Ponižavanja srpskog naroda, koja se šire iz inostranih političkih, medijskih i pravnih centara, ne prestaju. Namera takvog odnosa prema biću srpskog naroda je ugrađivanje kolektivne krivice u svest i istorijsko pamćenje našeg naroda. Svako ko se oseća odgovornim za opšte brige nacije i države ne treba da bude naivan. Diskriminatorski odnos prema Srbima se na razne načine i raznim postupcima praktikuje u delu evropske i svetske javnosti. Ponižavanje srpskog naroda odvija se uprkos činjenici da je tokom razbijanja SFRJ višestruko upravo on tragično postradao. Više od 200.000 Srba je proterano iz Hrvatske, dejstvom hrvatske vojske i njenih inostranih pomagača. Isti broj Srba je proteran sa Kosova i Metohije zaslugom NATO

Iako je prošlo već desetak dana, još se nije slegla prašina od „pravne oluje“ koja je rezultirala oslobađajućom presudom Haškog tribunala za hrvatske generale Gotovinu i Markača. Bilo je u tim reakcijama svega i svačega. Poneko je „prao biografiju“. Poneko „zametao tragove“. Ali verujem da je većina komentatora ipak bila iskreno konsternirana, ogorčena i šokirana. Odluku žalbenog veća Teodora Merona osudili su gotovo svi u Srbiji, uključujući i one koji su za Tribunal i njegove postupke uvek nalazili neku lepu i opravdavajuću reč. E, sad. Pošteno govoreći, ne bi haška pravda bila mnogo pravednija čak ni da su ih osudili na neke manje vremenske kazne. A onda oslobodili zato što

Pokušaću da na osnovu nagomilanog vekovnog iskustva odgovorim na ovo pitanje pozivajući se na ključne događaje i dileme pred našom državom, ali i karakterologiju samog srpskog naroda. Odmah treba reći da izdaja nije samo naša specifična osobina. Pisana istorija ljudske civilizacije puna je takvih primera počev od Jude Iskariotskog i Isusa Nazarećanina, Avelja i Kaina, Bruta i Cezara . . . O izdaji su pisali mnogi, a radi podsećanja ćemo citirati samo neke: – stari mudri Rimljani su o tome rekli “Proditores etiam iis, quos antepanunt, invisi sunt” što u prevodu sa latinskog jezika znači “izdajnici su mrski i onima kojima služe” (Albin Vilhar, “Latinski citati”). – u Međunarodnom leksikonu citata (International

Možda bar neki deo vlasti oseća svoju nedostojnost, pa i ne forsira stvar oko obeležavanja previše Dani kasnog oktobra u Beogradu, kao i dani na ratištu uoči slavne Kumanovske bitke  23. i 24. oktobra, teku u nekoj vrsti „olovne magle”. S tim što je tadašnja magla bila meteorološka, fizička pojava, a današnja je duhovna. Stogodišnjica velike pobede kod Kumanova obeležava se – gde se uopšte i obeležava – po raznim tribinama, okruglim stolovima, pojedinačnim televizijskim emisijama ili u okviru raznih građanskih inicijativa. Nema svečarske atmosfere u gradu, kakvu istinski može da upriliči samo čvrsta volja koja potiče iz samog vrha države. Nema vojnih parada. Da li zato da bi članovi

Vlado Dedijer je, u stvari, prevashodno tražio saglasnost, dopuštenje da on u Beogradu organizuje veliki međunarodni skup o Jasenovcu, a na osnovu onoga što sam ja doznao i razgolitio, kako bi se konačno saznala još jedna, prava i potpuna istina o stradanju srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata – kazuje dalje Danko Vasović. – Kako sam bio stoprocentno ubeđen da će Dedijerov zahtev biti glatko uslišen ja sam požurio i obezbedio i dolazak Simona Vizentala u Beograd. Pristao čovek samo što sam mu kazao ko i kakav skup priprema. Dolazim, veli, neizostavno, samo ako me pozovu! PISMO RATNOM DRUGU Sve je, međutim, palo u vodu. Slobodan Milošević nije dao

Po tome što je Kurt Valdhajm u Pljevljima kontaktirao samo sa visokim italijanskim oficirima i bez kucanja ulazio kod komandanta divizije Pusterija, koja je u to vreme bila tu stacionirana, po tome što je bio smešten u kući uglednog trgovca Nika Rabrenovića, jednoj od najlepših u to vreme u gradu pod Ljubišnjom (Rabrenoviće su se, inače, prethodno preselili u prizemlje i pomoćne prostorije da bi ceo sprat okomotili za zagonetnog nacističkog poručnika), moglo se, kazivali su mi svojevremeno Pljevljaci, zaključiti da se radi o krupnoj zverci, gestapovcu ili oficiru sa specijalnim zadatkom i posebnim ovlašćenjima. Streljanje talaca u Pljevljima 4. maja 1942. godine Pokolj talaca – Ja sam neposredno pre

Za primorske Srbe godine pred Drugi svetski rat bile su godine iskušenja. Hrvatska štampa tražila je stvaranje posebne hrvatske oblasti. Glasnik Srba katolika „ Dubrovnik”  bio je u stalnoj polemici sa hrvatskom štampom koja je svojatala Primorje (Dubrovnik i Boku Kotorsku) u okviru rešenja hrvatskog pitanja.  U toj polemici list je isticao da  su ,,svi stari Dubrovčani, čiji smo mi potomci, došli iz srpskog zaleđa i da se je s toga Dubrovnik uvijek i zanašao srpskom misli, bio u vezi sa slobodnim srpskim državama, sa njima trgovao, sa njima se bogatio umno i materijalno i od njih primao na dar susjedne zamlje. Ovo je istorija a ne falsifikat. Dubrovnik nijesu