Имплементација новог Закона о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста значајна је за Израел, пре свега због утичаја тог закона на побољшање положаја јеврејске заједнице, као и доброг примера другим земљама да следе модел који је Србија установила, изјавила је амбасадорка Израела Алона Фишер Кам. Алона Фишер Кам је, након састанка са директором Агенције за реституцију Страхињом Секулићем, оценила тај закон успешним, и навела да је важно да амбасада настави отворену комуникацију са Агенцијом за реституцију о свим проблемима јеврејске заједнице. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић рекао је да су усвојена законска решења таква да покривају све ситуације у вези са имовином јеврејске заједнице. „Судбину јеврејске заједнице и послератне

Очекујем да процес реституције буде окончан за седам година, уз мање отпоре иде сасвим добро, рекао је данас директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић, наводећи и да је Србија пример другима у отклањању последица холокауста. Он је изјавио, говорећи о реституцији, да очекује у наредних годину дана окончање свих поступака у натури, што се односи на пословне објекте, зграде, грађевинско земљиште, док ће враћање пољопривредног земљишта трајати још пет година. У периоду од пет година биће донета све решења о праву на обештећење, затим су потребне још две године, као поступање код одлука другостепених органа и судова, рекао је Секулић, наводећи да је то све заједно седам година. Он је

Бруно Бушић, Хрват, политички емигрант из комунистичке Југославије, у свом аманету „Хрватске усташе и комунисти“ нагласио је: „Истински хрватски комунисти и усташе подједнако су дубоко у себи носили идеју слободне и независне Хрватске и њеног пуног суверенитета унутар хрватских повијесних и етничких граница“. Пише: Вељко Ђурић Мишина Нисам довољно упућен одакле је Бушић црпео основе за своју тврдњу, али претпостављам да је читао делове преписке Јосипа Броза Тита и Иве Лоле Рибара из ратних година. Тако је, примера ради, млађани Рибар 12. јануара 1942. године, у писму Брозу из Загреба, показао невиђену радост што су немачко-хрватски преговори о граници у Срему окончани а нарочито договор којим је Земун постао део

У свом одговору („Недићева влада није исто што и влада НДХ“, Данас, 19. 2) историчар др Вељко Ђурић Мишина не казује ништа што већ није познато и што у своја два претходна текста нисам и сам рекао: наиме не постоје у историји две исте појаве, већ само сличне и само по тој линији се могу вући извесни паралелизми и аналогије. Наслов рада који ћу објавити као фељтон, како сам најавио у претходном тексту, стога и гласи: „НДХ и Недићева Србија – сличности и разлике“. Ово „сличности“ потцртавам како би Мишина боље разумео. Јасно сам у претходној полемици навео да је НДХ била држава, а Србија војноокупационо подручје, да је НДХ

„Ово је филмска прича о великој трагедији која је задесила припаднике јеврејске и ромске заједнице и припаднике српског народа на овим просторима“, навео је пред пројекцију филма његов аутор Вељко Ђурић Мишина У четвртак, 8. фебруара, у Сали Американа београдског Дома омладине одржана је премијерна пројекција дугометражног документарног филма посвећеног логору који се током Другог светског рата налазио на простору данашњег Старог сајмишта. Први део овог филма претпремијерно је приказан 21. октобра 2017. године у Дому војске. Аутор филма је директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина, а као темељна фактографска база послужила је монографска студија о Старом сајмишту историчара Милана Кољанина. Пред филмску пројекцију гледаоцима су се обратили аутор филма и његови

Рецензија књиге „Историја Немачког министарства иностраних дела – немачке дипломате у време Хитлера и Западне Немачке“ (Eckart Conze, Norbert Frei, Peter Hayes und Moshe Zimmermann: „Das Amt und die Vergangenheit: Deutsche Diplomaten im Dritten Reich und in der Bundesrepublik“; Verlag: Karl Blessing Verlag; 2010 München, S. 879)  Савезна Република Немачка, као што се види, превео сам као „Западна Немачка” да не дође до забуне. Јер и данашња уједињена Немачка има исто име. А књига се бави историјом немачке дипломатије између 1933. и 1970, а она се не односи на Демократску Републику Немачку, дакле Источну, већ на Западну, са главним градом Боном. Чим се књига појавила, изазвала је велико интересовање јавности.

Где је изгубљено сећање на злочин? У Седмици говоре епископ Јован Ћулибрк, аутор филма о Старом сајмишту и директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина и песник Горан Бабић После телефонског укључења епископа славонског Јована (Ћулибрка), у емисији су дебатовали Вељко Ђурић Мишина и Горан Бабић. Директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина говорио је о првом приказивању свог филма „Концентрациони логор Земун“, одговорио је на питање о забораву злочина: „Због унутрашње политике Јосипа Броза и целог система наметана прича о забораву, јер би свако дубинско истраживање злочина у Другом светском рату пореметило њихову револуцију и политику братства-јединства.“ Вељко Ђурић Мишина се осврнуо и на уплитање политике у стручне и научне ствари: “Очито да је