Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Datum objave: četvrtak, 21 februara, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Vladimir Umeljić
Vladimir Umeljić

Sasvim trezveni istorijski izvori sami po sebi vagaju Alojzija Stepinca.

Pismo Vladimira Umeljića Episkopu slavonsko-pakračkom Jovanu Ćulibrku

Preosvećeni Vladiko,

Vaš intervju Nedeljniku, koji je – sudeći po Vašem sledstvujućem prigovoru – od strane novinara dodatno politički konotiran (instrumentalizovan?), pogodan je da izazove u najmanju ruku nedoumice i sumnje, neće sigurno i nažalost ostaviti dobre tragove iz zlog vremena. Dozvoljavam sebi kritički ton, jer složićete se, u svetosavskom pravoslavljanju Nebeskog Svedržaoca nema Bogu hvala mesta nepogrešivosti, kao u vatikanskoj hijerarhiji.

Šaljem Vam donji tekst, koji svedoči da i bez pogrešnog i grešnog oslanjanja na komunističku „pravdu i pravo“, sasvim trezveni istorijski izvori sami po sebi vagaju Alojzija Stepinca, te da Vaše:  „Mislim da ćemo svi mi morati da dobrano odvagnemo svaku riječ, prošlu i buduću, u pogledu Stepinca…“ ne sme niti da paušalizuje i stavlja u istu korpu srpske i hrvatske naučnike i sve ostale publiciste a zaključno sa hrvatskim rimokatoličkim kliricima, niti da prekorači granicu trezvenosti sa druge i isto tako pogrešne strane, jer – koji ekstrem je dobar? Tada se, naime, i pozitivna duhovnost postavlja u pitanje.

Poslaću ovaj mejl i Nedeljniku sa pitanjem da li misle da njihovi čitaoci zaslužuju da čuju/čitaju i drugo mišljenje. Ako Vas nisu svesno i namerno iskoristili/instrumentalizovali, ako se osećaju privrženim opšteljudskoj i novinarskoj etici, objaviće a ako ne, svi smo nešto naučili iz ovoga.

Pravoslavski prosto,

Vladimir Umeljić

„Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Na dan 28. marta 1941. godine – znači, jedan dan posle puča srpskih oficira u Beogradu, kojim su odbili da prate Hitlera na njegovom zločinačkom putu – zapisuje zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac u svoj dnevnik:

„Sve u svemu, Hrvati i Srbi su dva sveta, Severni i Južni pol, koji se nikada ne mogu sresti, osim jednim Božijim čudom.Šizma je najveće prokletstvo Evrope, skoro još veće od protestantizma. Tu nema ni morala, ni principa, ni istine, ni pravde, ni iskrenosti…“ 1

25. aprila 1941. godine – jedanaest dana po kapitulaciji (srpskih delova) jugoslovenske kraljevske vojske i petnaest dana po proklamiranju NDH – obznanjuje zagrebački nadbiskup i predsednik hrvatske Biskupske konferencije svojoj rimokatoličkoj pastvi:

„Časna braćo! Ovi događaji su našem narodu doneli ostvarenje odavno sanjanog i priželjkivanog ideala. Ovo su časovi, kada više ne govori jezik, već krv kroz svoju povezanost sa zemljom (…) I ko može da nam zameri, kada mi kao duhovni pastiri dajemo svoj doprinos tome (…) i iako su današnji sudbonosni događaji još uvek ne sasvim pregledni (…) uprkos tome, lako je prepoznati Božju ruku na delu (…) Crkva, koja već dve hiljade godina gleda istorijske promene, koja je vekovni svedok, kako regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (kako kraljevstva prelaze od jednog naroda drugome, zbog nepravde, sramoćenja i različitih prevara) (…) a budući da mi poznajemo ljude, koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda, duboko smo ubeđeni da naš narod može računati sa punim razumevanjem i pomoći…“ 2

