Masovna ubistva u logoru broj III

Datum objave: četvrtak, 16 februara, 2012
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Način ubijanja

Masovna ubistva počinju od prvog dana osnivanja logora broj III pa se sa manjim i kraćim pauzama dešavaju sve dotle, dokle je postojao i logor broj III, tj. do 22. aprila 1945. godine, do oslobođenja Jasenovca. Masovni zločini ubijanja činjeni su kako je već rečeno po sistemu mučenja glađu i bacanja zatočeničkih masa u čeljust strašnih zaraznih bolesti. Tako su mase zatočenika poumirale od zaraznih bolesti, izmučene od gladi i žeđi, a pretovareni teškim i preteškim fizičkim radovima. Prljavština, zima, paraziti i golotinja doprineli su ovome pravom pomoru. No, to nije bilo sve. Ustaše su svakodnevno i ubijale zatočenike u pojedinačno ili u većim i manjim grupama. Ta ubijanja ustaše su činili na tri načina i svedok Dimitrije Sekulić, zemljoradnik iz Prijedora, ovako opisuje u svom svedočkom iskazu način ubijanja u Jasenovačkom logoru:
„Za sve vreme, koje sam proveo u logoru, obavljao sam službu grobara. Stanovao sam u baraci broj 5, a jutrom bi sa još 24 zatočenika,odlazio na rad preko Save u Bosansku Gradinu. Ova moja grupa bila je jedna od grupa takozvanih grobara. Naš se posao sastojao u tome, što smo kopali jame duge 5 metara, široke 3 metra, duboke 2 metra. U to vreme, a to je bilo maja i juna 1942 godine, ustaše su pohapsile sve srpsko stanovništvo u srezovima: Novskom i Kostajničkom, te sve Cigane širom NDH, pa su svakodnevno u logor stizale mase žena, dece i muškaraca. Masa naroda svakodnevno je pristizala i svakodnevno je bila u logoru, ili u njegovoj neposrednoj blizini ubijana. Kako bi koji transport prispeo u logor, bio je opljačkan i sabijen na jednu ledinu ograđenu redovima bodljikave žice i dobro čuvan. Pojedine grupe već iznurenih i izgladnelih transporta, ustaše su iz logora izvodile, a prethodno ih svrstali u redove tri po tri. Svakom pojedincu dušmanski su stezali i vezivali žicom ruke na leđima. Posle izvršenog vezivanja celokupan transport pribacivan je u jednoj dugoj povoroci skelama preko Save u Bosnu. Ovo prebacivanje trajalo je svakodnevno, obično po nekoliko časova. Kada je preko reke prebačen i poslednji deo povezanih mučenika na bosanskoj strani u Gradini, otpočinjalo je ubijanje.
Proces ubijanja ovih ljudi, za vreme koje sam ja proboravio u logoru, obavljen je na tri načina, ubijanjem iz pušaka, mitraljeza, običnih i mašinskih revolvera, noževima, bajonetima i bodežima svih vrsta, oštrim oružjem, najzad poslednji način sastojao se u ubijanju drvenim maljevima i gvozdenim čekićima.
Prvi način bio je najređi, drugi je bio već nešto češći, dok je na treći način ubijeno najviše zatočenika u ovim masovnim pokoljima. Maljevi, kojima su ubistva činjena bili su teški oko 2 kg, dugi 25 cm, a na drvenoj glavi utisnut je bio jedan šiljak od gvožđa, koji je virio iz drvenog malja oko 5 cm. Ovakav jedan malj imao sam jednom prilikom u svojim rukama kada sam kopao raku. Žrtve su ubijane maljevima na ovaj način: ustaša bi dohvatio žrtvu svojom levom rukom za njegovu svezanu levu ruku i okrenuo je tako da žrtva bude tačno leđima ispred ustaše, a da ustaša svojim očima bude u visini potiljka žrtve. Pošto bi žrtvi naredio da stoji mirno i gleda napred, zamahnuo bi maljem, koji se nalazio u njegovoj desnoj ruci. Iz sve snage zadao bi udarac žrtvi u potiljak, tako da se zaoštreni gvozdeni deo malja zarije kod gornjeg kičmenog pršljena neposredno između glave i vrata. Žrtva bi pala odmah kao pokošena u jamu, pošto se samo ubistvo obavljalo tako, da žrtve budu postavljene na samoj ivici jame. Svi mi grobari, pretpostavljali smo da su žrtve u velikom broju slučajeva ostajale u životu, naročito, ukoliko se radilo o ljudima jače telesne konstitucije. Bez obzira da li je žrtva ubijena ili ne, ustaše bi ubijanja produžili i dalje tako da se leševi ili polumrtvi ljudi gomilaju u rakama jedni iznad drugih i to sa licima okrenutim prema zemlji. Zadavan je samo po jedan udarac, ovo se radilo radi uštede u vremenu pošto je jedan ograničeni broj ustaša stajao na raspolaganju za obavljanje ovih egzekucija. Svakog dana dolazio je nov transport, kome je trebalo stvoriti mesta u ovom prostoru ograđenom žicom. Na taj način svakog dana i svake noći likvidiran je isto toliki broj pritvorenika, koliko je novim transportom u logor stizalo. Napominjem da se ne sećam da je bilo dana za vreme mog boravka u logoru, u kome nije prispeo ni jedan novi transport.
