Zašto Srbija i Srbi moraju uvek biti naslikani najtamnijim bojama

Datum objave: četvrtak, 27 septembra, 2012
Objavljeno u Knjige i feljtoni
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/sveti-geogrije.jpg

Srbija se danas i u kulturi, kao i svemu drugom, nalazi na raskrsnici i ne zna kojim će putem. Na jednoj strani, onoj bučnijoj, jesu pristalice bezrezervnog i bezuslovnog prihvatanja tzv. evropskih kulturnih vrednosti. Oni su za raskid sa nacionalnim mitovima, eliminisanje značaja Srpske pravoslavne crkve na stvaranje i očuvanje naše kulture kroz vekove. Srpska akademija umetnosti je kao institucija već dugo ideološki podeljena i kao takva je postala meta evroentuzijasta. Revidiraju se nastavni planovi i programi u školama i iz udžbenika se proteruju kulturni stvaraoci koji po njihovim merilima pothranjuju srpski nacionalizam. U to kolo su se uhvatile razne nevladine organizacije, fondacije, odbori za zaštitu ljudskih prava, a posebno mi je “simpatičan” Centar za kulturnu dekontaminaciju. Ne toliko po delovanju, već po nazivu. Alal vera, kume! Na drugoj  strani su oni koji, van svake medijske i društvene podrške, pokušavaju da otrgnu od nemara i zaborava naše kulturno nasleđe i svojim primerom pokažu da je moguće i potrebno, danas možda kao nikada ranije, stvarati i razvijati autentičnu srpsku nacionalnu kulturu. Kada se i pomenu, na njih se odmah zalepe etikete poput “anahroni”, “klerikalni”, “ruralni”, “retrogradni”, “arhaični” itd.

U procesu kulturne dekontaminacije srpske kulture se, kao kod najokorelijih marksista – anarhista, kritikuje sve postojeće. Na udaru je u pozorišnoj predstavi po scenariju Siniše Kovačevića u izvođenju Narodnog pozorišta iz Zenice bio i Sveti Sava, otac naše duhovnosti, sa porukom da je bio homoseksualac. Nečuveno je da se u TV seriji “Crni Gruja” do apsurda izvrgava ruglu nacionalna istorija. Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka, ovde se prikazuje kao crnoberzijanac, korumpirani kmet, ženskaroš i turska dvorska budala. Može li se zamisliti da se Nemci rugaju Otu fon Bizmarku, tvorcu moderne nemačke države, Englezi kralju Džordžu III, prvom vladaru Ujedinjenog Kraljevstva, Italijani Đuzepe Maciniju, osnivaču Italije, Rusi caru Petru Velikom ili Amerikanci Tomasu Džefersonu, osnivaču Sjedinjenih Američkih Država.

U filmu “Sveti Georgije ubiva aždaju” na isti ili sličan način se, bez imalo poštovanja prema nacionalnoj istoriji, ruga srpskim borcima za oslobođenje u Prvom svetskom ratu. Oni su prikazani kao razularena rulja, koja se iživljava na sestrama, devojkama i ženama, ostavljenim od braće, momaka i muževa, koji su otišli na front. Najtužnije je što takva sočinjenija finansira Ministarstvo kulture Srbije?

Uostalom, to i jeste izgleda danas recept za uspeh. Ako neko želi da napiše knjigu, snimi film, realizuje televizijsku seriju ili režira pozorišni komad, dovoljno je da zakuca na vrata neke od filijala inostranih nevladinih organizacija, ambasada zapadnih zemalja ili međunarodnih fondacija. Potrebno je zadovoljiti samo jedan uslov: Srbi i Srbija moraju biti naslikani u najtamnijim bojama! Posle slede prestižne domaće nagrade, nastupi na našim i inostranim festivalima, kačenje ordenja za hrabrost i legionarsku čast i slično. Danas u vreme informatičke ere dovoljno je samo na kompjuteru aktivirati funkcije copy/paste i stvar je, uz malo varijacija na zadatu temu, gotova u par sekundi. Ako se neko drzne i pokuša da uradi nešto drugačije, kao na primer autor televizijske serije “Moj rođak sa sela”, dežurni kulturni dekontaminatori o tome odmah obaveste  po pravdi čuveni Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu.