Ova poruka najvišeg predstavnika hrvatskog rimokatoličkog klera je, nesumnjivo, jedno (naravno, ciljano konfesionalno konotirano) programatsko političko opredeljenje, u cilju objašnjenja, podrške i legitimisanja ustaškog preuzimanja vlasti. Istovremeno, hrvatski nadbiskup plaća i tribut vremenu i trenutno dominantnom (nacističkom) političkom duhu u Evropi. Taj tribut se reflektira u jednom nesumnjivo esencijalnom elementu nacističkog rasizma, u njihovom „krv i zemlja“– principu („Blut und Boden“), koji je osnova njihove postavke o jednoj mističnoj „rasnoj nadmoći arijevsko-germanske rase“. Taj princip je bio osnova i nacističkih „Nirnberških zakona“ 1935. godine, koji su proglasili Jevreje, kao i Sinti i Rome „nosiocima tuđe krvi“, čime je ovim narodima odrečena bilo kakva povezanost sa dotičnom zemljom, čime su proglašeni tuđincima i uljezima, i faktički stavljeni van zakona.

Zagrebački nadbiskup, potom, dodeljuje jednu vrstu prevremene apsolucije ustašama, jer – kako bi one mogle da pogreše, kada najviši rimokatolički autoritet u NDH u ovom prevratu odmah prepoznaje „… Božju ruku na delu…“? Predsednik hrvatske Biskupske konferencije obrazlaže ovu nasilnu promenu vlasti, očigledno, krivicom prethodne „srpske Jugoslavije“ jer „… kraljevstva prelaze od jednog naroda drugome, zbog nepravde, sramoćenja i različitih prevara…“ ali i činjenicom da hrvatski rimokatolički klerici eto poznaju „… ljude, koji danas upravljaju sudbinom hrvatskog naroda…“ i stoga su „… duboko ubeđeni da naš narod može računati sa punim razumevanjem i pomoći…“

Šef policije nemačke Službe bezbednosti (SD) piše, u svom izveštaju od 17. februara 1942. godine, svom pretpostavljenom, SS-Rajhsfireru Hajnrihu Himleru (pošto je potvrdio da su ustaše, do tog trenutka, pobile oko 300.000 Srba):

„Od Hrvata započeto nasilno pokatoličavanje pravoslavnog stanovništva i teror, koji je s tim povezan (…) doprinose takođe u velikoj meri zaoštravanju situacije. Tim povodom se mora shvatiti da je katolička crkva, kroz svoje mere pokatoličavanja i prisilu prelaska u katoličanstvo, forsirala ustaške užase, jer se ona pri sprovođenju pokatoličavanja, služila ustašama. To joj je palo utoliko lakše, jer je hrvatsko stanovništvo fanatično katolički nastrojeno (…) Iz toga se vidi, da je hrvatsko-srpsko stanje napetosti i borba katoličke crkve protiv pravoslavne crkve…“ 3

Težina i vrednost ovog iskaza, svakako, leži u činjenici da ovaj svedok

a. pripada tutorima, zaštitnicima i saveznicima ustaške Hrvatske i neprijateljima, okupatorima i ugnjetačima Srba, kao i

b. da se sigurno može poći od toga da njega ne vode nikakvi – balkanski determinisani – nacionalni, konfesionalni ili pak lični interesi, već samo tadašnji nemački nacionalni interes a to je – u konkretnom slučaju – bila pre svega želja i težnja da na osvojenim teritorijama i u nacističkim satelitskim državama vlada što mirnije stanje.

Pogledajmo ovde samo tri istorijske činjenice, koje koje karakterišu ulogu Stepinca u genocidnoj hrvatskoj državi 1941-1945:

– Jedan katoličko-hrvatski istorijski izvor iz vremena 2. svetskog rata govori o svečanom otkrivanju spomen-ploče u Zagrebu, na adresi Kapitol br. 4 – što je, kao što je poznato, adresa zvaničnog sedišta zagrebačkog nadbiskupa – od 27. septembra 1942. godine, na kojoj je stajalo da „… su ovde, u zvaničnom sedištu predsednika Hrvatske biskupske konferencije (…) koreni ustaškog oslobodilačkog pokreta i ovde su osnovane prve ustaške borbene grupe…“ 4

