laci Mataja iz Osjeka. Posebno je opet kažnjeno smrću i 10 ustaša – zaverenika na čelu sa dr Marinom Jurčevim i njegovom ženom, satnikom Beloševićem i drugima.

Iako su tako zaverenici ostali bez vodstva, nisu klonuli duhom i nastavili su da pripremaju svoje veliko delo spasavanja. Ustaše su iovu drugu zaveru ubrzo otkrili, pa je njih 30 zaverenika pohapšeno, strahovito mučeno kao i prva grupa. Kod broja 30 istraga se završila i nesreća je lokalizovana. I opet je čelična volja i čvrstina karaktera pobedila sva divljaštva i sadizam ustaša.

Trideset novih mučenika ustaše su poklali noževima na dan 01. novembra 1944. godine, na isti dan, kada je isto tako poklana i radna bojna Sremaca na Graniku.

Ceo logor od tada je bio prošaran prerušenim ustaškim izvidnicima (špijunima), koji su među zatočenike ubačeni kao kažnjene ustaše i bili prividni zatočenici. To su bili provokatori i na svakom koraku provocirali bi zatočenike novim zaverama i pogrdama na račun ustaša. Ali stari, iskusni zatočenici nisu više nasedali, pa je spasenje pomoću zavere bilo sasvim osujećeno.

Tek poslednjeg dana u likvidaciji logora pred frontom posejano seme zavereničke pobune urodilo je plodom i tada su zaverenici spontano izvršili organizaciju i proboj iz logora, kako je to dalje posebno opisano.

——————————————————————————————————————-

< Logor III-C                Sadržaj               Masovna ubistva u logoru broj III >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top