MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI SMISAO POVRATKA (4)

Datum objave: ponedeljak, 29 oktobra, 2012
Objavljeno u Knjige i feljtoni
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/krleza.jpg

To je signal – i kod Krleže, i kod Tita – da treba uzdrmati poverenje u kulturnu i emancipacijsku moć srpske kulturne i građanske tradicije

Tek kada se ukloni magistralna srpska kulturna tradicija koja je omogućila postepeno nastajanje srpskog građanstva, kao neminovnog nosioca celovite emancipacije srpskog naroda, nastaje poželjna slika srpske nacionalne egzistencije. Tek tada se Krleža može oglasiti romantičnom pohvalom progresivnosti srpskih ustanika. Koga ona obuhvata? „Kuburom i topovima, konjaničkim prepadima, hajdučkim busijama i opsadama, sitnim taktičkim lukavstvima, skupocjenim mitom, diplomatskom pretvorljivošću i podvalama, a često izazovnom, upravo prkosnom okrutnošću, oni [srbijanski seljaci] su pokušali sve da isplivaju iz krvave čorbe, nad kojom je čitava Evropa zijevala godinama, promatrajući kako meso srbijanske raje cvrči za bogate gospodske pečenke.“ Kraj sve romantične pozitivnosti Krležinih reči o Prvom srpskom ustanku, njegova slika – kao ono što proističe iz njegove matične imaginacije – nije u bitnom promenjena, kao što je ostala, uprkos menama različitih vremenâ, suštinski netaknuta.

Jer, sve manifestacije ustanika u bitnoj su saglasnosti sa slikom „zvjerke koja njuši zamke i gvožđa“, kao što su u dosluhu sa predstavom – iz eseja Slom Frana Supila – o onome „što je mala Srbija, svojom mravljom upornošću, uspjela da ostvari za posljednjih pedeset godina“. Imamo – u 1928. godini – srpsku nacionalnu egzistenciju kao mravlju, kao što je – u 1954. godini, „o stopedesetogodišnjici ustanka“ – ona uprizorena kroz „meso srbijanske raje“, da bi – u vreme nastajanja Enciklopedije Jugoslavije – ona bila određena „četveronožnom pameti“ koja odgovara „zvjerki koja njuši zamke i gvožđa“. Srpski ustanici krivudaju od „hajdučkih busija“ do „opsada“. Srpski državnici i profesori – sto godina kasnije – kreću se od balkanskih urvina do klanaca jadikovaca. Ništa se – u ovoj imaginaciji – nije promenilo ni kada se ona protegne na stopedeset godina srpskog kulturnog i državnog trajanja. Uvek je to mračni i nagonom isprepleteni prostor na kojem vreba pokret zveri. Otud dominira metaforika mesa. Ona, međutim, ne sprečava Krležu da povuče dva važna ideološka poteza.

On prenaglašeno postavlja Prvi srpski ustanak u južnoslovensku istorijsku rezultantu nauštrb njegovog autentičnog srpskog zaleđa. Da bi taj pravac bio ideološki obezbeđen, bile su neophodne izvesne korekcije. Otud Krleža kaže: „Počelo je ovo buđenje patrijarhalno, arhajski naivno, kao što i Slijepac pjeva: sa svetim Tripunom i svetim Verigama, sa svetim Đorđem i svetim Dimitrijem na munjama rasparanom srpskom nebu.“ Krležina aluzija na Višnjićevu pesmu Početak bune protiv dahija precizno nas vodi ka mestu na kojem je izvršena ideološka korekcija. Dok pominje – po tekstu narodne pesme – sve opštehrišćanske svece (Tripuna, Đorđa i Dimitrija), Krleža pominje i – „svete Verige“. To je aluzija na stih: „sinu munja na Časne Verige“. Zašto su Krležine verige svete, iako u narodnoj pesmi piše da su one časne? To je samo naizgled nemotivisano. Jer, ovakvo imenovanje služi da se izostavi četvrti svetac koga narodna pesma ne propušta da pomene: „grom zagrmi na Svetoga Savu“. Zašto Krleža izostavlja jedinog nacionalnog sveca iz narodne pesme o Prvom srpskom ustanku?