– Tadašnji ustaški ministar unutrašnjih poslova, dr Andrija Artuković, je četrdeset godina po završetku 2. svetskog rata izručen Jugoslaviji. On svedoči na svom suđenju 1986. godine: „Pričao sam o katoličenju sa Stepincem. Ja nisam stručnjak za to i, budući da sam lično poznavao nadbiskupa, prepustio sam njemu da preuzme tu funkciju, jer on je bio nadbiskup i jedan sveti čovek. On je to rado preuzeo i savetovao me je, kao jedan sveti čovek (…) on je preuzeo tu funkciju i obećao mi da će to rešiti (…) rekao je „Prepusti to meni. Ja ću to, kao predstavnik Katoličke crkve najbolje i u skladu sa svojom savešću učiniti.“ Ja sam angažovao Stepinca, kao jednog svetog čoveka, da bi on to najbolje i najsavesnije rešio…“ 5

– Alojzije Stepinac dobija 1944. godine najviše ustaško odlikovanje i interesantan je onaj deo obrazloženja „Hrvatskog ureda za odlikovanja“, u kome za Stepinca stoji „… da je kao nadbiskup raskrinkavao neprijatelje u zemlji i inostranstvu…“, kao i da je prvi čovek hrvatskog rimokatoličkog klera taj orden javno nosio sve do 03. februara 1945. godine. 6

Ovi primarni istorijski izvori znači impliciraju:

a. da je Stepinac kao prvi čovek rimokatoličke hijerarhije u Hrvatskog zaslužan i za osnivanje ustaške terorističke organizacije, koja je potom stvorila genocidni režim 1941-1945 i pobila stotine hiljada Jevreja, Roma i Srba;

b. da je on voljno i svesno organizovao pokatoličavanje Srba, koje je po svim pokazateljima bila prisilna mera poništavanja identiteta ciljne grupe žrtava u službi genocidnog projekta hrvatske države (Srbocid);

c. poslednji gornji podatak legitimiše i jednu (namerno potenciranu, u smislu kulturološko-misaonog eksperimenta) primedbu, naime, da li to znači da bi se u jednom pretpostavljenom „Muzeju Alojzija Stepinca“ mogle teoretski naći na istom zidu, jedna pored druge, vatikanska zvanična potvrda o njegovoj svetosti i zvanična potvrda genocidne hrvatske države 1941-1945, da je on bio jedna vrsta nezvaničnog saradnika tajne službe dotične države, „jer je kao nadbiskup raskrinkavao neprijatelje u zemlji i inostranstvu“?

Da taj samododeljeni status rimokatoličke svetosti ne poseduje, međutim, univerzalnu važnost svedoči, pored ostalog, i činjenica da su do sada zabeležena dva pokušaja, dve molbe Memorijalnom centru Yad Washem, da se Alojzije Stepinac proglasi „pravednikom iz nejevrejskih naroda (Chassid Umot ha-Olam )“, 7 kao neko ko je za vreme Holokausta „reskirao svoj život, da bi spasao Jevreje od proganjanja“.

Oba zahteva, 1970. i 1994. bila su „usled težine Stepinčeve krivice“ odbijena. 8

Vatikan uprkos tome namerava da proglasi Stepinca svojim svecem. Ta vatikanska apsolucija Alojzija Stepinca posledično predstavlja apsoluciju i za taj kler, za hrvatsku državu i za sve služitelje te države 1941-1945. Zašto, dakle, ne ići još jedan korak dalje i opomenuti čak Srbe i Jevreje da oni u suštini „duguju zahvalnost Alojziju Stepincu”? To (zahvalnost i sledstveno učešće u odbrani Stepinca, kao „odbrani istine”) je, naime, 2010. od Srba i Jevreja javno zahtevao najviši crkveni velikodostojnik hrvatske vojske, biskup Juraj Jezerinac:

„Sve što je kardinal Alojzije Stepinac govorio i činio imalo je za cilj da se zaštite hrišćanske opšteljudske i prirodne vrednote u vreme kada su one bile ugrožene. Stoga mu je Crkva odala posebno priznanje proglasivši ga blaženim (poslednji korak pred proglašenjem svetim).Očekivanje je da će i oni kojima je on posebno pomagao, među ostalima Jevreji, Srbi i Slovenci biti zahvalni na svemu što je za njih učinio te da će ustati u odbranu istine (podvukao autor)…“9

Da li je Stepinac zaista pokušao da pomogne npr. stravično proganjanoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi? Da li je ikada protestvovao i pokupao da uzme u zaštitu srpske vladike i sveštenike? Šta kažu istorijske činjenice?