Jame su bile kopane uz samu Savu. Najveće rastojanje od reke do jama smelo je iznositi 20 metara. Za čudo dno jama i pored toga što su one kopane,u neposrednoj blizini vode, bilo je suvo. Ovo je neobično olakšavalo posao ustašama, jer se nisu morali bojati da će leševi usled vode plivati i na taj način izazvati srozavanje zemljišta i eventualno otkrivanje grobnica. U jednu jamu trpano je po 500 leševa. Ovo je bilo moguće pošto se prilikom „sahranjivanja“ tj. bacanja leševa, odnosno polumrtvih ljudi u jame neobično mnogo ekonomisalo prostorom. Nije se pazilo i niji pravljena razlika od toga ko se u koju jamu baca. U iste rake bacani su i odrasli muškarci, i žene i deca. I svi su slagani jedno pokraj drugog i jedno nad drugim tako, da se iskoristila svaka šupljina i svaki deo prostora. U jednom redu glave su bile okrenute na jednu stranu, a u drugom redu više ovoga glave su bile okrenute na drugu stranu. Prilikom kopanja grobnica ja sam video ogroman broj dečijeg odela, čarapica, haljina, radnog odela i rublja, fotografija, pisama itd. Ovo se dešavalo zbog toga što su sve žrtve pre ubijanja svlačene tako, da su u raku padale samo u košuljama, odnosno gole. Grobnice su napunjene leševima tako, da su leševi bili u istoj visini sa okolnim neprekopanim zemljištem. Kada se izvađena zemlja iz grobnica pokupila oko grobnice i nabacala na leševe, onda se pokazala humka visoka do jednoga metra.
Ova masovna ubistva iz transporta od oko 3000 žrtava obavljala je obično jedna grupa od oko 30 ustaša. Ovo je bilo moguće zbog toga, što su sve žrtve prethodno bile izvanredno čvrsto povezane žicom, strahovito telesno izmučene, a psihološki tako reći hipnotisane.
Zatočenici iz logora, tretirani su kao neka vrsta stalnih zatvorenika, za razliku od pritvorenika, koji su ubijani odmah. Ustaše su se trudile da zatočenici ne čuju zapomaganje i jauke žrtava u svoj svojoj jačini. Čim je ubijanje počelo i čim bi počele kletve i jaukanja bespomoćnog povezanog naroda sa one strane Save u isti čas bi ustaše izscenirale fingirane napade na logor. Otpočinjale bi ustaše besomučnu pucnjavu iz pušaka, mitraljeza i revolvera i odmah zapovedali zatočenicima da uđu u svoje barake, gde su bili odmah zatvoreni. Urlik, kletve i pobune žrtava čuli su zatočenici i pored zatvorenih vrata na barakama. No, taj urlik i zapomaganja bili su daleko slabiji jer su zatočenici mogli da ga čuju samo kroz zaglušnu tutnjavu i prasak plotuna, koji su po logoru odjekivali.

Takve pucnjave trajale su dnevno po nekoliko časova, sve dotle dok je i ubijanje na bosanskoj strani, trajalo.
