Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Mile Vukelja

Datum objave: subota, 5 februara, 2011
Objavljeno u Nekategorizovano
Veličina slova: A- A+

Rođen 16. novembra 1930. godine u selu Donja Dragotinja, Prijedor

Kazuje:

Roditelji su mi se zvali Jovo i Stoja. Bili su zemljoradnici. Od imovine smo imali: kuću, štalu, štagalj, kuruzanu, sušanu, svinjce, koko­šinjce, pčelinjak, osam goveda, četiri svinje, pet­naest ovaca, kokoške.

Našu familiju su sačinjavali: otac Jovo (1895), majka Stoja (1900), braća: Dušan (1924), Dragan (1933), Nikola (1937), Slavko (1941) i sestre: Dušanka (1924), Jovanka (1926) i Smilja (1928).

Nezavisna Država Hrvatska je napisala pro­glas da svi Srbi predaju oružje bez obzira na to imaju li na njega odobrenje ili nemaju.

Iz našeg mjesta nije pristupio niko u hrvat­sku službu, jer se radilo o čisto srpskom stano­vništvu. Na vlast je došao musliman Arif Nada­rević.

Preuzeli su sve gruntovne i matične knjige. Imali su apsolutnu vlast. Prva hapšenja su poče­la krajem maja 1941. godine. Prvo je uhapšen sveštenik Kondić Todor (1908), njegova supruga Nevenka (1906), sinovi Vlado (1930), Vojo (1933) i kćerka Mila (1937).

Predstavnici Nezavisne Države Hrvatske u našu kuću su došli 2. avgusta 1941. godine. Tada su strijeljali moga oca Jovu, brata Dušana i sestru Jovanku.

Zapalili su kuću i sve pomoćne objekte. Otjerali su svu stoku i uzeli žito.

U logor su, osim mene, odvedeni: majka Stoja, sestre Dušanka i Smilja, braća Dragan (1933) i Nikola (1937).

Otjerani smo u Dubicu, a iz Dubice u Ja­se­novac. Do logora smo došli pješice uz stalno maltretiranje, psihičko i fizičko. Od nas su odu­zeli sve što im je predstavljalo bilo kakvu vrije­dnost: razni nakiti, metalne predmete, satove…

U logoru smo najviše boravili na poljani i u prostorijama sličnim šupama, u veoma nehigi­jenskim uslovima. U jednoj prostoriji je boravio veliki broj ljudi – kolko god bi moglo stati. Ishrana je bila veoma loša, hrana nehigijenski pripremljena i dijeljena u malim količinama.

Nakon nekoliko mjeseci premjestili su nas u logor Pakrac, a iz Pakraca smo nakon nekog vre­mena premješteni u Daruvar gdje smo za­držani do kraja rata.

Od moje rodbine niko nije ubijen u logoru, niti je umro. Iz logora su nas odvodili seljaci da im radimo fizičke poslove u domaćinstvu. Moj usvojitelj se zvao Vrač Stevo, star oko 50 godi­na, iz sela Batinjani.

Nikad mi nije govorio o mom porijeklu. Na­zivao me je “Bosanac”. Usvojitelj je imao svo­je četvoro djece. Imao je kuću koja je bila njegovo vlasništvo.

Usvojitelji su prema meni bili prilično korektni. Nisu me vodili u crkvu, a niti su me slali u školu, mada sam za to imao godine starosti, a i ranije sam bio đak.

Po završetku rata otišao sam od usvojitelja, kao i svi zatočenici.

Posljedice su ostale uglavnom psihičke prirode zbog neprekidnog osjećanja straha usljed stalnih pri­je­tnji smrću i fizičkog maltretiranja u lo­goru. Bio sam jako mršav, zbog neuhranjenosti i duševne patnje.

Po zanimanju sam bio službenik na želje­znici. Radio sam poslove čuvara pruge, čuvara pu­tnog prelaza i otpravnika vozova. Sada sam u penziji.


<Branko Graonić                                                             Sadržaj                                                           Vasilije Karan>




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top