Pravoslavna pouka: Slovo o starcu Simeonu Dobrićevskom

Datum objave: ponedeljak, 26 juna, 2017
Veličina slova: A- A+

Čudesni su i neispitivi putevi Tvoji Gospode! Svaka reč ljudska ima svoju protivreč, jedino se niko i ništa ne može suprotstaviti istinskom, hristočežnjivom životu. Opisujući u jednoj rečenici, tako bi glasio celi život blagočestivog starca Simeona. Ovaj pravi narodni čovek, revnosni monah i sveštenik, rođen je kao Slobodan Biberdžić u Stocu, od oca Petra i majke Borinke rođ. Kašiković.

Od mladosti svoje zavoleo je Gospoda. To je uvidela i rodbina i okolina, pa su ga svi od malih nogu zvali „Pop Slobo“. Golgotski put prolazi od mladosti. Na jevađelski Hristov poziv odricanja od sebe, uzimanja Krsta i hođenjem za Njim, odaziva se veoma rano. Retko ko je bio tako smernog držanja, kao naš starac Simeon. Pojavom je podsećao, u najmanju ruku, na nekog od starih svetogorskih monaha podvižnika.
Otpočeo je Drugi svetski rat i nemile prilike na vetrovitom Balkanu. Mladi Slobo živi u mnogočlanoj zadruzi svoga oca, koja će iznedriti jednog od najboljih duhovnika Srpske Crkve. Kobnog 27. juna 1941. godine, na prag porodične kuće u Stocu, dolaze ustaše predvođene zloglasnim Mekom Demirovićem, školskim drugom potonjeg Simeona. Slobo zavika majci: „Majko, ne otvaraj im, dok ja ne pobegnem“. Tako je i bilo. Pretrčavši preko bašti, sakri se u ponoć iza smokve, ukraj jedne kuće. Pošto je Slobo izučavao bogoslovske predmete, posebno ga je voleo domaćin te kuće. Svraćao je često i ostajao rado. Sada se našao kraj nje, kao druge kuće i sigurnog utočišta. Tog istog dana, ustaše su ubile njegovog oca Petra.

Prilikom trčanja, u drenažni kanal, ispala je Slobi cipela. Ustaše su požurile da ga nađu, a njegov školski je želeo da lično, zauvek završi sa „Popom Slobom“. Došli su na posletku u kuću, za koju su znali da je često navraćao. Zapitali su domaćina gde je. Odgovor je bio kategoričan i zaštitnički: „Ne krijem ja ćaću rođenog, a kamoli Sloba“. Nisu se libili, iako su i oni poštovali domaćina, da mu pretresu celu kuću tražeći ga. I posle toga, ništa. Gnevni i u očaju, prolazeći kraj seoskih kuća i ulica, pucaju između njih ne bi li ga tako poslednjim pokušajima uspeli ubiti. Kraj smokve, Slobo ostaje još pola sata posle njihovog odlaska. U toj kući živeo je don Ivan, velečasni u penziji. U sklopu kuće imao je i kapelicu, gde je svakodnevno služio misu.

Videvši cipelu u kanalu, zovnu ga jedan glas tiho: „Tu sam“, ne želeći ga otkriti. Bila je to kućenica Mara Vuletić, koja je pomagala starom don Ivanu. Ušao je u kuću, zapitavši je da li velečasni spava. Don Ivan je voleo da čita zadugo u noć. Kada je pozvala velečasnog, Slobo je znao da je još samo tu, kod don Ivana, mogao dobiti poslednje reči saveta i utehe. Stigao je i don Ivan. „Velečasni, šta da radim sad?“, upitao je. „Ništa, moj sinko. Beži u brda svome narodu. Ovo je nečastivi i zlo je veliko. Beži i ne okreći se ni na koga, u brda beži. Čujem da će i Poplaćane pobiti“. Tada odlazi ovaj blagorodni mladić u ljubinjska brda, kao živi svedok stradanja Srba u Hercegovini. Preko Zverinja, Krstača i Vučjeg dola, odlazi u Crnu Goru, preživljavajući bez najmilijih. Svetli primeri iz starčevog života govore sami za sebe.