Još jedan originalan način za masovno ubijanje zatočenika i pritvorenika u logoru Jasenovac organizovale su ustaše od februara 1942 g. U to vreme po nemačkim koncetracionim logorima u Poljskoj proradile su posebno sagrađene peći za spaljivanja žrtava. Sva ono što su nacisti primenjivali kod sebe i u pogledu vođenja samog rata, u pogledu ishrane, rekvizicije, racioniralja itd. prenosile su i na svoje saradnike. Tako je u Jasenovcu došlo do podizanja dve peći za spaljivanje žrtava. Jedna peć je podignuta odmah pokraj takozvne „Ciglane“, a druga na bosanskoj strani, u Gradini. Peći je sagradio tadašnji ustaški satnik inženjer Pičili, pa su zatočenici po njemu ove krematorije nazvali Pičilijeve peći.“
Kad su kremanotiriji bili ozidani i dovršeni, Pičili je dao da se poubijaju svi zidari i druge zanatlije koje su kao zatočenici bili zaposleni na izgradnji tih peći.
Krematorij kraj ciglane je odmah proradio i isti svedok, Sekulić Dimitrije iz Prijedora opisuje u nastavku svoga svedočkog iskaza detalje spaljivalja:
„Pojedini zatočenici ubijani su i na taj način što su živi spaljivani. Ovaj način ubistava za vreme mog boravka u logoru bio je u začetku. U peći ciglane montirana je jedna kamena ploča koja se nalazila ispod vrata dvaju odaja iznad same peći. Ploča je dugačka 2 metra, a široka 1 metar. U jednoj odaji nalazi se jedna kancelarijska prostorija, a u drugoj odaji druga kancelarijska prostorija, obe te sobe imaju dvostruke izlaze. Zatočenici se u toku fiktivnih saslušanja šalju iz jedne sobe u drugu, kroz vrata ispod kojih se nalazi montirana kamena ploča. Na sredini ploče postoji osovina, tako da se zadnji kraj kada se na njega stane, odvoji od ostalog poda i okrene na niže, a prednji kraj na više. Žrtva, koja prelazi preko ploče, u onom trenutku kad pređe osovinu i stane na zadnji kraj sklizne u otvor, koji se načini usled toga što se ploča okrene oko svoje osovine i pređe iz horizontalnog u vertikalan položaj. Žrtva sa ploče upada sprat niže pravo u peć i u peći sagori. Kako sam u logoru saznao u opšte se ne čuje ni njen jauk, ni vrisak kada sa ploče padne neposredno u oganj.
Na ovaj način ustaše su masovno žive u oganj, na prevaru slale mnogobrojne zatočenike. No ustaše su u ciglarskoj peći spaljivale leševe pobijenih zatočenika i zatočenica. Prvo su ih poubijali udarcima maljeva i sekirama po glavi a zatim su njihove leševe nosili u ciglarsku peć i spaljivali.“

Svedoci Bilanović Stojan, bačvar iz Tarčina i Bilanović Velimir šumski manipulant iz Tarčina, u svom svedočkom iskazu između ostalog posvedočili su:
„Osim toga ustaše su u prolazu ubijale u Jasenovcu sve bolesne, stare i za rad nesposobne, a takođe od reda i svu decu i žene jer ni deca nisu za privredu sposobna. A ustaše su tvrdile da u ustaškoj Hrvatskoj takvi ne mogu živeti. Leševe ovih žena, dece i staraca ustaše su spaljivale u ciglani.
Poznato nam je da su u mesecu aprilu 1942. godine ustaše dovele u Jasenovac čitave transporte srpskih žena i dece, te ih pred ciglarskom peći ubijali maljevima i sekirama po glavi. Njihove su leševe posle toga unosili u ciglarsku peć i spaljivali. Tako se sećam dobro da su jednog dana, kada smo radili u logorskoj bašti, ustaše dovele jednu veliku grupu žena i dece i sve pred ciglarskom peći poubijale maljevima i sekirama po glavi. Ubijanje je trajalo čitav dan do podne. Leševe ubijenih žena i dece su spalili u ciglarskoj peći. Nije nam poznato odakle su dovedeni ove žene i deca.“
I svedok Dimić Maksim ia Ostrovice u svome svedočkom iskazu navodi:
“Vrlo često su ustaše nekad u većem, a nekad u manjem broju tukle zatočenike. Tako premlaćene, ali još uvak žive bacali su ih u užarenu peć ciglane. Video sam gde su se ljudska telesa topila u vatri kao vosak jer sam i sam radio kod peći.
