
Ни слободе ни хлеба
Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што jе српско, Стоjан Новаковић jе поднео оставку на чланство у Југославенскоj академиjи у Загребу. Обjаснио jе своj чин сазнањем да се противи настоjању по коjем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србиjе… коjа jе само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не огњиште српства.“ Зар ниjе страшно ово осећање усамљености? Оно jе ипак веће од нашег данашњег противљења изборима на Косову и Метохиjи: премда лишени подршке међу парламентарним чиниоцима, jер jе код нас на делу политичко jединство засновано на идеjи националне издаjе, премда скраjнути у закутке jавног












