„Trule jabuke u buretu Evrope“

Datum objave: nedelja, 25 novembra, 2018
Objavljeno u Ostala stratišta
Veličina slova: A- A+
VLADIMIR UMELjIĆ
VLADIMIR UMELjIĆ

Zatvaranje kruga dehumanizacije Srba sa Zapada u poslednjim balkanskim ratovima pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije

Etablirano javno mnjenje na Zapadu, kao što je poznato, apostrofiralo je isključivo „agresorsku i zločinačku velikosrpsku ideologiju“ kao jedinog uzročnika, tj. krivca ove poslednje balkanske tragedije, ratova pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije. Taj stav je bio praćen masivnom dehumanizacijom (srpskog) protivnika, koja je faktički identična dehumanizaciji ciljnih grupa žrtava pre i u vreme velikih genocida u evropskom XX veku (Holokausta nad Jevrejima, Porajmosa nad Romima i Srbocida hrvatske države 1941-1945). U studiji se ovoj temi posvećuje više od 30 stranica, ovde ćemo tematizovati samo primer jednog vrlo samosvojnog redefinisanja pozitivne istorijske nauke od strane tadašnjeg predsednika SAD.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 30. aprila  2016. godine.

Medijski konzumenti su inače tada dobili priliku da, na pr., saznaju da su „Srbi (su) narod bez zakona i bez vere. To je narod razbojnika i terorista!“, odnosno „Srbi su rasa parija, trule jabuke u buretu Evrope. Oni moraju da budu neutralisani!”, pa čak i „Srbi… i životinje koriste svoje resurse znatno umešnije nego ovi naopaki stvorovi, čija je pripadnost ljudskoj rasi u velikom zakašnjenju“.

Dotična kampanja je počela „pravovremeno“, kao da su eto zapadni političari i mediji, ali i intelektualci posedovali paranormalne sposobnosti i već tada znali da će „velikosrpska neman“ uskoro da podigne glavu. Tako je već u avgustu 1991. hrvatski katolički sveštenik Josip Dubovečak iz Varaždina dobio (i iskoristio) priliku da u jednom nemačkom listu obznani jednu osnovnu i – u čitavoj posleratnoj istoriji Nemačke – besprimerno radikalnu odrednicu započete paušalne i sistematske dehumanizacije jednog evropskog naroda, ovog sistematski iniciranog i sinhronizovanog političkog projekta i to mesecima pre početka ratnih zbivanja i svih njihovih, po pravilu surovih pratećih pojava:

„U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno“.

BEZ SRBA NE BI BILO NI HOLOKAUSTA
Ni redakcija ovog lista a ni desetine hiljada dnevnih čitalaca (osim jednog jedinog) nisu se potom oglasili, ogradili ili čak protestvovali protiv ovog „militantno-nasilnog pokušaja obezvređivanja i poništavanja civilizacijsko-kulturoloških dostignuća u jednom društvu“, koji bi ukazivao na „raspad socijalno-moralnih vrednosti“ (Rihard Albreht, 1989), ovog nesumnjivog povampirenja nacističko-rasističkog, tj. ustaško-rasističkog vokabulara u sada pravnoj, demokratskoj i pluralističkoj nemačkoj državi.

Klinton u Srebrenici

Posle ovoga je u javnosti Nemačke i drugih NATO-demokratija faktički bilo sve dozvoljeno u odnosu na ciljnu grupu, na Srbe. Vrhunac, jednu vrstu krune koncertirane dehumanizacije Srba smela bi da predstavlja izjava tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona, koja pripada jednoj drugoj pseudoargumentativnoj oblasti i vrlo indikativno govori u prilog pretpostavljenog revizionističkog trenda Zapada, čak i u odnosu na zločin genocida:

„Srbi nisu izazvali samo Prvi svetski rat, ne, bez njih ne bi bilo ni Holokausta!”