Ustaše su zatočenike ili žive bacale u oganj u ciglarsku peć ili ih prvo ubijali, pa njihove leševe ubacivali u peć, ili preko Pičilijeve naprave dovodili dotle da sami uskaču i propadaju u oganj kako je to opisao svedok Sekulić Dimitrije.“
I svedok Ratković Dušan iz Prijedora u svom svedočkom iskazu (kao i svedok Sekulić Dimitrije) saglasno opisuje spaljivanje zatočenika po sistemu Pičilijeve peći:
„Spaljivanje živih ljudi obavljano je na taj način što su ustaše određene ljude za ubijanje, odvodili u zasebnu prostoriju, koja se nalazila u samoj ciglani više peći u kojoj je gorela vatra. U toj prostoriji odnosno pod vratima na izlasku iz te prostorije a više same peći, postavljena jo jedna betonski ploča koja je ležala na železnoj osovini u vodoravnom položaju. Kada je žrtva izlazila iz te prostorije, morala je stati na betonsku ploču, a ploča se pod teretom okrenula oko osovine u vertikalni položaj. U tome času ukazao se otvor kroz koji je žrtva propadala u užarenu peć i živa izgorela. Ja sam svojim vlastitim očima gledao proces spaljivanja.“
Isto tako i svedok Zec Milovan student prava ia Petrinje u svom svedočkom iskazu opisao je:
„Na dan 23. marta 1942 g. između 2 i 3 sata posle podne dovedena je u logor jedna grupa oko 50 Srba seljaka iz Bosne. Oni su odmah odvedeni u samu ciglanu gde su ubijeni i spaljeni. Ja sam se slučajno tada nalazio u elektromehaničarskoj radionici koja se nalazila u samoj ciglani. Tu je kao mehaničar tada radio Gado Miroslav iz Zagreba, moj poznanik kod koga sam baš u taj čas slučajno došao. Iz susedne prostorije ja sam jasno čuo, kako su ustaše iz dovedene grupe izdvojile jednog koji je bio navodno Rimokatoličke vere. Zatim sam čuo zapovesti ustaša: „Lezi“ – „ubij ga“, a zatim sam čuo jauke ljudi i komešanje. Posle ovoga opet sam čuo gde ustaša viče „ovaj ne može unutra“, a drugi mu odgovara: „Saseci ga“, radilo se naime o tome da telo jednoga od ubijenih nije moglo biti ubačeno u peć jer je bio ogromnog rasta, pa su ga morali saseći i komade njegovog tela baciti u peć.“
Svedok Ivan Lazić, zvani crni Jova iz Kuzmina u svome svedočkom iskazu tvrdio je da su se pokraj navedenih načina za spaljivanje živih zatočenika i za spaljivanje njihovih leševa, upotrebljavale još i posebne metode za spaljivanje Cigana. Cigane bi po iskazu ovog svedoka, saterali u kružnu peć ciglane, na ono mesto gde se inače slagala cigla za pečenje. Kada se u peć nabilo do 700 Cigana, peć je čvrsto zatvorena i započeto je loženje onako kao da je složena presna cigla za pečenje. Taj svedok je iskazao da se među logorašima govorilo da su se iz peći čuli strahoviti krici, zapevka i lelek cigana kada je peć počela da se zagreva i još više kada se peć sve više i više zagrevala. Najstrašnija smrt upravo je davljenje i kuvanje u zatvorenoj peći i strahoviti prizori bola i ludila neverovatni i nepojmljivi ostali su zauvek iza zatvorenih vrata ciglarske peći.
Istrebljelje cigana
Po nirberškim nacističkim zakonima imali su se iz Evrope ukloniti pored drugih i svi Cigani. Zato je iz poglavnikovog glavnog stana izdata naredba, po kojoj su imali svi Cigani širom NDH kao nepoćudni elemnat pohapsiti i oterati u radni logor Jasenovac. Tu naredbu je Župa Vuka u Vukovaru dostavila svima kotarskim pretstojnicima i ustaškim logorima u Sremu sa uputstvom da se još iste noći pokupe svi Cigani po svim selima Srema. Naredba se odnosila na sve Cigane, na odrasle muškarce i žene kao i na decu i iznemogle starce. Prethodno su sačinjani spiskovi svih Cigana po optšinskim poglavarstvima i ustaškim taborima iz svakog sela, te dostavljeni upravnim i ustaškim kotarskim vlastima. Onda je orgnizovana hajka na cigane i u istu noć blokirane su po svim selima u isto vreme sve ciganske kuće i svi Cigani, i svaki iz svog sela otpremljeni u sedišta kotareva.
