Kao pijanom šamar

Datum objave: sreda, 28 novembra, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/djordje-vukadinovic.jpg

Iako je prošlo već desetak dana, još se nije slegla prašina od „pravne oluje“ koja je rezultirala oslobađajućom presudom Haškog tribunala za hrvatske generale Gotovinu i Markača. Bilo je u tim reakcijama svega i svačega. Poneko je „prao biografiju“. Poneko „zametao tragove“. Ali verujem da je većina komentatora ipak bila iskreno konsternirana, ogorčena i šokirana. Odluku žalbenog veća Teodora Merona osudili su gotovo svi u Srbiji, uključujući i one koji su za Tribunal i njegove postupke uvek nalazili neku lepu i opravdavajuću reč.

E, sad. Pošteno govoreći, ne bi haška pravda bila mnogo pravednija čak ni da su ih osudili na neke manje vremenske kazne. A onda oslobodili zato što su veći deo već odležali. Sa stanovišta Gotovine i Markača efekat bi bio isti, a skandal ipak bio manje očigledan i „obraz“ tribunala makar prividno bio sačuvan. Međutim, delioci haške (ne)pravde ovaj put su se „muški“ isprsili i hrvatske generale oslobodili u celini i celosti. Da je cilj bio samo da se Gotovina i Markač oslobode – postupili bi na gornji način. Ali nisu. Što navodi na zaključak da je prevashodni cilj bio da se sa same „Oluje“ skine stigma zločina, kao i da se od odgovornosti amnestira hrvatska država. Na kraju, ali nipošto najmanje važno – cilj je verovatno bilo i preventivno skidanje odgovornosti sa američke vlade i njenih građana zbog političke i logističke podrške koju su tokom „Oluje“ pružali Hrvatskoj.

Tačno je ono što navode pojedini hrvatski analitičari da je Gotovina ratovao i radio manje-više isto ono što su kroz istoriju radile i druge ratne vojskovođe. Ali onda bi, valjda, to moralo da važi i za optužene srpske komandante – a u tom slučaju Tribunal ne bi imao šta da radi i kome da presuđuje.

Ili, da parafraziram Jelenu Guskovu: ako je Gotovina nevin – onda su nevini i Karadžić i Mladić (a o Lazareviću i Pavkoviću da i ne govorimo).  I zaista. Ako je Gotovina „oslobodio Knin“ – i Šljivančanin je „oslobodio Vukovar“. (A da ne pominjemo tek koliko je Mladić „oslobodio Srebrenicu“ – pa se opet taj datum, s razlogom, ne obeležava trijumfalno i ne slavi kao praznik Republike Srpske.) Ako vam neko kaže kako su „Knin i Vukovar u Hrvatskoj“, podsetite ga da je i Kosovo – pogotovo 1999 – u Srbiji. A onome ko kaže da „na Kosovu većinski žive Albaci“, treba reći i da su do „Oluje“ u Kninu, Benkovcu i drugim mestima RSK većinski živeli Srbi.

Sem srpskih žrtava, najveći gubitnik ove haške farse biće poverenje u međunarodno pravo. Uostalom, jedan takav nesumnjivi intelektualni i antinacistički autoritet kakav je Karl Jaspers smatrao je da je čak i nad Nirnbernškim procesom ostala senka sumnje u smislu da je „pobednički sud“. Ali dimenzije zločina – pre svega nad Jevrejima – ipak su bile tolike da je pogled na njih naprosto anulirao neke procesne manjkavosti i nelogičnosti. U Haškom tribunalu je, međutim, gotovo sve bilo nakaradno i karikaturalno. A najproblematičnija je bila upravo ambicija da se od njega napravi neki „novi Nirnberg“, ili barem „balkanski Nirnberg“. A za to su onda bili neophodni „nacisti“ i zločini uporedivi sa Aušvicom i holokaustom, i bilo je potrebno jedan lokalni građanski rat proglasiti „jednostranom agresijom“, pa čak i „pretnjom po svetski mir“ i čovečanstvo. Pri čemu su činjenice opet morale biti drastično i tragikomično nategnute ne bi li Milošević mogao nekako da ispadne „Hitler“, Karadžić i Mladić „Himler“ (a Ojdanić, Pavković i Lazarević neka vrsta dublera za Geringa, Kajtela i Jodla).