U životu se nikada Gospoda nije odrekao, a On je starca, kao svoga vernog slugu, uvek pomagao. U najtežim trenucima svoga života, upravo je u Njegovom naručju starac tražio pribežište. Godine 1942. iz manastira Zavale, odlazi peške u cetinjski manastir. Prima ga tadašnji mitropolit Joanikije, danas Sveti sveštenomučenik i stradalnik za veru pravoslavnu. Poverava mu se, namučeni mladić, o najtananijim svojim pomislima. Odlučio je da želi postati monah. Mitropolit Joanikije, videvši pred sobom bezazleno mlado biće, pokušao je da ga nagovori da se predomisli, s obzirom na njegove godine i ratno stanje. Slobo ipak ostaje pri svojoj dubokoj želji. Napisao je pismo mitropolitu na stranicu i po, u kome između ostalog kaže: „Iako je želja moja velika da služim Crkvi, dobro sam ispitao svoju savjest i unutrašnji sastav svoje duše, da ne bi došlo do prevare između mene i Boga. Cjelivam Sv. desnicu“. Odmah sutradan rukopoložen je za jerođakona, potom jeromonaha i otposlan od strane mitropolita u eparhiju zahumsko – hercegovačku. Iste godine postavljen je za paroha stolačkog u Stocu. Od Stoca do Mostora, Trebinja i Plane, sve je bila njegova parohija. U hramu Vaznesenja Gospodnjeg, služeći Gospodu, ostaje ravno pola veka od 1942. – 1992.

Nemci su oca Simeona uhapsili 1944. i odveli u logor u Austriju, u jedinicu stacioniranu pokraj Dahaua. U to vreme u Dahau su dovedeni i patrijarh srpski Gavrilo Dožić i Sv. vladika Nikolaj Velimirović. Te godine su ustaše i Nemci odveli i ostatak njegove porodice. Devetero članova kuće je ubijeno. Ni u logoru ga Gospod ne zaboravlja. Služenje Bogu i bližnjima nastavlja i u lageru br. jedan, baraci devet, u kome je bio raspoređen sa još dvojicom Srba. Jednoga dana, došao je nadzornik logora i upitao za srpskog popa koji je pristigao. Odazvavši se, otac Simeon izlazi napolje gde ga je čekala poseta. Čovek omanjeg rasta, u uniformi engleskog vojnika, predstavio se kao anglikanski sveštenik. Došao je sa molbom ocu Simeonu, da ga pita da li on može služiti Liturgiju Rumunima.

Dobivši potvrdan odgovor, anglikanski sveštenik je obezbedio starcu pokretnu crkvu u jednom koferu, sa svim potrebnim bogoslužbenim predmetima. Kofer je poslao Sv. Sinod, a na svim predmetima i odeždama bio je pečat Sv. Arh. Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve. Tako je otac Simeon, ovoga puta u logoru, ponovo služio Gospodu, Crkvi i bližnjima. U izgnanstvu i zarobljeništvu, neizvesnosti i stradanju, ne biva ostavljen i zaboravljen od Boga i Crkve Njegove. Njemu su u logoru sasluživali i Mirko Višnjić, vojni sveštenik, kao i bolnički sveštenik Dušan Štrbac.

Po prepoznatljivom metodu hapšenja i progonjenja najuglednijih i najviđenijih Srba, od Nemaca su u Dahau internirani patrijarh Gavrilo i Sv. vladika Nikolaj. Čuvši da se nalaze u blizini, otac Simeon zažele da ode do njih, da uzme blagoslov. Došavši lako, nađe patrijarha Gavrila kako pakuje kofer jer je morao ići na lečenje. U razgovoru sa njima otac se poveri Sv. vladiki, da će posle zatočeništva gledati da ode u Englesku ili Ameriku. Božiji plan je bio drugačiji. Vladika Nikolaj mu dade savet u sledećem: „Crkva krvari, a ti si mlad. Danas – sutra treba da budeš dobar apologeta i da poslužiš Crkvi, a ne da je napustiš. Crkva krvari, a sveštenstva nema“. Starac mu odgovori: „Preosvećeni, ja znam kakva je tamo situacija jer sam ja došao odatle pre godinu dana, a vi ste došli davno“. Sv. vladika zlatousto odgovori: „Neće te niko dirati, ti si mlad, nisi se ti njima zamerio“. Odgovor starčev je bio, kao i dosada, pun poslušnosti i smirenja, kratko: „Neka je blagosloveno“.