U hapšenju i kupljenju Cigana učestvovale su sve ustaše sa službom u pojedinim mestima i sedištimi kotareva zatim sve straže i policije folksdojčera sa teritorije Srema, svaki u svom mestu, onda sve žandarmerijske stanice sa svim svojim ljudstvom po okolnim mestima, gde nije bilo dosta ustaša i švapskih crnaca.
Upotrebljene su u nedostatku drugih oružanih snaga i sve opštinske policije, pa poljska policija, poljari i redari.
Kod tako organizovanog pohoda na mirne i zaplašene Cigane, pokupljeno je za jednu noć na teritoriji Srema oko 8.000 Cigana.
Do ovako velike brojke došlo se na taj način, što nisu pokupljeni samo Cigani, skitnice, Cigani čergari, Cigani džambasi na koji se ova nacistički i prenešena ustaška naredba odnosila, nego su pokupljeni svi ne samo Cigani, nego i Srbi, koje je neko iz ustaškog tabora, ili opštinske ustaške uprave imao na zubu i upotrebio ovu zgodnu priliku da ga uništi u ukloni.
I verski momenat kod ovoga je igrao važnu ulogu, pa su svi Cigani Rimokatolici, koji su se smatrali mađarskim ciganima, proterani u Bačku, a Cigani Rimokatolici ako ih je bilo ostavljeni su i nisu delili sudbinu cigana u jasenovačkom logoru.
Opštinske uprave i ustaški tabori morali su prethodno da sastave spiskove Cigana i tako da odluče koliko će i ko će iz kog mesta biti oteran i uniten kao Cigan u Jasenovačkom logoru. Takvo isto merilo nije upotrbljeno u svima mestima, pa su ponegde zahvaljujući uviđavnosti mesnih upravnih i ustaških vlasti ostali neki Cigani i dalje na slobodi, a na drugim mestima pokupljeni su i oni koji nisu bili Cigani, nego su tek u svojoj daljoj prožlosti imali možda po nekog pretka, koji je bio Ciganin. Na mnogim mestima u Sremu ubačeni su tako u spiskove Cigana i oni Srbi koji nikada nikakve rodbinske veze nisu imali sa Ciganima.
Tipičan primer zloupotrebe popisa Cigana i stradanja mnogih Srba u Posavskim selima jeste hapšenje i proterivanje u logor. Oko 200 duša iz sela Višnjićeva, 107 duša iz sela Adaševaca, oko 100 duša ia sela Morovića, oko 150 duša iz sela Batrovaca, 258 duša iz sela Bosuta, oko 120 duša ia sela Sremska Rača i oko 100 duša iz sela Tovarnika. Ti nazovi Cigani u Višnjićevu, u Moroviću, uBosutu, u Sremskoj Rači i većina njih u Tovarniku, Adaševcima i drgim selima nisu više znali ni reči svog ciganskog jezika, nisu se bavili ciganskim zanimanjima i zanatima – to nisu bili Cigani kotlari, kovači, koritari, ugljari, džambasi ni svirači. To su bili poljoprivrednici, stočari, svaki sa svojom kućom u selu, stokom, svinjama, konjima, kolima i poljoprivrednim alatom i zanimanjem. Bili su osim toga i vredni obalski, šumski i ribarski radnici i bavili su se i poljoprivrednim poslovima i isključivo od toga izdržavali sebe i svoje porodice. Svi su bili Pravoslavne vere, slavili su Krsnu Slavu i u svakoj prilici deklarisali se kao Srbi. Zato su svi stradali mučeničkom smrću u Jasenovcu kao žrtve u masovnom zločinu, u istrebljenju Srba, Jevreja i Cigana u Sremu.
Iz Sremskog sela Novi Jankovci odvedeno je u logor 858 duša, u logoru Jasenovcu poubijano je 856. Bili su u većini ugljari i koritari, mnogi od njih su osnovali seljačka gospadarstva i bavili se sa svojim porodicama isključivo zemljoradnjom. Iz te grupe svega su se dvojica bekstvom spasili iz logora, a svi ostali su žrtve masovnih zločina.