Zato što je – u 1954. godini – na delu obračun sa svetosavskom ideologijom kao ozloglašenom zastavom velikosrpskog nacionalizma. Zato što se ispod tog obračuna istovremeno odigrava obračun sa svetosavskom tradicijom kao egzistencijalnom, istorijskom i kulturnom vertikalom koja spaja Prvi srpski ustanak sa prethodnim – i ustaničkim – vekovima, koja otkriva – pored univerzalne i naporedo sa njom – i nacionalnu dimenziju stihova narodnog pevača. Zar u banatskom ustanku, iz 1594. godine, ustanici – pod vođstvom vršačkog vladike Teodora, kasnije uhvaćenog i odranog „na meh“ – ne behu nosili barjake sa likom Svetog Save? Beleži to dubrovačko predanje. Tu nacionalnu komponentu narodna pesma pamti, a Krležina evokacija narodne pesme – zaštićena ideološkim razlogom – briše.

Ona to čini da bi postavila težište ustaničkih pregnuća na južnoslovensku komponentu, ali i da bi oslobodila prostor za drugi ideološki argument: postavljanje Prvog srpskog ustanka u rezultantu kretanja „kada se pod Titom anticipira razvoj naše civilizacije za čitavo stoljeće“. Kao da je ocrtan novi raspored ideoloških sila: tamo gde je Tito rezultanta Prvog srpskog ustanka kao da nema mesta za Svetog Savu u stihovima narodnog pevača.

Bilo da upotrebljava pozitivan ili negativan vrednosno-ideološki predznak, Krleža ostaje dosledan osnovnim pretpostavkama svoje predstave: poništavanju kulturnih i građanskih tradicija, da bi esejistički i leksikografski privilegovao animalna svojstva čitavog jednog sveta u dugom trajanju. Tako se socijalistički kriterijum – kritika građanstva – pretvara u nacionalno nihilistički postupak: nema nikakve srpske kulture mimo „sljepačke literature hajdučije“. Tako je slika gonjene zveri, sa svim prikladnim konotacijama divljeg, organskog, animalnog, koje se asocijativno šire na različita i njima često nesaglasna područja državnog, kulturnog i duhovnog, kao slika prizvana da bi obezvredila srpsko građansko, kulturno i političko postojanje, istovremeno i poželjna slika srpske istorijske tradicije. Na ovom karakterističnom prirastanju negativiteta – čiji je magistralni izraz politička misao Miroslava Krleže – nastaje ideologija titoističkog jugoslovenstva.

Šta znači napisati u leksikografskoj odrednici da je Garašanin „jedan od najuglednijih članova te stranke“? To znači govoriti „jezikom i stilom božićnih priloga beogradske štampe“. Ne, dakle, govoriti jezikom i stilom štampe kao takve nego naglasiti da ostaje pod sumnjom „beogradska štampa“. Kakvo semantičko jezgro, kakav istorijski sadržaj i kakav ideološki naboj podrazumeva pojam beogradske štampe? Jer, on je samo politička metonimija – kao što je to i figura Baje – za jedan mnogo usredsređenije osmišljeni ideološki i politički pojam. Kada Ljubomir Durković-Jakšić naglasi – u leksikografskoj odrednici – kako su Austrijanci pomagali rad katoličkih misionara, onda dolazi do Krležine ocene da je pominjanje ove istorijske činjenice u stvari „politikantska invektiva sa podtonom raspirivanja religioznog razdora“. To je, dakle, politička optužnica nastala u času kada se „naša Enciklopedija javlja u određenom historijskom momentu“. Ali, ko saopštava inkriminisanu rečenicu o katoličkim misionarima? To nije njen autor kao naučnik. Zašto? Zato što je shvaćen kao predstavnik „jednog čitavog koordiniranog pogleda na svijet“. Postoji, dakle, pojedinačni nivo na kojem se otkriva istoričar, kao što postoji i posebni nivo na kome prepoznajemo  beogradsku štampu. Na kom nivou opštosti se oni mogu sresti? Obeležava ga sintagma o koordiniranom pogledu na svet.