Klinton je znači još jednom radikalizovao tekuću kampanju krunišući je jednom preteškom hipotekom, koja je trebalo da ciljnu grupu (navodno) definitivno svrsta na „mračnu stranu“, u „carstvo zla“ istorije. „Navodno“, jer se ta redefinicija stvarnosti neminovno ispostavlja kao neočekivano osamostaljeni bumerang, koji se po bacanju ne da više kontrolisati i koji je pogodan da pri svom povratnom letu ponovo otvori poneku staru ranu u istoriji Zapada u XX veku.

Jer sve do tog trenutka Klinton je imao samo jednu zajedničku stvar sa Adolfom Hitlerom, a to je da su obojica pripadali istoj kulturološkoj tradiciji, koja je, kao što je poznato, izrodila, kako totalitarizme (Hitler), tako i demokratiju (Klinton). Isto tako je poznato da nijedan čovek ne može da se učini odgovornim za mesto i vreme svog rođenja kao i za predistoriju svog civilizacijskog nasleđa.

Od tog trenutka postalo je međutim jasno da Klinton deli i stav Adolfa Hitlera o kauzalnim faktorima Prvog svetskog rata, jer nemački diktator je 16. aprila 1941. eksplicitno izjavio: „Ta srpska zločinačka banda (…) to su iste one kreature koje su već jednom, Sarajevskim atentatom 1914. godine, gurnule svet u jednu bezimenu nesreću (…)“.

ZAPADNI KOREN HITLERIZMA
Vremena se menjaju, nemački car iz vremena Prvog svetskog rata Vilhelm II je, primera radi, zastupao sasvim drugo mišljenje, on je već 1919. imao sasvim drugu ciljnu grupu difamiranja u viziru, kojoj je pripisao dotičnu odgovornost:

„Najveću i najstrašniju sramotu, koju je jedan narod uspeo da ostvari i nanese samom sebi, to su bili Nemci. Zavedeni i podjareni od strane – sa njihove strane omrznutog – plemena Juda, koje je uživalo nemačko gostoprimstvo. To je bila njihova zahvalnost! Nijedan Nemac ne sme to da zaboravi i da miruje, sve dok ti paraziti ne budu iskorenjeni u nemačkoj zemlji i uništeni! Ta otrovna pečurka na nemačkom hrastu!“

Poslednji nemački car je potom, 1927, dakle godinama pre nego što je Hitler došao na vlast i uveo gasne komore u svoje koncentracione logore, izrazio mišljenje „da bi sve Jevreje trebalo uništiti otrovnim gasovima“, da bi 1940. zaokružio svoju judeofobiju tvrdnjom: „Jevreji i slobodni zidari su 1914. i 1939. inicirali i pokrenuli uništavajuće ratove protiv Nemačke, da bi, uz podršku britanskog i američkog zlata, na čitavom svetu zasnovali jevrejsko carstvo!“

Zločini

U završnom Facitu teza za diskusiju ove studije ćemo osloviti esencijalnu pomoć SAD i Velike Britanije pri dolasku Adolfa Hitlera na vlast i osposobljavanju nacističke Nemačke za predstojeći Drugi svetski rat, tako, na pr., i zaključni stav američkog autora Entonija K. Satona: „Činjenica da je hitlerizam samo uz pomoć anglo-američkog kapitala uopšte mogao da nastane predstavlja još uvek tabu-temu zvanične istoriografije“.

Vrlo teško, međutim, da je Hitleru dotično „britansko i američko zlato“ stiglo iz jevrejske ruke, podrška je stigla od beskrupuloznih lovaca na profit, koji su uz to dobrim delom bili zagriženi antisemiti, tako da postavka Vilhelma II da su ti ljudi nameravali da „na čitavom svetu zasnuju jevrejsko carstvo“ nema nikakvog smisla.