Iz malog fruškogorskog sela Molovina, gde je živela brojna porodica Familić, odvedeno je u Jasenovac 95 članova sa prezimenom Familić i svi do poslednjeg, i staro i mlado izgorelo je u ciglarskoj peći. Cela porodica Familića iz Molovina i ogranak te ciganske porodice iz obližnjeg fruškogorskog sela Ljube bili su talentovani svirači. Iz tih sela izašle su najglasovitije tamburaške i orkestarske družine i mnogi primaši najčuvenijih kapela u Novom Sadu, Bačkoj Palanci, Osijeku, Sremskoj Mitrovici, Šidu i Vinkovcima, rođeni su i odrasli u porodici Familića u Molovinu, odnosno Ljubi. Imena primaša Ljube, Boška, Spasoje itd. poznata su širom Vojvodine, a njihova družine smatrane su u Vojvodini kao najbolje najradije viđene.
Čim je rat iabio svi su ovi Familići proterani iz raznih varošica Vojvodine i Srema u zavičajme opštine Molovin i Ljubu, a svedok Papić Stanoje iz Molovima u svom svedočkom iskzau navodi:
„Od kada postoji naše malo ubavo selo Molovin u fruškogorskim šumama, nikada nije bilo toliko pesme i svirke kao od leta 1941. godine do leta 1942 godine. Svi Familići svirači proterani su u zavičajnu opštinu i u Molovinu se skupilo šest velikih sviračkih družina. Šest primaša i šest basova sa odgovarijućim brojem drugih instrumenata i svirača sastalo se i od pesme i svirke sve je grmelo. Cigani su predosećali svoj žalosni svršetak i mnoge tužne sevdalinke bile su neprestano na njihovim usnama i žicama. Tako su dočekali i leto 1942. godine. Čuli su da će biti svi pohapšeni, da će biti oterani u logor. Odnekud su sazanali i za dan kada će biti pokupljeni i od onoga časa (a to je bilo dan dva ranije od njihovog odvođenja), svirka i pesma nije prestajala. Ni jedan nije hteo da utekne i da se od drugih odvoji. Cela ta velika sviračka porodica od 95 članova dočekala je mirno, sa pesmom, da ih sve pokupe i da se sa svirkom i pesmom krenu u povorci iz našeg sela praćeni ustašama. Neobično tužne pesme kroz suze i plač, i neobično tužni oproštajni glasovi violina i tambura i danas su u pameti našim seljacima, kada su se Familići od nas poslednjom pesmom, idući kroz selo, opraštali, plačući, i kroz plač pevajući. Svi su oterani na železničku stanicu Šid, pa su i kroz Šid isto tako prošli u savršenom redu sa pesmom i muzikom i tako su valjda i u smrt otišli.
Od te velike sviračke i darovite pevačke porodice ostao je samo Branko Familić sa svojom ženom, bez dece, koga su ustaše zato i ostavile jer dece nije imao.
Pokupljemi su tako širom Srema, pa i širom cele NDH desetine hiljada Cigana i sa svih strana svakodnevno su pristizale u Jasenovac kompozicije sa blombiranim vagonima i iz vagona su istovarani Cigani. Svi su oni upućivani odmah u Logor III-C, u kome je bilo, posebno ograđeno žicom cigansko odeljenje. Ponegde je neka kompozicija dovezla čitave karavane Cigana skitnica sa njihovim tipičnim kolima sa arnjevima, sa njihovom stokom, psima i konjima. Te čergare ustaše su na prevaru dobile i pod izgovorom da ih vozovima preseljavaju u Rumuniju, dovele ih u Jasenovac.
U logoru III-C i ciganske prnje i ciganske čerge bile su od ustaša opljačkane, a naročito je obraćana velika pažnja na zlato i srebro. Obavljeni su temeljni pretresi i pljačka novca i nakita.
Ciganke, deca i slabiji, odnosno stariji muškarci odmah su odvajani i zatvarani u posebni ciganski odeljak logora III-C. Tu su danima ostajali na kiši, na suncu, a bez vode i hrane. Cigansko logorište bilo se tih dana toliko prepunilo, tako da je logor III-C imao tada kulminacionu brojku svojih stanovnika od 25000 ljudi. Brojne grupe dece i žena te iznemoglih Cigana svakodnevno je ubijano u Gradini, u Bosni, maljevima i spaljivano u kružnoj peći ciglane, te ubijano pred Pičilijevim odeljenjem ciglarske peći. A leševi su u peć ubacivani i spaljivani.
Nijedan Cigan u logoru nije bio registrovan i logorska uprava o njima nije vodila nikakve evidencije, niti im je dala trunke hrane ili vode za sve vreme dok su u logoru kao prolaznici pred smrt, boravili. A broj Cigana koji je doveden, i u Jasenovcu u najstrašnijim mukama poubijan procenjuje se na 40.000. Ni čašicu vode, ni najmalju koricu hleba ustaše ovom velikom broju ljudi nisu dale, jer su ih smatrale nižim bićima: nižim i od svake životilje.