Ovaj pojmovni niz – u jeziku partijske birokratije, kao i u Krležinom jeziku – zakonomerno vodi „velikosrpskoj buržoaziji“ koja „nije fiktivan“ pojam. Jer – kako on piše u Marginalijama – „kao socijalna pojava, bila je sastavljena od jednog dijela cincarske čaršije, predstavljenog u radikalskim kabinetima, no nerazmjerno jača snaga njena, bila je Dvor, kamarila i generalitet“. Tako je Baja, kao opsesivni motiv Krležine političko-esejističke imaginacije, dobio svoj enciklopedijski korelat u pojmu velikosrpske buržoazije. Tu je temelj njegove „slabe cincarske pameti“ i „cincarskog etatizma“ koji on oličava, jer „cincarska čaršija“ predstavlja političku metonimiju za prokazanu „velikosrpsku buržoaziju“.

Sam Krleža je ovom političkom metonimijom obeležavao beogradski svet kao nešto što pripada jednom koordiniranom pogledu na svet. Reč čaršija – kao visokofrekventna reč njegovog diskursa – jeste njegova reč za beogradski pogled na svet, u čijoj su pozadini situirana politička značenja velikosrpske buržoazije. Tako je – u mnogim govorima i partijskim zapisnicima – i kod Tita. Nije to moralo biti plod veza koje je on imao sa Krležom „kao s publicistom i političarem“: njihova podudarnost mogla je biti posledica pounutrašnjivanja polivalentno oblikovane zajedničke ideologije. Jer velikosrpska buržoazija je – još između dva svetska rata – obeležena kao hegemon u Kraljevini Jugoslaviji. Šta nam to otkriva? Da je pojam čaršije upotrebljavan kao metonimija za pojam predratnog hegemona: onog hegemona protiv koga je izvedena socijalistička revolucija u čije ime se i stvara Enciklopedija Jugoslavije. U tom neprestanom i neopozivom pominjanju čaršije, beogradske čaršije, velikosrpske buržoazije, hegemonije, u tom nezaustavljivom rojenju reči, sintagmi, referata, ekspozea, kongresnih dokumenata i konferencijskih pledoajea, prebivaju različiti retorički i stilski ornamenti za osnovni pojam – srpska krivica. A ako je magistralni kulturni tok sa svojim političkim i kulturnim predstavnicima od polovine XIX veka podveden pod pojam beogradske čaršije, onda srpska krivica – u ideološkoj upotrebi – podrazumeva celokupnu kulturnu i građansku srpsku tradiciju. To je signal – i kod Krleže, i kod Tita – da treba dalekosežnom sumnjom ispuniti i uzdrmati svako poverenje u kulturnu i emancipacijsku moć i doprinos srpske kulturne i građanske tradicije. To je temelj Enciklopedije Jugoslavije.

U sadašnjoj ideologiji sekularnog sveštenstva vidan je napor da se Krleža – kao eminentno hrvatski pisac – pretvori u most i simbol regionalne saradnje. Tako titoističko jugoslovenstvo dobija politički privilegovan vid i delotvoran ideološki postament. Sve je to moguće zato što u Beogradu nema prepreka – ni elementarnog opreza niti razumne sumnje u ono što se neskriveno nameće – da se hrvatski pisac pojavi kao reprezentant jugoslovenstva. Sa Andrićem je, pak, stvar drukčija: u Zagrebu je on moguć tek kao hrvatski pisac. Kako on to nije bio i kako – od čega se često neobrazloženo odvraća pogled – to nije ni hteo da bude, onda Andrić može postojati samo kao kolateralni most našeg regionalizma. Okolnost da bi neki eminentno srpski pisac – onoliko ideološki isključiv, netolerantan i neprijateljski nastrojen prema magistralnim tokovima hrvatske kulture koliko je to Krleža bio prema srpskoj, i isto toliko i dugotrajno uticajan kao on – mogao biti most regionalizma u Zagrebu jednostavno je isključena. Tamo su mogući samo oni srpski pisci koji potvrđuju davnašnje hrvatske predstave o srpskoj kulturi i tradiciji. To nije činjenica koja je uslovljena samo sadašnjim prilikama, već koja je kristalizovana kulturnom asimetrijom titoističkog jugoslovenstva.

