Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Vladimir Pištalo: Srpske knjige na latinici u Americi su „hrvatske“

Datum objave: utorak, 16 februara, 2021
Veličina slova: A- A+

Kongresna biblioteka u Americi srpske knjige štampane na latinici kategorizuje kao hrvatske, a dovoljno je pogledati da li je knjiga štampana u Srbiji, proveriti kako se pisac zove… 

Vladimir Pištalo (Izvor: Sputnjik)

Trebalo bi raspraviti sa Kongresnom bibliotekom u Americi to što se sve srpske knjige koje se štampaju latinicom – a to je veliki broj – tamo kategorizuju kao hrvatska literatura, kaže za Sputnjik nagrađivani srpski pisac Vladimir Pištalo, odnedavno i v.d. upravnika Narodne biblioteke Srbije.

On otkriva za Sputnjik da je imenovanje na mesto prvog čoveka NBS samo ubrzalo njegov planirani povratak u Srbiju i pojačalo želju za – popravljanjem stvari. Jedna od stvari koje bi trebalo popraviti je upravo i dogovor sa Kongresnom bibliotekom u Americi.

– Neke ljude tamo poznajem, a i bio sam doduše kao privatna ličnost nekoliko puta. Ali, ako bi se pokrenuo ozbiljan razgovor o tome na nivou ministarstva, u stvari na nivou zemlje i na nivou biblioteke, mislim da bi se to moglo popraviti. Jednostavno, dovoljno je pogledati da li je knjiga štampana u Novom Sadu, Beogradu, proveriti kako se pisac zove… To se sve lako može uraditi, ali se iz jedne lenjosti, inercije ne obavlja. Eto, to je jedna od tih aktivnosti koja popravlja stvari.

Nameravate i da idete po bibliotekama po Srbiji, ne samo po matičnim, već i po opštinskim. Zašto smatrate da je to važno?

– Kao piscu mi je uvek bila najveća nagrada da gledam kako se lica ljudi, umorna i naborana, u toku dobre književne večeri polako opuštaju i nekako se raspakuju. I na kraju imate pred sobom opeglana, opuštena lica i shvatite da je u pravu moj izdavač kada kaže da je uspešno književno veče neka vrsta kolektivne terapije. I tu se dotičemo jedne od najvažnijih uloga knjige: ona utiče na lični život čoveka. Knjiga je najdalja stvar od pretencioznosti koja postoji. Ako se ona lično ne obraća čoveku iznutra, što se onda odražava na licu, onda ona ne radi svoju stvar. Zato je jedna od aktivnosti koju imam nameru da radim u budućnosti je ta da odlazim po bibliotekama Srbije i da održim taj kontakt sa bibliotekarima i čitaocima. I da na neki način izražavam njihove probleme i izazove, što mislim da mi je posao.

Imate li već neki koncept, ideju kako će izgledati vaš odnos prema knjizi, sada iz uloge upravnika a ne pisca?

– Prve dve nedelje ću o tome razgovarati, govoriću šta imam nameru da uradim, a onda bi posle toga bilo dobro da se nešto i radi. Pa posle prvih sto dana da opet razgovaramo, ali ovoga puta o nečemu što se uradilo. To je odgovornost, jer predstavljate jednu instituciju, stavljate je u središte kulturnog života, a Narodna biblioteka Srbije je jedna od najvažnijih kulturnih institucija.

Želim i da popularišem čitanje, pogotovo među mladima. Zuko Džumhur je govorio da čovek koji ima vremena da čita, ima vremena za sve i da odnos prema knjizi odražava element samopoštovanja -čitajući vi pokazujete da vam je stalo do sebe i da poštujete svoj unutrašnji svet. Knjiga je, kako kažu Kinezi, vrt u džepu. Niko vam ne brani da je otvorite i uđete u taj vrt. Ona je i najpoverljivije mesto na svetu, uzme vas u sebe i vrati vas uvećanog. Kad budem radio sve ove poslove koji su deo obaveza upravnika, – a neki od njih su pravni, neki ekonomski – neću zaboraviti osnovni odnos prema knjizi, osnovni razlog zašto sve to drugo radimo.