Ko nama to brani, osim sami sebi u strahu da ne naljutimo one tamo, da se časno odužimo najvećem srpskom pesniku, vladiki Petru II Petroviću Njegošu? Davne 1951. godine je započeto snimanje filma o njegovom životu i radu, ali nikada nije završeno. Jedino je Petar Božović režirao dramu “Gorski vijenac” 2000. godine. Nismo na filmu ovekovečili životni put našeg jedinog Nobelovca Iva Andrića. Za to još uvek nije kasno ukoliko se danas ne ispostavi da je on u svom kultnom romanu “Na Drini ćuprija” koristio govor mržnje prema Turcima. Mladim naraštajima nećemo ostaviti trajne zapise na modernim medijima o velikanima naše kulture poput Miloša Crnjanskog, Milene Pavlović Barili, Branka Miljkovića i nauke poput Milutina Milankovića, Jovana Cvijića, Mihajla Pupina i mnogih drugih, koji su dali snažan pečat u vremenu. Da nije vrednog Milovana Vitezovića, njegovih romana, filmskih i pozorišnih scenarija, naši potomci ne bi gotovo ništa znali o Vuku Karadžiću, Dimitriju Tucoviću, Branislavu Nušiću, Hajduk Veljku Petroviću i stradanju i golgoti naše države i naroda u 1. Svetskom ratu. On je to maestralno zabeležio u televizijskom filmu pod divnim naslovom “Gde cveta limun žut”.

Ma koliki trud bio ulagan u gušenje Kosovskog mita, on će preživeti zahvaljujući, između ostalog i filmovima “Boj na Kosovu” snimljenom 1989. godine u režiji Zdravka Šotre a prema scenariju akademika Ljubomira Simovića i “Banović Stahinja” snimljenom 1981. godine u režiji Vatroslava Mimice prema scenariju Aleksandra Petrovića. Sa ove vremenske distance je interesantno podsetiti se podele glavnih uloga u filmu “Boj na Kosovu”. Vuka Brankovića igrao je Vojislav Brajović, a sultana Bajazita Branislav Lečić. Sticajem političko-kadrovskih okolnosti obojica su bila ministri kulture u vladama Srbije posle 2000. godine. U diplomatskoj i međunarodno-pravnoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije ulaže se veliki trud, što treba pozdraviti. Međutim, ono je u stvarnosti sve dalje i od naših očiju i od našeg srca, pogotovo kod mladih. Ministarstvo prosvete donosi Pravilnik o organizovanju školskih i studentskih ekskurzija, ali ni školama ni fakultetima ne sugeriše da nastavnici i profesori vode učenike i studente da vide naše bogato kulturno nasleđe na prostoru gde je nastala srpska narodna, duhovna i državna istorija. Umesto toga, iz džepova sve siromašnijih roditelja plaćaju se putovanja u Grčku, Italiju, Francusku, Španiju itd. Pre nego vide Notr Dam u Parizu, bilo bi normalno da su posetili Visoke Dečane, pa makar i uz pratnju KFOR-a.

Ministarstvo kulture Republike Srbije ne reaguje na izveštaj tzv. Helsinškog odbora za ljudska prava u kome gospođa Sonja Biserko u negativnom kontekstu proziva i osuđuje velikane srpske kulture i duhovnosti poput Patrijarha Pavla, 48 članova Srpske akademije nauka, počev od Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića, Vasilija Krestića, Vladete Jerotića i ostalih, lepeći im etiketu srpskih nacionalista i tvoraca govora mržnje prema nacionalnim manjinama u Srbiji. Na spisku nepoćudnih je veliki broj uglednih univerzitetskih profesora, kulturnih stvaralaca i novinara. Najveća drskost i bezobrazluk te tzv. nevladine organizacije su korice izveštaja na kojima je prikazana Srbija bez Kosova i Metohije. Šta mislite da li bi i kako reagovala država Francuska na kartu svoje zemlje bez Korzike ili Španija na mapu bez Baskije ili Katalonije? Ali, tamo ne traje “sorošijada” kao kod nas.

Ministarstvo kulture iz svog budžeta ne finansira tradicionalnu manifestaciju “Dani duhovnog preobraženja” u Despotovcu, koja se održava kao naš dug despotu Stefanu Lazareviću, srpskom vladaru, prosvetitelju i ktitoru manastira Manasija. Ali zato odvaja sredstva za aktivnosti homoseksualnih udruženja, za festival “Egzit” u Novom Sadu i sabor trubača u Guči. Ova dva događaja su uzdignuta na nivo srpskog kulturnog brenda. Uzgred, engleska reč brand znači žig, a u SAD su ga masovno koristili kauboji prilikom žigosanja stoke. Otuda izraz branding ili kod nas toliko omiljeno brendiranje. Dakle, da se razumemo: brendira se stoka, a kultura se promoviše! Posebno je interesantno zašto su “Egzit” i “Guča” postali srpski kulturni brendovi? Na Petrovaradinskoj tvrđavi se u vreme tog festivala sakupi ogromna masa mladih ljudi sa svih strana željna “tripa” i transa. U Guči se “kultura” servira narodu uz hektolitare piva i srpske mučenice, a sve uz miris pečenja sa ražnja.