Zašto nam se – iz dana u dan – sugeriše kako je Krleža zapostavljen i zaboravljen u Hrvatskoj? Zašto nam neprestano ponavljaju – poput tronutom kadencom ispunjenog stišanog vapaja Bore Ćosića iz maja 2012. godine – kako „za ovih poslednjih 20 godina on ne samo što ovde nije postojao, već nije postojao ni tamo“, jer „osim njegovog groba na Mirogoju, on ne postoji“, budući da „kao autor potpuno je poražen“. U čemu je smisao ovakvih upozorenja? Nije to lako dokučiti. Jer, znamo li kako je zastupljen Kocbek u Sloveniji? A Sajfert u Češkoj? A Miloš u Poljskoj? A Pasternak u Rusiji? Ako nam ništa o tome ne govore, ako ništa od toga ne treba da nas dotiče, zašto bi nas doticalo kakav je Krležin položaj u Hrvatskoj? Ako nam se samo to uporno ponavlja, onda je tu skrivena naznaka kako bi to ipak trebalo da nas se dotiče, da to saznanje treba da nas podstakne na akciju.

To znači da srpska javna svest treba da pomogne Krležino literarno oživljavanje u Hrvatskoj. Da bi taj zahtev bio ostvariv, neophodan je sasvim određen pravac srpske kulturne politike: on se sastoji od obnove titoističkog jugoslovenstva. Bez tako podešenog kretanja srpske kulturne politike, ne bi uopšte bila moguća ova skrivena beogradska briga za Krležinu sudbinu u Hrvatskoj. Ali ne bi bila moguća ni potpuna posvećenost državnih instrumenata – novčana i medijska podrška – ovom projektu. Tako vidimo da tek na široj kulturnoj podlozi, na razuđenoj mapi ukrštenih kulturnih i medijskih dejstava, koja traju godinama, biva moguća državna akcija. Nije ovde reč o individualnim pregnućima zaljubljenika u njegovo književno delo, već je reč o državnim instrumentima koji podupiru jedan sasvim ne-književni cilj. Zato je to – politika.

Krležine Marginalije nam upečatljivo pokazuju kako je nastala – u kakvom okruženju, sa kakvom ideološkom orijentacijom, kakvim duhom nošena – enciklopedijska paradigma koja je decenijama stvarala podlogu na kojoj je uopšte moguća ovako medijski orkestrirana melodija – presto, vivace – o Krležinom večnom ponovnom došašću: allegro. U njoj ima širokih raspona krležijanskog duha: larghetto, largo. Njen najljupkiji ton, allegretto, sladak poput marcipanskih kolača, maestoso, sentimentalan kao sećanje na dobrostivu baku, adagio, andante, koja se smeši i maše nam iz daljine, moderato, oličava Bora Ćosić: con brio. On je svakako niskomimetski odziv na krležijanske tonove, allargrando, ali ideološki besprekoran: grave, sostenuto. U kojim to izborima po srodnosti sa Krležom zatičemo svakako najreklamiranijeg učesnika Festivala jednog pisca: Krležinog festivala koji je tokom mesec dana – u 2012. godini – trajao „u organizaciji Kulturnog centra Beograda“?

Sam Bora Ćosić – pred kraj 1997. godine, možda u ulici berlinskih lipa, možda u maglovitim vrtovima grunevaldskih embahada, možda iz sobe čiji je prozor uperen u vijugave staze tirgartenskih parkova i mostova – opisao je srpsku sredinu kao „zverinjak“, srpsku državu kao jednu „među najzverskijim državama danas“, ljude koji tu žive kao takve da mu omogućavaju da „o zverima govori da su zveri“. Krležino dvostruko, asimetrično simetrično, janusovsko lice prepoznajemo kao trag u ovim rečima Bore Ćosića. Kada nas imenuje kao zveri, on suštinski primenjuje krležijansku metaforiku, koja ima sasvim određene političke i kulturne implikacije: prevashodno ono nagonsko, animalno i biološko određuje ne samo srpsku istoriju i kulturu nego i svaku moguću sadašnjost. U tome je dubinsko podudaranje sa uvidima koje su nam podarile Krležine Marginalije.