Pa ni oni, koji su kao zdraviji i snažniji izdvojeni među ostale zatočenike u logoru III-C i upotrebljeni za najteže fizičke radove na nasipu, nisu primali nikakvu hranu, ni ono mizerno sledovanje koje su drugi zatočenici u logoru III-C primali. Za njihovo brojno stanje nije se znalo jer nisu bili popisani, a sledovanje su primali samo oni koji su popisani. O ostalim zatočenicima i u logoru III-C vodila se evidencija koliko ih je koji dan, odnosno noć pomrlo i koliko ih je pobijeno i koliko je pridošlo. Ciganima se to nije beležilo. To su bile jedinke mizernije od najmizernijih, i ubiti Cigana u logoru značilo je isto toliko koliko ubiti vaš ili stenicu. Ustaše su smatrale ubistvo Cigana kao dobro delo i niko nikome zato nije odgovarao nego je naprotiv bivao pohvaljen.
Na nasipu su Cigani upotrebljavani za najteže fizičke radove,
oni su zamenjivali konjsku i volovsku zapregu i vukli kola natovarena zemljom na nasip. Bili su upregnuti i zauzdani kao stoka a behu bičevani i tučeni motkama i korbačima više i od same stoke.
Kola natovarena zemljom na neravnom terenu, iz koga su izvlačili zemlju i vukli na nasip, bio je pretežak posao. I volovi bi posustali da nisu hranjeni. A Cigani upotrebljavani na ovome volovskom poslu danima bez hrane i vode padali su svakodnevno iznemogli pregladnali i prebijeni i postajali su sastavni deo strašnog nasipa. Kolska zaprega sastavljena od Cigana menjala se poviše puta, dnevno i kad bi god koji od Cigana iz zaprege smalaksao i pao, bio bi pregažen, ostajao bi u nasipu i prekriven novim slojem zemlje. U zapregu bi dolazio drugi, drugog bi smenjivao treći i ceo nasip kraj Struga nazidan je i nasut leševima zatočenika i zamlje. Ceo nasip, koga su zatočenici gradili i izgradili kao odbrambeni zid oko logora, postao je tako jedna ogromna grobnica i samo njegovim raskopavanjem moglo bi se utvrditi koliki je broj zatočenika sahranjen u masovnoj grobnici u nasipu oko logora III Jasenovac. Veliki broj leševa uzidanih na opisani način u nasipu, bio je nekad narod Cigana nastanjenih u ustaškoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Ustaše su Cigane upotrebljavale i za najkrvoločnije radnje, koje su silom zatočenicima naređivali i tražili da izvrše.
Svedok Marko Jovanović sudija iz Sremske Mitrovice u svom svedočkom iskazu veli:
„Ja sam u logor Jasenovac doteran u grupi od 71 Sremca iz Vinkovaca i prispeli smo u Jasenovac baš onda kada je nastao logor III-C. Bili smo upotrebljeni kao radna snaga za gradnju nasipa. Trećeg dana kada smo se uveče vratili sa nasipa u logor, došao je tadašnji ustaški poručnik, inženjer Hinko Pičili i između nas pozvao jednog mladog Cigana od svojih 18 godina i pred svima nama ga zapitao: Kakvo se to danas žaljenje na ustaše među vama vodilo na nasipu i kakav je to razgovor bio? I odmah zatim, pre nego što je Cigančić uspeo i da odgovori, izbrojao je između nas trinaestoricu i naredio im da se postroje. Onda je dodao Ciganu sekiru i naredio mu da svakog pojedinog po redu ušicom od sekire tuče po glavi. Kada se Ciganin ustručavao, Pičili je izvadio revolver i ispred cevi uperenog revolvera Cigan je dograbio sekiru i svu trinaestoricu jednoga po jednog udarcima po glavi oborio ia zemlju. Kada su ovi mučenici već ležali na zemlji, pristupio im je Pičili, sa dvojicom mladih ustaša i sa korbačima zavijenim u čelične žice tukao ih je svakog pojedinog po mošnicama, dok im mošnice nije sve isekao ili su poodpadale. Ona dvojica mladih ustaša drugim korbačima tukle su mučenike preko cevanica, i po rukama, kičmi i preko grudi sve dotle dok im kosti nisu popucade. Pičili je tukao žrtve i korblima preko vraga sve dok im nije vratne žile prosekao, i dok im krv iz žila nijk šiknula. To mu je izgleda činilo naročito zadovoljstvo i ja sam mu to sa lica pročitao.“