Za to vreme su gotovo svi nacionalni muzeji u Beogradu zatvoreni za posetioce. U provinciji ne rade bioskopi, a knjižare su pretvorene u kladionice. Programi televizija sa tzv. nacionalnom frekvencijom su prepuni južnoameričkih sapunica sa po preko 200 epizoda, rijaliti šou programa (čik ovo prevedite na naški!) stupidnog sadržaja poput “48 sati svadba”, “Menjam ženu”, “Veliki brat”, šunda tipa “Grand parada”, “Kursadžije” i slično.

Srpsko ćirilično pismo je zakonom zaštićeno! Ni većeg čuda ni veće sramote. Ima li to još kod nekog od ozbiljnih naroda i država? Da li Nemci, Francuzi ili Italijani, na primer, zakonom štite svoje pismo i primoravaju vlast da ga koristi u službenoj upotrebi? Na prste jedne ruke se mogu nabrojati dnevne novine i nedeljnici štampani na ćirilici. Najveći deo knjiga izdavači štampaju na latinici, a samo se RTS, ili Javni servis evropske Srbije, koristi ćirilicom. Ona je kod nas rezervisana izgleda samo za umrlice, nadgrobne spomenike i table sa nazivima ulica. Jezik i pismo bi trebalo da se štite tako što se digne glas protiv nasilja nad njima u državama nastalim raspadom bivše Jugoslavije. Na živom stablu srpskog jezika iznikli su kao korov novi “jezici”: bošnjački i crnogorski. Ovaj prvi se čak može službeno koristiti i u samoj Srbiji, u tzv. Sandžaku! Drugome su dukljanski akademici pridodali još tri glasovna znaka i tako nadogradili delo Vuka Karadžića. O tome ćute naša država, Srpska akademija nauka i zvanične kulturne institucije.  Veliki američki pisac izraelskog porekla Isak Baševic Singer je pisao isključivo na jidišu, jeziku i pismu starozavetnih Jevreja, a ne na hebrejskom ili engleskom, mada je živeo u SAD. Tamošnji izdavači su se namučili da njegove romane, za koje je dobio i Nobelovu nagradu, prevedu na engleski jezik. Tako se čuvaju nacionalni jezik i pismo.

Erih From se proslavio svojim “Bekstvom od slobode”, a od čega mi Srbi bežimo? Samo se kod nas može čuti rečenica da tradicija služi da se ruši! Da li ste to ikada čuli od Engleza? Neki naši savremeni politički komesari i agitpropovci tzv. evropske kulture su naročito uporni u tom naumu. Siguran sam da i sami znaju da je ta sintagma obična jezička konstrukcija i da u stvarnosti postoje samo nacionalne kulture evropskih naroda, koje u zbiru i u različitosti daju celinu kulture našeg kontinenta. Bežeći od sebe nigde nećemo stići, jer od davnina važi mudrost da se iz sopstvene kože ne može izaći. Druga opet veli da će vas neko ceniti samo onoliko koliko sami sebe poštujete. Kopije zaista liče na original, ali ga nikada ne mogu zameniti. I ako i kada postanemo član EU, u njenu riznicu treba da unesemo autentične kulturne vrednosti koje određuju naš identitet. Mi smo mali narod, ali smo deo velike slovenske etničke grupacije. Zašto se Bugari nisu odrekli ćiriličnog pisma pre prijema u Evropsku uniju? Zato što to od njih niko nije ni tražio. Naši se trude da u strahu od magareće klupe idu ispred rude: odreknimo se prošlosti, jer Evropa nema alternativu! Pade mi na pamet stara rimska sentenca: “Qualis rex, talis grecs”, tj. “kakav kralj, takvi podanici”.

Mnogi će reći da je ovaj tekst oštro kritički intoniran zbog moje ocene o nedostatku srpskog kulturnog kompasa i preovlađujućeg podilaženja nedobronamernim uticajima. Ubedite me u suprotno! Rado ću promeniti mišljenje.

 

Radomir Košanin 

 

Izvor: NSPM




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top