Kakva bi veza dakle trebalo, kakva veza bi mogla da postoji između Srba i ove ubilačke osovine ksenofobne mržnje Vilhelm II/Hitler, koja je više od 1500 godina sejana u oblasti okcidentalno-evropske kulturološke tradicije, tamo duhovno (a u Hitlerovo vreme i „britanskim i američkim zlatom“) đubrena, da bi potom doživela svoju kulminaciju u Holokaustu?

VEZA IZMEĐU JEVREJA I SRBA
Odgovoru na ovo pitanje, koje je svojom izjavom implicirao tadašnji predsednik SAD, mogli bismo da se približimo ako se podsetimo osnovne postavke teorije definicionizma pri izučavanju fenomena genocida:

1. Oba naroda, Jevreji i Srbi, iz donekle različitih razloga predstavljaju „opasno strano telo“: Jevreji, redefinisani, na pr., u „ogromne polipe“ i „parazite“ (jezuitski organ Civilta katolika, Rim, 1893. i 1936, Adolf Hitler u knjizi Majn Kampf, 1925.), „otrovne pečurke“ (poslednji nemački car Vilhelm II 1919), itd., a Srbi redefinisani, na pr., u „razornu bolest“ (kardinal-državni sekretar Vatikana Rafael Mari del Val 1914), „gnojni čir Balkana“ (Adolf Hitler 1941), „degenerisane beštije“ (NATO-demokratije na kraju XX veka) itd. za dotičnu kulturološku tradiciju;

2. Oni kao takvi predstavljaju latentne elemente jedne svojevrsne osovine predmeta ksenofobne – i povremeno ubilačke – mržnje i to; ili

3. Kao „dežurni krivci“ pri svim devijacijama istorijskog i socijalnog razvoja (privredne krize, politički sukobi, građanski i svetski ratovi itd.); ili pak

Holokaust

4. U ekstremnom slučaju kao žrtve zločina genocida, za koji bi oni – jer i to je jedna devijacija istorijskog i socijalnog razvoja – kada se to učini zgodnim, trebalo štaviše sami da budu okrivljeni;

5. Jer se, eto, radi o samo antropomorfnim (verbalno dehumanizovanim) bićima.

I demokratski predsednik SAD Klinton je znači pronašao vezu na relaciji Jevreji/Srbi/svetski ratovi/Holokaust, kao što je već jezuitski organ Glasnik u svom „najlepšem i najoriginalnijem kalendaru svih vremena“ u Zagrebu 1941. pronašao vezu između relacije Jevreji/Isus Hristos, s jedne, i Srbi/rimski papa, s druge strane:

„Srbi su se uzdigli do bezumlja, od koga se vrti u glavi, dok su ih vodili psovači u popovskim mantijama – šizmatički patrijarh Varnava sa svojim poludelim episkopima u vreme njihove bezbožne borbe protiv Hristovog zamenika na zemlji, Svetog oca, pape Pija XI, godine 1937. (…) Besnilo protivnika konkordata, šizmatičkih Srba i Vlaha iz godine 1937. je bilo vrlo slično farisejskom besnilu Jevreja iz godine 33. (…) Jevreji iz te godine su psovali Isusa, a Srbi iz 1937. godine su psovali Hristovog zamenika. Godine 33. je govorio sam đavo kroz jevrejska usta protiv Božijeg sina, a u godini 1937. je govorio isti đavo kroz srpska usta potiv Hristovog zamenika (…)“.

To, naravno, nije ništa novo u hrvatskom tretiranju najvažnijeg spoljnog faktora svoje nacionalno-konfesionalne homogenosti, jer već 1894. je duhovni otac Srbocida hrvatske države 1941-1945. dr Ante Starčević postulirao jednu „očiglednu“ vezu između Jevreja i Srba:

„Ko još ne vidi da Sloven i Srbin isto znače – naziv za roba?“ Ali, Srbi ne samo da su, znači, „rođeni robovi“, ne, čak i „… njihovo ime smrdi na svrab…“ (…) „svako hrvatsko dete zna da je „Serb“ pravi i istinski koren glagola „serbit“ (…) zar je moguće da je bilo koji narod dobio svoje ime od „Serb“, od jedne bolesti?

