Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Mnogi se pitaju kada je srpska javnost prvi put saznala za Jadovno i za zločine u Jadovnom, makar indirektno?
Obično se misli da je to bilo posle Drugog svetskog rata. Međutim, dogodilo se to još 1. jula 1942. – doduše stidljivo i u rubrici oglasa u beogradskom „Novom vremenu“, na strani 6 tog broja lista.
Bilo je to preko oglasa Sofije Dukić, žene trgovca Milana Dukića iz Donjeg Lapca u Lici. Sofija Dukić je naime u „Novom vremenu“ objavila fotografiju muža i oglas sledeće sadržine:
„Moli se svako ko ma šta zna o Milanu Dukiću trgovcu, koji je nestao iz Donjeg Lapca put Gospića u Jadovno da javi njegovoj ženi Sofiji Dukić, Prokuplje, Jug Bogdanova ulica 207. Dobiće nagradu“.
Oglas je kratak ali za upućene dovoljno jasan: trgovac iz Donjeg Lapca je odveden u Gospić i nestao put Jadovna. Rodbina pojedinih nastradalih je očito već znala sudbinu i to gde su stradali.
Međutim, čak i ovako prikriven glas o ustaškim zločinima navukao je na sebe pažnju u konzularnom predstavništvu koje je Nezavisna država Hrvatska (NDH) otvorila u Beogradu u dogovoru sa nacističkim okupatorom a ne sa vladom Milana Nedića, kao što danas pišu pojedini falsifikatori istorije (vlada okupirane Srbije nije imala ministarstvo spoljnih poslova, već je Srbiju u tim poslovima zastupao opunomoćenik okupatora, ministarstva spoljnih poslova Rajha – prvo Feliks Bencler a zatim Herman Nojbaher).
Bojeći se otkrivanja istine o ustaškim zločinima, taj ustaški špijunski centar u Beogradu se odmah usplahirio. O ovome se može više saznati iz knjige Aleksandra Vojinovića „NDH u Beogradu“ (Zagreb 1995, str. 137-140), u kojem je u celosti navedeno „Izvješće iz Beograda“ upućeno 2. jula (srpnja) 1942. Ministarstvu vanjskih poslova NDH u Zagrebu.
Podnosilac izveštaja bio je generalni konzul NDH u Beogradu dr. Ante Nikšić, pre toga veliki župan (i veliki zločinac) u Karlovcu¹. Šta je brinulo beogradske ustaške obaveštajce, koji su očito svakodnevno brižljivo pratili beogradsku štampu?
U spomenutom izveštaju, zavedenom kao „V.T. 45/42“, Nikšić je ogorčen već i zbog samog spominjanja izbeglica u štampi: on izveštava da je „jučer“ (1. jula 1942) „Novo vreme“ donelo sliku grupe izbegličke dece koja su upućena u Smederevo, kao i da je 30. juna isti list objavio vest o poštenom dečaku izbeglici koji je našao novac i predao ga žandarmu. Dalje konzul Nikšić navodi da je „prekjučerašnja“ (30. jun) „Obnova“ donela „sliku najmlađeg četnika izbjeglice petnaestogodišnjeg dječaka Milekića“ (u stvari radi se o Radivoju Milenkoviću).
Zatim u izveštaju sledi napad na generala Nedića zato što beogradska štampa, čak i u uslovima okupacije izveštava o ovim događajima: „Time se je uspjelo čak u novinama uz ove i ovakove prilike podpirivati mržnju prema hrvatskoj državi i njegovati proračunano osvetu i neraspoloženje prema Hrvatima.
Takva je eto tendencija i rad Nedićeve vlade“. Ogorčenje je verovatno izazvala objavljena izjava mladog R. Milenkovića, pripadnika poljske straže u Čumićima kod Kragujevca, u članku „Naš najmlađi četnik“: „Urođeno je meni da budem vojnik i biću dok sam živ i dok mogu da služim…Nisam mlad, kada treba da korisno poslužim svojoj zemlji…za spas i bolju budućnost srpskog naroda“.
Već samo spominjanje izbeglica i izjava mladog srpskog rodoljuba izbeglice u štampi izazvalo je gnev predstavnika NDH u Beogradu i osudu držanja generala Milana Nedića.
————————————————————————————————————————————-
¹ Posle rata pobegao vatikanskim kanalima u Argentinu, umro 1962. u Pilaru kod Buenos Airesa. Slučaj Ante Nikšića, prijatelja Ante Pavelića iz studentskih dana, bio je ogledalo stanja u Kraljevini Jugoslaviji: on je stupio u ilegalnu ustašku organizaciju kao predsednik suda (Sudbenog stola) u Karlovcu a sednice ilegalnog Ustaškog stana za Karlovac su se do rata održavale u zgradi suda (Tomislav Majetić, Okupaconi i ustaški režim u Karlovcu 1941-1945, Zbornik Karlovac 1579-1979, Zagreb 1979. str. 538). U aprilskom ratu 1941. je, kao ustaša, uz pomoć sudskih stražara preuzeo sudove u Karlovcu a zatim je postao vođa najkrvavije frakcije unutar ustaškog rukovodstva u Karlovcu, nad čim se zgražao čak i „mekši“ deo ustaških vođa u tom gradu (Milan Bekić, Ivo Butković, Slavko Goldštajn: Okrug Karlovac 1941, Zagreb 1965, str. 48-49). Nikšić je naredio ubistvo (5/6. maj 1941) uglednog advokata dr. Milana Vujičića, prvog Srbina ubijenog u ustaškim zločinima u Karlovcu (Okrug Karlovac, Zagreb 1965, str. 47).
Autor: NIKOLA MILOVANČEV
Od istog autora:
Nikola Milovančev: Umanjen broj žrtava u Jugoslaviji 1945.
Sa 14 godina u borbu za slobodu – Vojin T. Radaković i David Bursać, dva mlada junaka iz Like
Nikola Milovančev: O broju žrtava u NDH – činjenično a ne emotivno
Nikola Milovančev: Da li postoje srpske žrtve logora Zemun?
Nikola Milovančev: O pravnicima u istoriografiji i broju mučenika staradalih u Jadovnu
Nikola Milovančev: Opravdano upozorenje SPC
Falsifikati o logoru Jasenovac i istina o genocidu nad Jevrejima Srema 1942. godine
Nikola Milovančev: Upućivanje 132 zemunska Jevreja u logor Jasenovac – Stara Gradiška juna 1942.
Nikola Milovančev: Hrvatski problem – članak jednog umnog i čestitog Hrvata iz 1921.
Incident u Vrbniku 2019. – posledica zahteva za priključenja ostrva Krk Srbiji 1943.
Nikola Milovančev: Ima nas koji verujemo u Kosovski zavet
Nikola Milovančev: O progonu dr Vladimira Dimitrijevića
Nikola Milovančev: Zašto N. Bakareca boli istina o Paveliću i ustašama u vezi sa logorom Zemun?
Istina o logoru Zemun 1941-1944.
Milovančev: Da li je potreban termin za imenovanje genocida nad Srbima u NDH?