Srpska pravoslavna crkva je 10. aprila 1941. godine, na dan ustoličavanja Ante Pavelića i njegovog pokreta, imala devet episkopa u novonastaloj NDH.

Zagrebački Mitropolit Dositej biva odmah uhapšen, saslušavan i mučen; on nervo oboljeva, biva proteran u Srbiju, gde u manastiru Vavedenje podleže posledicama svog hapšenja.10

Banjalučki episkop Platon biva 05. maja 1941. godine uhapšen, mučen i ubijen. Njegov leš je pronađen i, pre sahrane, fotografisan – brada mu je bila iščupana, nos i uši odsečene a u mnogobrojnim ranama je i so pronađena.11

Sarajevski mitropolit Petar je uhapšen 12. maja 1941. godine, mučen i ubrzo ubijen.12

Karlovački episkop Sava doživljava istu sudbinu.13

Dalmatinskog episkopa Irineja interniraju italijanske okupacione trupe i on ostaje na životu.14

Sremski episkop Valerijan umire 12. jula 1941. godine prirodnom smrću.15

Tuzlanski episkop Nektarije i hercegovački Nikolaj uspevaju da živi stignu do Srbije.16

Ustaše proteruju više stotina (334 od ukupno 577 17 ) i ubijaju 187 srpskih pravoslavnih sveštenika, 30 monaha i dvojicu veroučitelja.18

Pavelić objavljuje 03. aprila 1942. godine zakonski dekret o osnivanju jedne „autokefalne hrvatsko-pravoslavne crkve“19 i imenuje ruskog emigranta i bivšeg velikodostojnika ruske crkve, Germogena, za poglavara iste; Germogen biva, na to, isključen iz Ruske zagranične crkve i nekakonsko osnivanje ove Pavelićeve tvorevine se oglašava nevažećim i osuđuje.20 Hrvatski rimokatolički kler se, ovim povodom, ne oglašava.

Srpska pravoslavna crkva u Beogradu je, od samog početka, pokušala da dokumentuje sudbinu svog autohtonog sveštenstva u novonastaloj NDH. Sledeći podaci potiču, do daljnjega, iz te „Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941 – 1945.“ (ukoliko se koriste drugi izvori, to će biti posebnom fusnotom obeleženo).

Pravoslavnog sveštenika S. V. Avramovića, rođenog 07.12.1913. godine u Loznici, hapse ustaše 29. septembra 1941. godine u njegovom mestu boravka, Banovom Polju. Svedok M. Lalić izveštava: „Kada smo stigli do Sremske Mitrovice, iste večeri su ustaše zaklale mladog sveštenika pred svima nama i potom bacili leš na jedan plast sena i zapalili ga.“

P. J. Andrića, rođenog 25.08.1887. godine u Drnišu, sa službom u Teptihu kod Knina, hapse ustaše 09. juna 1941. godine i odmah počinju da ga muče. Preživeli očevidac, L. Kašić iz Židnića, potvrđuje da su ustaše svešteniku lagano i sistematski čupali bradu, isecali mu rebra i odsekli sve prste; na kraju su ga, zajedno sa još dva sveštenika i oko 300 drugih Srba, 15. juna 1941. godine, ubili.

D. Babića, rođenog 10.11.1884. godine u Petrinji, sa službom u Svinjici, gde je u noći između 14. i 15. juna 1941. godine i uhapšen, nalaze sledećeg dana pored puta, oko trinaest kilometara daleko od mesta hapšenja. Nos, uši i ruke su mu odsečene, oči iskopane a polni organ odsečen i stavljen u usta.