Ne može se utajiti, da su Jevreji doneli „Serb“ iz Egipta (…), u najstarijim knjigama se govori o ovoj bolesti, koja je skoro uvek pomešana sa gubom…“ I, pošto je uverio svoje čitaoce da su Jevreji u Egiptu, dakle, bili vrlo „serbivi“, on kruniše ovo svoje antropološko-etnološko i biblijski-istorijsko otkriće tvrdnjom da Jevreji (znači – nisu izbegli sa Mojsijem, već da su) kao gubavci proterani iz Egipta.

RASISTIČKE DISKVALIFIKACIJE
Klinton je dakle na kraju XX veka napustio tačku gledišta bivšeg nemačkog cara iz vremena Prvog svetskog rata („jevrejska krivica“) i preuzeo stav Adolfa Hitlera u odnosu na njegove uzročne faktore („srpska krivica“). Potom je nolens volens relativizovao krivicu nemačkog diktatora iz Drugog svetskog rata, jer, mada nije odrekao izvršnu ulogu nacista u Holokaustu, on je odgovornost za ovaj najmasovniji zločin u istoriji čovečanstva pripisao Srbima.

Sledeće postavke se stavljaju na diskusiju:

Ustaše odvode Srbe sa Kozare

Klintonova izjava jeste bumerang, koji je pri neizbežnom letu natrag vrlo pogodan da ponovo otvori poneku staru ranu u istoriji Zapada u XX veku (v. kasnije Facit teza za diskusiju);

Rotacija dotičnog bumeranga u suštini pre ukazuje na osnovnu sudbonosnu osovinu, naime na zajedničku okcidentalno-evropsku kulturološku tradiciju i zajedničku istoriju Nemačke i SAD, koja poseduje više faseta;

Time se ova tvrdnja tadašnjeg američkog predsednika ispostavlja i kao pokušaj primene principa „Držite lopova!“

Vratimo se situaciji u poslednjoj deceniji XX veka. Može se, dakle, bez ikakve polemike, konstatovati da su najuticajniji mediji i najviši političari, kvalifikovani generali i uvaženi kardinali, ugledni pravnici i cenjeni umetnici itd. Zapada na kraju XX veka zaista dali sve od sebe da u javnom mnenju nastane i opstane jedna izuzetno crno-bela slika stvarnosti „dobri momci/loši momci“, „bad guys/good guys“. Radikalne, neuobičajeno ostrašćene i u vrlo značajnoj meri rasističke diskvalifikacije srpske „ciljne grupe“ bile su začuđujuće često zastupljene. Začuđujuće ne toliko kao pokazatelj marljivosti, žustrine i truda nosilaca i protagonista ove kampanje (uzurpatora vlasti nad definicijama i psihagoga), već prevashodno:

a) U odnosu na visok stepen prijemčivosti internalizujuće mase ljudi, koji bi trebalo da su najkasnije posle Drugog svetskog rata i njegovih stravičnih genocida postali pozitivno emocionalizovani i time odbojniji prema rasističkim ideologijama (aksiom etike); kao i

b) U odnosu na – pod normalnim okolnostima i uzimajući u obzir visok prosečni nivo obrazovanja, i stepen obaveštenosti „svesnog građanina“ Zapada – pretpostavljenu, očekivanu skepsu prema svakoj crno-beloj „stvarnosti“, koja empirijski nikada ne odgovara pravom stanju stvari (prosvećeni zdrav razum).

Ako se još zaključno podsetimo da je jedan američki naučnik potom 2011. obznanio svoj stav da su Srbi (Grci i Bugari) bili „prvi genocidni zločinci XX veka“, dakle iste godine u kojoj je nemački istoričar prof. dr Aleksander Korb inače obznanio da „hrvatska država 1941-1945. nije počinila genocid nad Srbima“ te da su „Srbi svoje žrtve intrumentalizovali i cinično kultivisali“, dok su ustaše samo „bili sanjari i vizionari“, onda se krug zatvara.