Suviše je sve to bilo groteskno da bi na duži rok moglo da drži vodu, sve i da nije bilo ovog poslednjeg skandala sa Gotovinom i Markačem. A sada pogotovo. Zato bih rekao, a verovatno će to pokazati i predstojeća („Jeremićeva“) rasprava u Generalnoj skupštini UN, da je nakon skoro dvodecenijskog delovanja Haškog tribunala (a upućeni kažu da sa onim sudom u Aruši, koji je sudio za zločine u Ruandi, stvari stoje još i mnogo gore) ideja međunarodnog prava i pravde dubinski oštećena i nepopravljivo kompromitovana.

No, nas, naravno, ipak više zanimaju posledice po Srbiju i odnose u regionu. Oslobađajuća presuda hrvatskim generalima dodatno će uvećati trijumfalizam na jednoj i osećaj nepravde i frustracije na drugoj strani. Uostalom, i pre ovoga Hrvatska je euforično slavila „Oluju“ kao nacionalni praznik, a sada više niko neće imati prava ni da im zbog toga prebacuje. Nasuprot tome, srpska vlada čak i u ovoj situaciji nije imala smelosti čak ni da, makar privremeno i simbolički, demonstrativno suspenduje saradnju sa Hagom, već ju je samo redukovala na „tehnički nivo“, što ne znači gotovo ništa – sem što će biti malo manje putovanja i druženja po konferencijama. A nakon izručenja poslednjih optuženika saradnja sa Hagom je ionako više-manje samo tehnička.

Imam utisak da je glavna briga srpske vlasti u svemu ovome bila da ne dozvoli da se nezadovoljstvo presudom hrvatskim generalima dodatno nepovoljno odrazi na (ne)raspoloženje javnosti prema evro-integracijama.

Ali porast tog neraspoloženja se neće moći izbeći, ma koliko se protiv toga borile vlast i oficijelna opozicija, i ma koliko neatraktivne, razjedinjene, a ponekad i licemerne bile snage koje pokušavaju da na tom neraspoloženju politički profitiraju. Nije nimalo slučajno što je patrijarh Irinej upravo povodom ove presude izrekao do sada najoštrije upozorenje aktuelnoj vlasti da se ne odriče Kosova zbog ulaska u EU i preporučio okretanje ka  Rusiji – „koja nam je uvek bila potpora i nada kada nam je bilo najteže“.

Ako je vazda odmereni i umereni patrijarh – koji upravo zbog tih osobina povremeno nailazi na nerazumevanje jednog površnijeg i nestrpljivijeg dela patriotske (ili „patriotske“)  javnosti – ako je, dakle, on našao za shodno da pošalje jedno ovako nedvosmisleno upozorenje, to znače da je zbilja dogorelo do nokata.

Sve u svemu, Srbija je, odnosno, njena prozapadna elita, dobila još jedan zvonak šamar u lice od svojih zapadnih prijatelja. (Jer bi zaista bilo krajnje naivno verovati da je sve ovo sa oslobađanjem Gotovine moglo biti organizovano i realizovano samo na relaciji pare hrvatskih lobista-korumpirana sudijska trojka, a bez upliva viših političko-bezbednosnih instanci i pojedinih evro-atlantskih struktura.) Šamar može da bude, a najčešće to i jeste, akt agresije i nasilja. Ali, u retkim trenucima, može da bude i otrežnjujući i, takoreći, podsticajan. (Ne kaže se slučajno da nekome nešto odgovara „kao pijanom šamar“) Po svom karakteru, ovaj haški šamar nesumnjivo spada u prvu kategoriju – to, jest, izraz je osionosti i globalnog siledžijstva. Ali uopšte nije isključeno da bi, na kraju balade, po srpsku nacionalnu svest i geopolitičko ukorenjenje mogao imati otrežnjujući efekat ovog drugog. Hoću reći: ako nas ni ovo sa Hagom i Gotovinom ne osvesti, zaista ne znam šta hoće.

 

Piše: ĐORĐE VUKADINOVIĆ

 

Izvor: NSPM




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top