Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Miloš Ković: Zaveti Srbe učinili borbenijim u suočavanju sa iskušenjima

Datum objave: utorak, 16 februara, 2021
Veličina slova: A- A+

Neobično trajno Kosovsko predanje vekovima je ponavljalo da je bolja smrt u junaštvu i slavi, nego život u sramoti i ropstvu.

Miloš Ković (Foto: Jadovno 1941.)

Ratovi su usud srpske istorije. Srbi su, ponajviše zbog geografskih datosti, ratovali više i duže od mnogih nacija.

Ratovi su donosili rasulo i posrnuća, ali su se, u njima, uobličavali srpski kultovi i predanja, sa središtem u Kosovskom zavetu. Ti kultovi, predanja i zaveti učinili su Srbe samosvesnijim i borbenijim u suočavanju sa iskušenjima.

Srbi se, međutim, ne razlikuju od ostalih nacija po tome što su sećanje na ratna junaštva i stradanja ugradili u temelje svog nacionalnog identiteta. Od britanskih do pacifičkih ostrva i od ruskih tajgi do kanadskih prerija, nacije pamte i obeležavaju svoje pobede i svoje patnje.

Sadržaji i smisao srpskih sećanja na Prvi svetski rat menjali su se od 1918. do danas.

Svako vreme, od doba Kraljevine Jugoslavije do današnje Republike Srbije, imalo je svoj Veliki rat. Srbi su dobar primer za to kako predanja menjaju oblike i kako ona, u isto vreme, mogu da budu neobično otporna i trajna. Sećanje na Veliki rat oduvek je podrazumevalo ponos na pretke, zbog junaštva i pobeda na Ceru, Kolubari i Solunskom frontu. Tu je i priča o porazu i stradanju, o Albanskoj golgoti, ali se ona uvek vezuje za krfski Vaskrs i solunsku pobedu. Hrišćanstvo i patriotizam, koji vekovima čine osnove evropske kulture, pronalaze smisao golgote u neminovnom vaskrsu. Istorijsko iskustvo Srba to, uostalom, potvrđuje.

Istoriografija, ipak, nije isto što i tradicija. Istoričar ne mora da se osvrće na predanja. Može da se sa njima razračunava, kao što je činio Ilarion Ruvarac. Ili da im postavlja svoja pitanja i da ih pažljivo osluškuje, kao što je radio Stojan Novaković.

U feljtonu koji je pred čitaocima „Novosti“, golgota iz 1915. biće razdvojena od Vaskrsa iz 1916. Reč je, dakle, o porazu srpske države i vojske, o međusobnim optuživanjima zbog sloma i pogibije, o napuštanju otadžbine i povlačenju u zimska, planinska bespuća Albanije i Crne Gore, na milost i nemilost saveznika.

Teško je, ukratko, onako kako to zahteva uvodna reč, opisati svu dubinu propasti iz 1915. godine. Srbija, koju je, počevši od 1804, u mukama i pobedama, uporno gradilo nekoliko naraštaja, tada je izbrisana sa mape Evrope. Napale su je i razorile tri države – Nemačka, Austro-Ugarska i Bugarska. Njena vojska, proslavljena u epskim bitkama na Kumanovu, Bitolju, Bregalnici, Ceru i Kolubari, bila je pobeđena. Država i vojska napustile su teritoriju Srbije, da bi nastavile borbu. Civilno stanovništvo, već desetkovano represalijama i epidemijama, prepušteno je milosti osvajača.

Poražena je, potom, i druga srpska država, Crna Gora; ona je, za razliku od Srbije, potpisala kapitulaciju. Srbe u Austro-Ugarskoj, naročito u Bosni i Hercegovini i Sremu, „njihova“ država je, još 1914. godine, stavila van zakona i podvrgla sistematskom zatiranju – ubijanjima, pljački, zatvaranju u koncentracione logore. Samo u Bosni i Hercegovini organizovano je sedamnaest kafkijanskih procesa u kojima je Srbima suđeno zbog veleizdaje. Ne slučajno, u vreme pohoda na Srbiju i Crnu Goru 1915-1916, u Banjaluci je organizovan najveći od njih, Veleizdajnički proces, na kome je pred sud izvedeno 156 srpskih političara, učitelja, sveštenika, trgovaca, lekara i advokata.

