Зашто веруjем да су у колони у среду до Новог гробља шетали нови Милован Миловановић, нови Милан Ракић и нови Апис.     1. Приближаваjући се Новом гробљу, момци, готово деца, на челу колоне, коjи су у рукама носили главни транспарент Шетње захвалности („1912-2012 – Србиjо, сећаш ли се Слободе“), почели су да певаjу песму о Србиjи коjа jе „трипут ратовала“. Први део колоне прихватио jе песму. У Рузвелтовоj, на последњоj раскрсници пре гробља, песма jе наjедном, као по команди, jедновремено престала. Нико из колоне их ниjе опоменуо, нико ниjе рекао ни реч. Једноставно jе престала. Један стариjи човек jе рекао: „Знаjу деца да се на гробље не улази певаjући!“.

Глумац за Новости о власти и пљачки, Косову и Европи, костима предака и небескоj Србиjи, руским ракетама… ДАВНО jе патриjархалне Црногорце на великом платну уводио у натуризам, а не баш тако давно прешао jе у аскетизам. Тамо му нису тражили да исцепа чланску карту хедониста, а и карта пића остала му jе иста. Док у прстима врти чашицу домаће шљивовице на тераси „Мадере“, глумачка легенда и горостас нежног срца – Петар Божовић, присећа се сцене из „Љепоте порока“: сналажљивом кицошу Жоржу, коjем се на краjу усана оклембесила цигара, конобар снисходљиво честита на избору за директора: – Реално, jа сам то и очекива. Ђе би вам био краj да сте ме

„За шта jе ЕУ добила награду? За бомбардовање цивила у Србиjи 1999. године? За фактичку легализациjу трговине наркотицима из Албаниjе? За 25% незапосленост у Шпаниjи и Грчкоj? За признање персона и организациjа коjе живе људе сецкаjу на органе? Коначно, за идеjно одустаjање од библиjских вредности и разорене породице? Москва – Као што се зна, ове године Нобелова награда за мир била jе додељена ЕУ. За дорпинос jачању мира и демократиjе. На таj начин били су истакнути напори ЕУ на обjедињавању Европе и њеном претварању из континента рата у континент мира. Окрет у страну Брисела jе изазвао радост европских политичара, сарказам европских грађана и недоумицу експерата и правобранилаца у читавом свету. По

Прави и потпуни шок jе, ипак, уследио дан по обjављивању извештаjа међународне комисиjе историчара о Курту Валдхаjму – сећа се Данко Васовић – кад ми jе колега из „Шпигла“ Улрих Волклеjн jавио да jе Криминолошки институт из Штутгарта непобитно утврдио да jе докуменат, „брзоjавка“, коjу jе у Воjноисториjском институту у Београду пронашао историчар Душан Пленча – фалсификат! Оригиналан jе и папир и печат и потпис извесног Драгоjлова, али jе текст откуцан на машини чешке производње коjа се ниjе могла наћи у продаjи пре 1949, дакле седам година пошто се догодила козарачка трагедиjа на коjу се телеграм односи. Издале га и колеге „Тањуг сазнаjе – гласила jе прва вест у вечерњем

До сада jе у Србиjи постоjала мање или више jасна разлика између Срба и оне групе коjа се jедино исправно може означити као антисрби. Срби су били они коjи су баштинили традиционалне, конзервативне и националне вредности. Она друга страна била jе и остала опчињена Европском униjом, вештачким космополитизмом, самопорицањем, самоодрицањем и одбоjношћу према свом народу, његовоj историjи и традициjи. Генерално гледано, њима jе свака аутентично десничарска вредност била страна, а наши светови се нису мешали. Као да jе свака страна створила своj духовни простор у коме jе функционисала. Свако jе има своjе интернет портале, своjе часописе, своjе издавачке куће, своjе књижаре, своjе писце, своjу музику, своjе глумце, своjа позоришта, своjе

Можда бар неки део власти осећа своју недостојност, па и не форсира ствар око обележавања превише Дани касног октобра у Београду, као и дани на ратишту уочи славне Кумановске битке  23. и 24. октобра, теку у некој врсти „оловне магле”. С тим што је тадашња магла била метеоролошка, физичка појава, а данашња је духовна. Стогодишњица велике победе код Куманова обележава се – где се уопште и обележава – по разним трибинама, округлим столовима, појединачним телевизијским емисијама или у оквиру разних грађанских иницијатива. Нема свечарске атмосфере у граду, какву истински може да уприличи само чврста воља која потиче из самог врха државе. Нема војних парада. Да ли зато да би чланови

У тренуцима неизвесности кад ће и да ли ће моjа књига о Валдхаjму коначно угледати светло дана – наставља своjу исповест новинар Данко Васовић – jа сам у понедељак, 25. jануара 1988. године испред зграде „Борбе“ срео мог приjатеља, историчара Душана Пленчу, човека коjи се такође годинама озбиљно бавио истраживањем Валдхаjмове ратне прошлости: – Ево ти телеграм, такозвана брзоjавка, у коjоj дословце пише да поручник Курт Валдхаjм тражи да се 4.224 заробљеника са Козаре, углавном жена и деце, упути у Грубишно Поље 3.514, а у Земун 730. Факсимил написа о афери Валдхаjм у италиjанском листу „Кориjере де ла сера“ У тренутку сам разумео да у руци имам бомбу-документ, до тада