Мићо Мартиновић: Истинита прича о „Kомадићу круха“ једна је од најболнијих прича које сам чуо и прочитао

Растављање анђела од њихових мајки, слично је одвајању Христоса од Марије на Голготи, али и још страшније због невиности те дјеце и немогућности да сагледају разлог за тако страшно недјело.

Можда се могу похвалити десетинама прочитаних текстова, чак хиљадама, исто толико и књига различитих садржаја и тематике од стручне литературе, белетристике, класике, научних књига итд.

Ако је нетко, до сржи оголио људску душу, то је био Достојевски, уз њега и Иго и још понеки аутори са перфектно исписаним страницама текстова.

Али… један сам, могуће од ријетких људи који сам имао прилике чути више „различитих“ верзија о том, нашем… како су наши људи знали рећи „крвавом комадићу круха“! Детаљ, истинита прича о „Kомадићу круха“ једна је од најболнијих прича које сам чуо и прочитао.

На срећу, или моју велику тугу имам је тонски записану у трајању од око 2 минуте од виновника те приче, који јој је свједочио властитим (нажалост) присуством. С друге стране, тај исти учесник, тврд на емоцији (да ли у дубини?), помало кордунашки сурови реалиста када се промишља о животу, тешко је испустао ријеч о томе догађају.

Деценијама је трајала „борба“ да то исприча и каже, што је урадио тек пред смрт. Уз књиге, погледао сам многобројна врхунска филмска остварења на сличну тематику, али мислим да би из ума некога од врхунских режисера (замислите да то сними Тарковски) снимање ове сцене дало и исписало застрашујућу истину, и сцену у непојмљивом Геноциду над србским народом (у оба свјетска рата – Аустрију се не смије амнестирати од почињеног Геноцида у Србији током 1915 године) који се систематски прикрива и умањује од стране починиоца и њихових савезника, али и од јеврејских (не свих) историчара да би се одржао примат страдања јевреја (зашто? због чега?) иако су Јевреји и Срби у томе сапатници.

Најстрашније од страшног, то су злочини који се почине над дјецом (зар Христос не говори својим апостолима… пустите дјецу к мени…) јер нема на овоме свијету чистије душе од дјетиње, нема искренијег погледа од дјетињег, нема искреније сузе од дјечје сузе.

А над србском дјецом током Другог свјетског рата почињени су најстрашнији злочини у историји ове цивилизације (не би улазио у експертизу, али поменућу Машвинско мртво коло као симбол), дакле нападнути су анђели нашег народа, те је стога, ова прича „Kомадић круха“ један од најстрашнијих момената у тим злочинима, њихов симбол.

Растављање анђела од њихових мајки, слично је одвајању Христоса од Марије на Голготи, али и још страшније због невиности те дјеце и немогућности да сагледају разлог за тако страшно недјело. (Христос се свјесно жртвовао, јер је као јасновидац потпуно сагледао свијет и зло у њему, преузимајући његове гријехе на себе, али и шаљући поруку да се пред злом никада не смије поклекнути, о томе је дивно писао владика Његош).

Тај моменат, тај тренутак последњег споја дјетета са мајком – погледом, у духовном и метафизичком смислу, и физичког (бацањем тога комадића круха матери) носи у себи ванвременску и ванматеријалну симболику трагике чије се бодље у бескрајној силини те боли забадају у само средиште Универзума, додирујући ваљда тамо саму искру почетка свега, не би ли том повратном информацијом заувијек спречиле понављање тога ужаса.

Много пута, увијек изнова погођен оним што би чуо, слушао сам ову причу, очајнички бјежећи од ње у страху да ће ме здробити, смрвити и уништити толиком количином ужаса. Господе Исусе Христе, смилуј се душама тих анђела, јер си ти рекао да их се пусти ка теби, и нека се никада не понови ова апокалиптична сцена усађена у ткање Универзума, која нам показује колико зло може бити велико, али и колико та невина дјечја душа може бити изнад њега у својој бескрајној љубави према матери.

Од истог аутора:

Мићо Мартиновић: Славонија `91. !?

Мићо Мартиновић: За чим плачете Срби? За Југославијом, за властитом гробницом!

Везани прилози:

Света Петка и Срби у Пламену

Светозар Ливада: Сведочим, овако је било!

Жељко Кресојевић: Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну

Жељко Кресојевић: ВИДОВДАН – ДАН ВЕТЕРАНА

Жељко Кресојевић: Сигнали над градом

Гдје леже кости коларићких мученика?

Двије руже за двије цртице

Јадовничка прича о Милици и Кати

Бојана Вучић: ТИШИНА

Село Војишница, примјер страдања Кoрдуна

Заборављени праведници са Кордуна