
Ђурђица Драгаш: Време у којем живимо
Знам да је узалудан покушај да мењам свет, али радује ме што је узалудан и његов покушај да промени мене! Надам се само да нас још увек има довољно да макар покушамо да држимо баланс. Хладно, суморно суботње јутро! Идем на посао! Полупразан трамвај спушта се полако улицом Војводе Степе. Лица испод маски забринута, свако је у својим мислима, бригама, страховима…Тишина која ми, признајем, баш и прија у овом тренутку. Негде у близини Аутокоманде „буди“ ме необуздани смех који допире из задњег дела трамваја. Рачунам, тинејџери… њима је увек нешто смешно. Чекам да их „прође“ и да се смире. То се, међутим, не дешава. Смех постаје све чуднији, извештачен, готово