Vrativši se rodnoj grudi i ognjištu 1945. godine, kod kuće je zatekao pustoš. Za oca je saznao da je ubijen u stolačkim Dubravama. Njegove mučeničke kosti je otkopao 1947. godine, sa još jednim s njime postradalim i preneo ih u zajedničku grobnicu, u porti stolačkog hrama. Za ostatak porodice je saznao, još kad je i on odveden, da se pravac i končina njihova ne zna. Njegova kuma Mileva, koja je bila jedna od preživelih, posvedočila mu je da su išli zajedno do Bosanske Gradiške, a posle se ne zna jesu li tu ubijeni ili su ih odveli u Jasenovac. Čovečnost, dobrota i smirenje starčevo i posleratnih godina, uprkos sistemu i raznim nedaćama, nije iščezavala. Hrišćanski i praštalni odnos navirao je iz starčeve duše kroz narod, kao Trebišnjica kroz kamenito hercegovačko tlo.

Svaki segment njegovog života, svako delo, odisalo je svetošću, dobrotom i jednostavnošću. Po samom povratku iz Nemačke, bilo je suđenje ustaši koji je došao po njega. Dobivši poziv, otac Simeon se odazvao i došao na suđenje. Ubica je priznao da mu je ubio oca i ujaka. Otac Simeon posvedočava na sudu, o noći kada su tražili da ga pogube. Na to ubica potvrđuje da je hteo da ga odvede na Bivolje Brdo, u zloglasnu jamu stradanja i smrti. Tu je već avgusta 1941. postradalo stotinu i dvadeset srpskih mučenika, u jami dubokoj četrdeset metara. Između svih ostalih pitanja sudije, upućenih ocu Simeonu, najupečatljiviji odgovor je bio na poslednje pitanje: „Kako biste vi njega sada osudili?“. Starac je odgovorio, a zatim izašao iz sudnice: „Ja mu neću suditi, neka mu Bog sudi“.

d sedamdeset predratnih sveštenika, preživelo je samo pet, od kojih je jedan starac Simeon Dobrićevski. Ponovni progon doživljava tokom stradanja Srba u poslednjem, građanskom ratu. Godine 1992. gonjen vihorom rata, napušta stolačku parohiju i odlazi u manastir Ostrog. Iz ostroške svetinje, blagoslovom tadašnjeg episkopa zahumsko – hercegovačkog Atanasija, 1993. godine dolazi u Dobrićevo i postaje iguman ovog drevnog manastira. Na sve strane sveta je ostao upamćen kao čovek svetačkog lika i dela. Pisao je pozdrave i pisma mome ocu sa velikom ljubavlju i toplinom.

Ni o velikim praznicima čestitke nisu izostajale. Najsvetlijeg lika je ostao u narodnom sećanju. Poseban je bio dar videti ga na proslavi dve stotine godina Prvog srpskog ustanka, u manastiru Dobrunu. Tog 29. septembra 2004. pored patrijarha Pavla, kao da su služili Liturgiju u Nebeskom Jerusalimu. Upokojio se u Gospodu, visokoprepodobni arhimandrit Simeon Dobrićevski, hercegovački i svesrpski nebotajnik, 20. septembra 2009. godine.

Pomjani pred Prestolom Slave, sveti starče Simeone!

Božidar Vasiljević

Pravoslavlje.ru

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Trebinje-Pridvoračka jama mjesto svirepog stradanja i opomene

76 – godina od istrebljenja Srba u Ljubuškom

Kalendar genocida NDH nad Srbima u Hercegovini: ZLOČIN U SURDUPU (MORINE)

76 godina od stradanja Srba u Hutovskim jamama Gradina i Hadžibegov bunar


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top