I za druge dželatske poslove ustaše su upotrebljavale Cigane, pa su jednu grupu Cigana, Ličana upotrebljavali kao dželate u masovnim ubistvima ljudi, žena i dece u Gradini. Tu su Cigani drvenim maljevima ubijali žrtve, a za nagradu dobijli su hranu iz ustaške kuhinje i dobijali su u izobilju velike količine rakije, a svedok Milko Rifer rad ove poslednje žive ciganske grupe opisuje :
„Od jedne oveće skupine formirala se takozvana grobarska grupa, koja je prebačena u Gradinu. Imala je dužnost da svlači pobijeie žrtve i da sortira tako dobivenu odeću, te da je svakodnevno kolima odvozi u logorsko skladište. Bio je to golem, naporan posao, praćen očajnim kricima i zapomaganjem žrtava što su u naprekidnim kolonama pristizale na klanicu. Pojili su ih velikim količinama rakije jer su samo u skoro potpuno pijanom stanju mogli vršiti taj infernalni posao u jamama u kojima je bilo na hiljade premlaćenih i preklanih ljudskih tela. Mnogi od njih iagubili su pamet, pa su ih odveli na „Lakši rad“ negde na drugu stranu. Oni se, naravno, nikada više nisu vratili.
Kampanja klanja trajala je duto, skoro neprakidno dve godine.“
Neki, naročito izabrani Cigani pomagali su ustaškim koljačima i aktivio u poslu. Jedan preživeli Ciganin ispripovedio je svedoku Riferu da je među ciganima dželatima prepoznao svog rođenog brata Miju. I Svedok nastavlja:
„Mijo je držao u rukama malj i spuštao ga silovito na glave nesrećnika što su ih dogonili ovamo od skele u dugačkim kolonama. Stajao je raskoračen pred jamom, snažan, herkulski razvijen opaljen od sunca, go do pojasa, sa ustaškom kapom na glavi, sa nabreklim mišicama, crven u licu od rakije uzmahivao je maljem.
Jednoga dana pojavila, se pred jamom tužna gomilica ciganskih žena i dece, Mijo je nesmiljeno kosio mladu cigančad. I na jednom zastao je, opazio je pred sobom svoju snaju Ružu i dve devojčice sinovice.
„Šta je“ – zaori se glas ustaše Adžije, nadvisujući jačinom kuknjavu dece, „Nastavi, majku ti cigansku…“
Kasnije je i ova celatska grobarska grupa cigana poluslobodnjaka u Gradini sva poubijana zajedno sa njihovim porodicama i u logoru je preostao skriven kao da nije Ciganin, Božidar Filipović brat dželata Mije iz dželatske ciganske grupe na Gradini. Božidar se zaposlio u praonici i bio je najvredniji na svom poslu. Niko ga nije znao ni smatrao ga Ciganinom. Pokraj Božidara, prema iskazu istog svedoka Rifera ostao je kao drugi i to javni Ciganin jedan mladić od 20 godina, primaš neke ciganske kapele iz Sremske Mitrovice, po imenu Vasa. Ustaše su ga ostavile zato da im bude primaš u logorskom orkestru i da ih uveseljava. Ustaše su za Vasu znale da je Ciganin i tako je jedan jedini javno kao Ciganin ostao u jasenovačkom logoru posle pokolja svih Cigana: Vasa primaš iz Sremske Mitrovice.
Veliki deo jednog naroda uništavan je u najstrašnijim mukama i postao je žrtva masovnih zločina jasenovačkog logora. Oko 40.000 Cigana na najsvirepiji način poklano je, maljevima poubijano i živo spaljeno u ognju ciglarskih peći, ili živo ispečeno, i sagorelo u kružnoj peći ciglane.
Danas se od sremskih Cigana u životu nalaze samo još oni, koji su se posle oslobođenja vratili kao ratni zarobljenici iz Nemačke i samo oni, koji se slučajno nisu našli za vreme hapšenja Cigana u junu 1942. godine u svom selu.

—————————————————————————————————————————————-

< Značaj reči zatočenik u logoru Jasenovac-položaj zatočenika   Sadržaj   Odelo i obuća zatočenika >

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top