Рођен 22. 12. 1934. године у селу Ушивац, код Кнежице, општина Козарска Дубица, живи у Бањој Луци Свједочи: Сјећам се сеоске козарачке куће у којој сам рођен. Имао сам 1942. године осморо бра­ће, мајку и оца. Идиличан сеоски живот и наше дје­чије игре прекинуо је позив на опште бјежање, јер, неке усташе пале села и убијају народ. На брзину је мајка спаковала шта је могла и заје­дно са осталим сељанима и са нама упутила се у збјег на планину Козара. На Козари сам први пут схватио да људи гину од некаквих метака и граната, што ја прије тога нисам нигдје чуо ни ви­дио. Лутали смо по Козари са циљем да

Рођен 16. новембра 1930. године у селу Доња Драготиња, Приједор Казује: Родитељи су ми се звали Јово и Стоја. Били су земљорадници. Од имовине смо имали: кућу, шталу, штагаљ, курузану, сушану, свињце, коко­шињце, пчелињак, осам говеда, четири свиње, пет­наест оваца, кокошке. Нашу фамилију су сачињавали: отац Јово (1895), мајка Стоја (1900), браћа: Душан (1924), Драган (1933), Никола (1937), Славко (1941) и сестре: Душанка (1924), Јованка (1926) и Смиља (1928). Независна Држава Хрватска је написала про­глас да сви Срби предају оружје без обзира на то имају ли на њега одобрење или немају. Из нашег мјеста није приступио нико у хрват­ску службу, јер се радило о чисто српском стано­вништву. На власт је

Бањалука Свједочи: Рођена сам у једном од најљепших села ко­је је смјештено на обали ријеке Саве, а то је село Међеђа, општина Босанска Дубица. Рођена сам 30. јула 1932. године, кћи Раде и мајке Савке, рођене Ружичић. Мајка домаћица, отац трговац – земљопосједник. Живјела сам и родила се у великој кући која је била на спрат са приземљем. Дужина куће је била 14, ширина 10 метара. Кућа је имала украсне изрезбарене балконе. На горњем спрату су биле четири собе плус дневни боравак, а на доњем спрату је био исти распоред, али са одређеном про­сторијом гдје је била смјештена трговачка радња (дућан). На горњем спрату је била остава за намирнице и

Дошао је крај ћутању о страдању Срба. У кон­тек­сту про­мијењених историјских околности, а у скла­­ду са смје­­­ром нових вјетрова, многе истине, па та­ко и истина о стра­­дању у логорима Независне Држа­ве Хрватске (НДХ) избија све више на видјело. Иако мно­го касни, за истину никад није касно.   Људи су за собом одувијек остављали свједочан­ства о свом животу и догађајима чији су били директни или инди­ректни, активни или пасивни учесници. Душан Бур­саћ, који се успро­тивио прекрајању истине, прикупио је не­колико потре­сних свје­дочења и смјестио их између корица књиге “Анђели у паклу“. То су само ријетки по­је­диначни случајеви, јер ријетки су и они који су пре­живјели пакао хрватских логора смрти. Многих више не­ма,

Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, “Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни при­миле за стављање у излог, бојећи се нежељених после­дица. То је још један доказ колико је у свест људи уко­рењено “братство и јединство” између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов “Анђели у па­клу”. Не знам како је било у Дантеовом “Паклу”, али из прича