Nije sve tako nepopravljivo nepovoljno. Stvari se – ponekad – mogu popraviti. Tako je Bora Ćosić podneo žrtvu i počeo da prima srpsku nacionalnu penziju. Bela Krleža je – 1929. godine – ličnom posetom isposlovala da ministar prosvete Božidar Maksimović potpiše rešenje koje omogućava podizanje novca od nagrade za dramu U agoniji. To je bio ministar u vreme šestojanuarske diktature kada se znalo dogoditi – kako nam pokazuje Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije Ljubodraga Dimića – puno toga neočekivanog: „U godinama diktature Miroslavu Krleži, osvedočenom levom intelektualcu i borcu protiv režima, Ministarstvo prosvete odobrava specijalne tantijeme za sva scenska dela koja se prikazuju u Beogradu i Zagrebu u visini od 20%. Istovremeno, ostalim dramskim piscima (Josip Kulundžić, Petar Pecija Petrović i drugi) čini se velika čast ako specijalne tantijeme dobiju i samo za premijernu predstavu.“ Ko je bio taj iznenađujuće simpatični ministar? Stvari – i kad se poprave – ne mogu se promeniti. Bio je to Boža Kundak, koga Krležine Marginalije situiraju u reprezentativnu kolonu uglednika – „Cvijić, Slobodan, Bogdan, Jaša, Saša, i od Nedića i Vuka do Bože Kundaka i Baje, jednoglasno svi“ – koji imaju „četveronožnu pamet“, koje predvodi figura Baje i koje najvernije dočarava slika „zvjerke koja njuši zamke i gvožđa“.

Zar se – u naše dane – nije raskrila još jedna krležijanska podudarnost? Zveri su nastavile da ostavljaju svoje mizerne i blatnjave poreske iznose u svoj bedni i vazda deficitarni budžet, zveri su napokon stavljene u kavez, premda su i dalje ostale zveri, zato su i stavljene u šipke, ali sada se iz tog budžeta može uzeti nacionalna penzija, simpatičan iznos od nekoliko stotina evra mesečno, jedna suštinski zverska penzija, premda dobrodošla potpora u velikoj svetskoj ekonomskoj krizi, zbog koje nam nikada neće oduzeti nagrade Hajnrih Hajne ili Kandid, niti skinuti našu dramu sa pozornice Comédie française, kao što su to uglađena diseldorfska i pariska gospoda – nikako zveri – učinila Handkeu, koji je, pak, iznos od 50.000 evra – u ovoj krizi – poklonio i lično odneo zverima iz Velike Hoče, dok je naš krležijanski apologeta, tužan što malo koga dotiče usamljenost jednog groba na Mirogoju, ipak čuvarno prihvatio zverski novac, kao da nam dodeljuje milost, ali ne i indulgenciju, pa sad antišambrira po hodnicima i predvorjima „u hotelu Mažestik u kome je odseo, baš kao što je to često činio i sam Krleža“.

I šta nam – u takvom sticaju okolnosti – odjednom otkriva? Neprolaznu i večitu ni manje ni više nego neuporedivost i posebnost beogradskog duha: „Kad god dođem osetim jedan duh koji ne postoji u Zagrebu, koji ne postoji u drugim gradovima. U najgorim vremenima ovde je bilo neke pritajene energije. Uz sve moguće teškoće, ovaj beogradski duh je nešto posebno. To je jedna sredina koju i ja veoma cenim.“ Zar se to tako poneseno nije moglo kazati 1997. godine, kada su teškoće bile zaista znatne? Zar se nije to moglo kazati u času kada su odvažno imenovane zveri koje je samo trebalo prepoznati kao spremišta pritajene energije i posebnog duha? Zar nije nekako otmenije – nekako više gospodski – da se ovaj kompliment u odnosu na Zagreb uputi iz Zagreba? Zar čovek ne bi bio le grand seigneur da je to rekao u času kada nije pružio malu, punačku i belu ruku ka nacionalnoj penziji? Tada – međutim – ne bi bio stavljen u pokret onaj beogradski duh kome je otpevana cela ova melodija. Koji je to duh? To je duh samoporicanja. On nam obezbeđuje da sve to tako traje, neprestano, u ritmu ili bez ritma, u stripu ili na festivalu, po tromosti i ljudskog i svetog i svetskog duha, po kosmičkoj sili gluposti ljudske, u vjeke vjekova, nezaustavljivo i zauvek.

(Kraj)

Izvor: NOVI STANDARD

Vezane vijesti:

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE (1) ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI ENCIKLOPEDIJSKA ARBITRAŽA (2)

MILO LOMPAR: MIROSLAV KRLEŽA, OSIONI NEGATOR SRPSKE ISTORIJE ILI VARIJACIJE NA JUGOSLOVENSKE TEME (3)




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top