M. Banjac, rođen 11.02.1886. godine u Drvaru, uhapšen je sa jednom većom grupom (oko trideset) Srba 14. juna 1941. godine. Preživeli svedoče da su ustaše svešteniku odsekli pre smrti ruke, nos i uši. Muke mu je prekratio jedan drugi uhapšeni Srbin, B. Krec, koji je – dok su ustaše gurale odsečene organe svešteniku u usta i podvikivali „Hajde, pope, liži svoju pasju krv!“ – iznenadnim povicima „Dole ustaše! Dole Pavelić!“ isprovocirao momentalne ustaške rafale.

I. G. Bogić, rođen 06.02. 1911. godine u Subotskoj, pada u ustaške ruke u noći 17. juna 1941. godine. Odgovornost za njegovu smrt se pripisuje, inače, katoličkom sveštenom licu Sidoniju Šolcu. Uhapšen je kod kapele Svetog Martina, u blizini njegovog mesta stanovanja. Ustaše su ga zavezale za jedno drvo, odsekli mu nos i uši, iščupali jezik i bradu a potom iskopali oči. Zaključno, rasporili su mu stomak i obmotali creva oko vrata. Unakaženi leš je tu ostao do sledećeg dana, do četiri popodne, kada je jedna grupa Roma dobila dozvolu, da ga ukloni odatle.

J. N. Bogunović, rođen 03.01.1908. godine, sa službom u Donjem Lapcu, uhapšen je u maju 1941. godine i odveden u ustaški koncentracioni logor u Gospiću. Tamo ga tuku i bodu usijanim iglama, potom su mu iščupali bradu i nokte i u junu je bio, zajedno sa jednom većom grupom Srba odveden u Jadovno i zaklan. Njegova žena i dva mala sina su živi bačeni u podzemnu jamu Jasenovača.

D. Brakus, rođen 25.05.1911. godine u Zalužnici, sa službom u Bjelopolju, uhapšen je krajem maja 1941. godine. Ustaše mu polivaju bradu benzinom i pale je. Ubijen u koncentracionom logoru u Gospiću.

V. Višnjevac, rođen 17.06.1870 u Višnjevu, iz Gacka. Ustaše su ga u junu 1941. godine izvukli iz bolesničkog kreveta i, u Avtovcu, maljevima bukvalno razmrskali čitavo telo; leš, potom, tovare na jedna kolica i vozaju ga čitav dan gradom a zatim ga bacaju na jednu kamaru štalskog đubreta.

M. Vujić, rođen 06.04.1917. godine u Vojšnici, sa službom u Radovici, uhapšen u noći 28. juna 1941. godine i sutradan zajedno sa oko 4 100 Srba ubijen. 05. avgusta 1941. godine dovode ustaše veći broj Srpkinja iz okoline na brdo Bakić Glavica i ubijaju ih. Među njima je i trudna žena sveštenika Vujića; ustaše su joj rasporile stomak i istrgle bebu iz njega a i njeno dvogodišnje dete biva na mestu ubijeno.

B.B. Dobrosavljević, rođen 04.04.1886. godine u Skradu, sa službom u Veljunu. Uhapšen, zajedno sa još oko 500 Srba i čitav dan pred smrt, mučen. Ustaše ga, pored ostalog, teraju da čita opelo sopstvenom – još živom – sinu Nebojši, koga pred njim muče.

M.N. Zagorca, rođenog 09.11.1910. godine u Breziku, bacaju ustaše sa zvonika njegove crkve, 13. avgusta 1941. godine, sa povicima: „Nema više krsta za tri prsta!“

S.S. Joviću, rođenom u Drnišu, odmah po njegovom hapšenju, 01. juna 1941. godine, ustaše čupaju bradu, seku uši i nos i, potom, ubijaju ga maljevima 15. juna; i njegov leš seku na komade i bacaju ih na đubre.

S. Lavrnja, rođen 1912. godine, sveštenik u Suvaji Ličkoj, uhapšen je početkom juna 1941. godine, ustaše ga prisiljavaju da čisti ulice, čupaju mu bradu, u rane mu sipaju so; potom odlaze ustaše u njegovu Suvaju i spaljuju selo, kolju 170 Srba a 130 umiru u plamenu; i trudnoj ženi sveštenika Lavrnje pore stomak i vade nerođeno dete a ubijaju na licu mesta i još dvoje male dece ovog sveštenika. Ovo nedelo je dokumentovano i potvrđeno i jednim nesrpskim izvorom, svedočanstvom jednog italijanskog očevica, koji je u Kanadi objavio i jednu fotografiju sa mesta zločina, pod naslovom „Dokumentacija ustaškog zverstva u Suvaji, u kući popa S. Lavrnje“.21 (Sledeći podaci su opet preuzeti iz „Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941-1945.“, 1960, Beograd).