BALKANSKI RAZOVI 1912/3: PRVI EVROPSKI GENOCID
Prof. dr Paul Mojzes počinje iznošenje svoje osnovne hipoteze u dotičnoj knjizi vrlo značajnom, determinativnom rečenicom: „The first European genocide of the twentieth century took place during the Balkan wars of 1912-1913…

Drugim rečima, prema njemu su pravoslavno-hrišćanski Srbi, Bugari i Grci za vreme oslobodilačkih ratova protiv vekovnih turskih osvajača bili prvi genocidni zločinci, dok su njihovi muslimanski protivnici u ovim ratovima (Turci, Albanci itd.) bili prve žrtve genocida u evropskom XX veku.

On zatim vrlo konsekventno odlazi još jedan korak dalje i čak tvrdi da taj njegov „genocid osvojenih/okupiranih/porobljenih Srba, Grka i Bugara nad njihovim muslimanskim osvajačima/okupatorima/gospodarima stoji u neposrednoj uzročnoj vezi sa sledstvenim genocidom turskih osvajača/okupatora/gospodara nad osvojenim/okupiranim/porobljenim Jermenima“ u vreme Prvog svetskog rata. Da je znači to uništavanje Jermena bilo samo jedna isprovocirana i „preventivna“ („preemtive“) turska reakcija“, a da je za tu preventivnu reakciju prethodni „genocid“ Srba, Grka i Bugara (u Srbiji, Grčkoj i Bugarskoj) nad Turcima bio jedna vrsta imperativne „inicijalne kapisle“.

Jer, kako on postulira, tadašnja Turska bila je doslovce „zgrožena genocidom balkanskih hrišćana nad pripadnicima svoje osmanske nacije i svojim istovernim balkanskim sledbenicima“, stoga se osećala ugroženom, te je, eto, preventivno pobila oko 1.500.000 i proterala oko 2.000.000 Jermena.

Krug zapadne politike, nauke i medija se krajem XX i početkom XXI veka u odnosu na Srbe dakle zatvara, jer

Ako su Srbi ne samo „naopaki stvorovi, razbojnici i teroristi bez vere i zakona, na nižem stepenu razvoja od životinja“ već i „prvi genocidni zločinci XX veka“;

Ako su „izazvali svetske ratove“;

Ako su „isprovocirali tursku preventivnu reakciju i genocid nad Jermenima“;

Ako „hrvatska država nije izvršila nikakav genocid nad Srbima“, i, zaključno;

Ako „bez Srba ne bi bilo Holokausta“;

– onda se i javna tvrdnja jednog visokog hrvatskog klerikalnog intelektualca i činovnika Vatikana, Iva Omrčanina, obznanjena jedva desetak godina posle Drugog svetskog rata i Srbocida hrvatske države 1941-1945. mora posmatrati u sasvim drugom svetlu:

„Srbi su ti, koji su izvršili genocid nad Hrvatima!“

Balkanski ratovi

Tada je, doduše, i duhovno suicidni nihilizam relativističke ikone modernog vremena Fridriha Ničea konačno trijumfovao nad zdravim razumom, nad etikom i moralom: „Ne postoje činjenice, već samo interpretacije“.

Izvod iz studije: „Okcidentalno-evropska kulturološka tradicija, veliki genocidi sredinom i balkanski ratovi krajem XX veka. Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma“. Studija izlazi o Vaskrsu 2016. godine. Naslov i oprema objavljenog izvoda redakcijski

Izvor: Novi Standard

 

Vezane vijesti:

Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Kome će nemački ustašofil da govori o Holokaustu u Beogradu?

Vladimir Umeljić – Genocid kao deo kulturološke tradicije Zapadne i Srednje Evrope?

Umeljić: Zašto se niti ne dotičete trećeg velikog genocida u senci 2. svetskog rata, Srbocida hrvatske države 1941-1945?




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top