Šta biste voleli da uradite?

– Voleo bih da obnovimo saradnju sa međunarodnim institucijama, jer ovo je nacionalna, ali i internacionalna institucija koja je učlanjena u sistem evropskih i svetskih biblioteka. I ako je tu možda došlo do nekog malog zastoja, ja bih hteo da to intenziviram na svaki način. Da odeljak biblioteke koje sa time bavi uvećam fizički, da se više ljudi bavi time, i da budemo prisutni na svim međunarodnim konferencijama. Širenje sopstvene istine o životu širi se knjigama i prisustvom u bibliotečkim mrežama. Hteo bih da budemo prisutni na svakom od tih mesta.

Voleo bih, takođe, da vratim nagradu NBS za najčitaniju knjigu, zato što ona stavlja biblioteku u fokus, kao mesto gde se vrednost održava i stvara. Mislim da nema ništa loše u tome, i sam sam dobio tu nagradu i uvek sam se ponosio, jer je jedna od dve najdemokratskije nagrade kod nas: neki penzioner ili neka učenica svojim potpisima glasaju za knjigu i meni je taj potpis čitaoca uvek izgledao kao velika čast.

Moglo bi se razmisliti, da se to malo profiliše, pa da recimo bude nagrada za najčitaniju knjigu eseja, za najčitaniju knjigu priča, roman… da ne bude samo jedna. Ali, to ćemo kroz dijalog. Pored toga, voleo bih da tu bude i nagrada za – najbolju knjigu. Ono što bih hteo da promenim je da u žiriju te nagrade budu pisci. Jer sve ove nagrade dodeljuju ljudi koji nisu pisci i koji ne znaju da rade to o čemu pričaju. Kada to izglasaju pisci – a birali bismo nagrađene i dokazane – ne možete previše da se žalite.

Sa kojim ste osećanjem primili vest o imenovanju, da li vas je bez obzira na počast to malo i uplašilo, izlazite li ovim imenovanjem iz zone komfora?

– Sigurno jeste izlazak iz zone komfora. Jer zona komfora je posvećenost pisanju i mogućnost da govorite isključivo u svoje ime. A to nije baš sasvim isto ako predstavljate instituciju. Ovo jeste jedno proširenje iskustva, jer ja sam stalni profesor u Americi i razlog prihvatanja ovog posla sigurno nije novac već izazov. Hteo sam da se vratim u Srbiju, to sam hteo ranije ili kasnije, ovo je jednostavno to učinilo ranijim. Kao stalni profesor u Americi mogao bih da razmišljam o penziji, ali bilo je zanimljivije pokušati da se uradi nešto na većoj skali. I da se neke stvari poprave.

Pored svega o čemu sam govorio, voleo bih da na Kosančićevom vencu vratimo ova čitanja koja su bila jako popularna leti. Jer, šta je biblioteka? Biblioteka je tradicija, a tradicija je zbir svih momenata, i pre nas i posle nas i uvek je veća od samo ovoga našeg momenta. Kad sam primao nagradu „Meša Selimović“ ispred ostataka nekadašnje biblioteke na Kosančićevom vencu, ja sam insistirao da to bude baš tu. Hteo sam da ta biblioteka bude u pozadini. Ono što smo vizuelno izjavili tamo glasi: ovo je za nas i dalje biblioteka. Nisu to neki besmisleni temelji, to što se desilo 1941. nije označilo kraj. E, to je tradicija. To je fokalno mesto koje je za nas važno i to što sam želeo da tamo dobijem nagradu je povezano sa ovim o čemu govorim.

Ja ne znam da li to može da se uradi, ali meni bi najdraže bilo kada bi ta zgrada mogla da se obnovi. I da to bude neki kulturni prostor, ne mora da bude samo biblioteka. Neko je govorio za mostarski most kad je srušen da novi most neće biti most nego spomenik mostu. Ta biblioteka će biti i biblioteka i spomenik biblioteci, ako se to uradi.

Dejana Vuković

Oprema: Stanje stvari

(Sputnjik, 14. 2. 2021)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top