Повjесничар Иво Голдстеин, професор на Одсjеку за повиjест загребачког Филозофског факултета Недавно одржана комеморациjа жртвама наjвећег усташког логора Јасеновац, али и први научни округли стол на тему Блеибурга и Крижног пута биле су прилике за разговор с професором Ивом Голдстеином, коjи годинама проучава и jедну и другу страну наше новиjе хисториjе. У чему jе разлика између Јасеновца и Блеибурга, зашто се говори о Јасеновцу, а не и о Јадовну, тко прави разлику између српских и жидовских жртава и хоће ли с временом бити сурадње хисторичара и обjективниjег сагледавања збивања из Другог свjетског рата на овим просторима, дио jе питања на коjа jе наш суговорник, на темељу проучавања документарне грађе, изнио своjе спознаjе и ставове.

„Миса задушница“, која је служена у Загребу за усташког поглавника Анту Павелића, свједочи о томе да се НДХ у данашњој Хрватској и у хрватском корпусу у БиХ, односно на цијелом простору бивше НДХ, не покушава само рехабилитовати, него је све више присутна у јавном животу, сматра предсједник Удружења потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Јадовно 1941. Душан Басташић.„Вијест да је у Загребу служена миса за Павелића и за његовог кољача Јуру Францетића не чуди много. То је само ствар континуитета. Од 1991. године у неоусташкој држави Хрватској, која се прозвала `неовисна` само зато што је ријеч `независна`, по њима, српска, добили смо куну као платежно средство која је постојала

ПОВОДОМ МЕЂУНАРОДНОГ ДАНА СЈЕЋАЊА НА ХОЛОКАУСТ, 27. ЈАНУАР 2011. Писмо Исака Данона-Гезе – Јасеновац 1944. Много би хтио да кажем, али не знам што би ти казао. Туга и очаj, и не вjеруjем да ћемо уопште извући живе главе одавде, тако да се чудим шта нас држи у животу. Једино што знам да имам тебе и дjецу код куће. Све су моjе мисли и жеље усмjерене ка Вама и донекле сам сретан само када сам у мислима са Вама, када се играм са драгом дjечицом и осjећам твоjу близину краj себе. Сав сам изгубљен, ни сам не знам шта пишем. Знам да би требао писати о себи, али то би били

Уводна рецензиjа за књигу „Јасеновац“, аутора Србољуба Живановића Докле ће Срби да помињу Косовску битку и Ћеле-кулу, да се баве ђачким таоцима Крагуjевца и, наравно, Јасеновцем (Србоцидом)? Да ли су заиста оне, jош неизброjане стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреjа, Синти и Рома, жртава убилачке оргиjе хрватских клеро-усташа и њихових горљивих босанско-муслиманских помагача 1941-1945 jош увек довољан разлог да се танушни пламичак jасеновачке свеће одржава и брани од зломоћних ветрова? Да ли jе можда натпис изнад улаза у некадашњи нацистички концентрациони логор смрти Дахау „Ко жели да се геноцид заборави, таj жели да се геноцид понови“ довољан разлог да се одржава и продубљуjе сећање на систем концентрационих логора

„Отворена jе сонда величине 6×2,5 м означена бушењем као гробна jама бр. 112 Б на земљишту ‘Чалинка’, земљиште Вукич (уз насип). Пет радника jе радило на ископавању. У дубини од 20 цм нађени су ситни комадићи креча, а на дубини од 46 цм било jе више већих комада креча. На дубини од 74 цм нашли смо комад стакла, а на дубини од 90 цм нашли смо jедан кључ, перле и дугмад. У североисточном делу сонде, на дубини од 92 цм нађен jе већи броj предмета коjи су припадали жртвама и коjи су били, како смо касниjе утврдили, набацани преко жртава после њиховог бацања у раку… Копаjући даље, броj нађених предмета