Химзија Баук из Равни,командир жандамеријске станице у Фојници, код Грцка,  затражио је и добио од усташких власти  одобрење да одабере десет најугледнијих Срба, заточеника у гатачком затвору да их погуби како он жели. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. јуна 2017. године. Ноћу 22.јуна1941. убацио је у камион Мума Хасанбеговића 10 одабраних Срба, везао их ланцима и конопцима и повезао према  Невесињу. На раскрсници путева  камион је скренуо у правцу Морина. Између села Плужина и клисуре Сурдуп код мјеста Чесма (Мала Чатрња) извели су их из камиона и ставили на најстрашније муке а затим им главе смрскали маљевима и чекићима.” Тако су

Злочиначка ордија Фрање Судара је 3. јуна намјеравала да у Доњем Дрежњу понови масакар над Србима какав је претходног дана извршила у Удрежњу. Али, вијест о покољу у Удрежњу се већ била раширила јер су кољачи то бучно прославили у невесињском хотелу и кафанама најављујући нови покољ у Доњем Дрежњу. У мјештанима овог села прорадила је устаничка крв предака из старих невесињских буна. Правилно су процјенили да без отпора  Србима нема опстанка у НДХ. Дочекали су усташа паљбом из 40 пушака. Отпор су предводили солунски добровољац и носилац Карађорђеве звијезде Томо Ивковић и подофицир Обрен Ивковић. Претходно, нејач, стоку и ствари које су могли понјети сколинили су у брдо. Дочекане куршумима,

У ноћи између 4. и 5. јуна 1941. године усташе су у селу Корита, општина Билећа, мучки убиле више од 130 Срба – мјештана овог и околних села, и бациле их у Корићку јаму. Кости корићких мученика извађене су 1953. године када је, на основу 180 пронађених лобања, установљено да је број жртава Корићке јаме био знатно већи. Најстарија жртва тог страшног злочина био је осмадесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађа четрнаестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини пружао отпор зликовцима над јамом. Међу страдалима највише је било чланова породица Сворцан, Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић и Радан. Злочинци су

Хрватско насиље и злочини над Србима у априлском 1941 у појединим мјестима Херцеговине прекинути су доласком италијанског окупатора. По Римским уговорима закљученим са НДХ 18.маја 1941. Италија је преузела обавезу да повуче своје снаге из II окупационе зоне до краја маја исте године и да сву у тој зони власт преда Хрватима. До повлачења Италијана живот за Србе у овом подручју био је сношљив. Хрватска држава није губила вријеме у припреми геноцида па је по плану, организовано кренула у његово извршење у Требињу, Мостару и Невесињу. Како је „сваки почетак тежак“ и да  крвожедне масе ипак неко треба уведе у само убијање њихових недужних комшија, у ова мјеста је упућена

Невесињски срез Покољ у селу Удрежње У свануће у српско село Удрежње (око 8 км путем јужно од Невесиња ) упало је око 60 већином домаћих  и нешто  придошлих западно херцеговачких усташа. Пошли су према сеоским кућама и испред  њих  редом убијали домаћине и друге одрасле мушкарце које су затекли.  Тога јутра, за кратко вријеме убили су 27 недужних људи, а двије жене ранили.  При уласку у село  злочинци су ушли прво у кућу  Пека  Кљакића и дигли из кревета његова два сина Вељка од 16 и Милоша од 19 година.  Убили су их на вратима сеоске  цркве, а Милоша су додатно проболи ножем.  Потом су провалили у цркву ,