O razmerama i značaju onoga što se dogodilo 1915. godine najbolje svedoče ljudski gubici. Prema zvaničnim srpskim podacima, u borbama i povlačenju kroz Albaniju stradalo je 77.455 vojnika i oko 140.000 civila. Vladimir Stojančević je, koristeći ovaj izvor, utvrdio da je 1915. godina odnela živote oko 1.050.000 Srba. To je više od četiri petine ukupnog broja gubitaka Srbije u Prvom svetskom ratu, koji iznosi 1.247.435.

Nema sumnje da srpska iskustva iz Velikog rata ne liče na uobičajene predstave o Prvom svetskom ratu, o britanskim i nemačkim vojnicima godinama zaglavljenim u blatnjavim rovovima, koji na Badnje veče sa svojim neprijateljima dele čaj. Srpski Veliki rat, međutim, po svojim ključnim odlikama, liči na ono što se događalo na „zaboravljenim frontovima“ Prvog svetskog rata, na Istočnom i Bliskoistočnom frontu. Za razliku od Zapadnog fronta, gde se već 1914. prešlo na rovovski rat, na Istoku i Jugoistoku su vršeni brzi manevri i obuhvati, sa ciljem masovnih zarobljavanja. Na Istočnom frontu za trupama u povlačenju tekle su, kao u Srbiji 1914. i 1915, reke preplašenih civila. „Veliko povlačenje“ ruske vojske iz 1915. sledilo je preko tri miliona izbeglica.

Na Zapadnom frontu, najbliže srpskom iskustvu iz 1915. bilo je ono što se dogodilo Belgiji 1914. godine. Njena vojska junački se odupirala neprijatelju. Saveznici ni nju nisu uspeli da spasu. Poraz i okupacija ovde su bili praćeni zločinima nad civilima i masovnim izbeglištvom. Kralj i vlada morali su da se povuku, pri čemu je vlada našla utočište na teritoriji Francuske, dok je kralj Albert sa vojskom ostao na poslednjem slobodnom delu Belgije. Front na reci Izer za Belgijance je bio ono što će za Srbe biti Solunski front. Razmere belgijskih stradanja ipak su neuporedive sa srpskim. Srbija se u isto vreme, branila od tri neprijateljske vojske. Belgijsko povlačenje nije odnelo takve žrtve kao egzodus Srba preko smrznutih albanskih i crnogorskih planina.

Ukoliko se u opštim istorijama Prvog svetskog rata makar i uzgredno piše o Srbima, onda se ne pominju njihove ratne pobede, Cer i Kolubara, pa čak ni proboj Solunskog fronta, nego Sarajevski atentat 1914. i veliko povlačenje iz 1915. Pažnja koja se u širim pregledima istorije Prvog svetskog rata ponekad poklanja srpskom porazu iz 1915, za uzrok nema sasvim izuzetna srpska stradanja, nego strateški značaj teritorijalnog spajanja Centralnih sila, kao posledice okupacije Srbije.

Može li se 1915. godina, posle smeštanja u evropske okvire, ipak, bolje razumeti u kontekstu srpske nacionalne istorije? Već savremenici sloma iz 1915. poredili su ovaj događaj sa propašću Srbije iz 1813. godine. Kada su, u povlačenju, stigli na Kosovo polje, Srbi su se pitali da li je to bio kraj stogodišnjeg sna o nezavisnosti i početak povratka u granice tuđih imperija, gde su živeli vekovima pre 1804. godine.

Bilo je i poređenja sa Velikom seobom iz 1690. godine. I seobu iz 1915. predvodile su najviše srpske starešine; prognanici su sa sobom nosili mošti svetaca i državna znamenja; konačno, verovali su u skori povratak u otadžbinu. Možda su upravo seobe iz vekova turskih najezdi bile daleki istorijski prauzori, prema kojima su odluke, čak i nesvesno, donošene i 1915. godine. Neobično trajno Kosovsko predanje vekovima je ponavljalo da je bolja smrt u junaštvu i slavi, nego život u sramoti i ropstvu. Uz sve to, sigurno je da su srpski državnici 1915. imali na umu neposredno belgijsko iskustvo.

Konačno, i možda najvažnije, saveznici su od Srba zahtevali da se ne predaju.

Najveće pobede i stradanja

Prvi svetski rat se, po mnogo čemu, izdvaja među srpskim vojevanjima. Obeležile su ga i najveće pobede i najveća stradanja. On je velika raskrsnica ne samo svetske i evropske, nego i srpske istorije. Kultura, privreda, politika – posle njega ništa više nije bilo kao pre. Drugi svetski rat bio je samo njegov nastavak. Njegove posledice osećamo i danas, posle punih sto godina.

Naslov i oprema: Stanje stvari

(RTRS/Iskra, 12. 2. 2021)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top