I.D. Malobabić, rođen 31.10.1866. godine, sveštenik u Kolariću, zaklan sa ženom, sinom i mnogobrojnim Srbima u crkvi, koja je potom zapaljena.

M. Mandić, rođen 1881. godine u Gračcu, uhapšen 29. maja 1941. godine i, posle očigledno obligatornog mučenja, ubijen. Ustaše kače njegovu odsečenu glavu o jedno drvo pored puta.22(Sledeći podaci su opet preuzeti iz „Spomenice pravoslavnih sveštenika 1941-1945.“, 1960, Beograd).

G.D. Marjan, rođen 21.03.1884. godine u Podumu. Ustaše ga, u avgustu 1941. godine, živog spaljuju na rimokatoličkom groblju u Gospiću.

J.D. Maskijević, rođen 27.09.1908. godine u Vlasenici. Ustaše ga hapse 10. jula 1941. godine, kopaju mu oči i prelivaju ga ključalom vodom, smrt ga stiže tek sledećeg jutra.

S. Medića, rođenog 12.07.1925. godine hapse ustaše zajedno sa dva brata, šest drugih muškaraca i dve žene, 24. decembra 1941. godine, i sve do 28. decembra ih neprekidno muče; na kraju su svi bili testerama za drvo isečeni na komade.

V. Milanović, rođen 1865. godine, sveštenik u Kulen Vakufu, uhapšen krajem jula 1941. godine, zajedno sa dva sina, ćerkom, snajom i dva unuka. Ustaše ga primoravaju da prisustvuje klanju svoje dece i unuka i pokušavaju da ga primoraju, da svojom rukom zakolje sopstvenu ćerku; kada to ne uspeva, stiže kazna – osuđuju ga na život i paze da sebi nešto ne učini. Ostalo je sačuvano pismo jedne partizanke, koja je po osvajanju Kulen Vakufa, napisala i „… tamo, u zatvoru smo zatekli i starog Milanovića, samog, skoro neprekidno je vrištao (…) bio je skoro sasvim poludeo…“

M. Minimića, rođenog 15.11.1913. godine u Pljevljima, sa službom u Bilješevu, ubija 27. aprila 1941. godine bivši rimokatolički sveštenik Eugen Gujić iz Fojnice.

N. Radmanović, rođen 1869. godine u Sadilovcu, sveštenik u Slušnici. Uhapšen 02. avgusta 1941. godine, zajedno sa suprugom Katarinom, ćerkom Ljubicom i još oko 700 Srba. Posle mučenja, svi su pobijeni drvenim maljevima. Rimokatolički sveštenik Ivo Mikan, koji predvodi ovom prilikom ustaše, komentariše potom pred svedocima: „Ovaj stari pop iz Slušnice je zaista bio tvrdoglav, morali smo ga tri puta udariti po glavi, dok nije krepao.“

S.U. Rajčević, rođen 06.03.1913. godine u Malom Halanju, sa službom u Mogoriću, uhapšen 16. juna 1941. godine, odveden u Jadovno, mučen i 28.06.1941. godine, ustaše ga privezuju za jedan ražanj i lagano peku, sve do smrti.

M.A. Semilucki, rođen 26.10.1876. godine u Kopaništu, uhapšen zajedno sa oko 700 Srba u selu Kukunjevac, i zatvoren u srpsku pravoslavnu crkvu. Ustaše sile sveštenika da čita svojim živim sunarodnicima opelo a onda im svima nude da se pokatoliče. Pošto se predlog odbija, ustaše ubijaju sve zatočenike noževima i maljevima; poslednja žrtva je sveštenik Semilucki.

D.S. Ćurčić, rođen 01.12.1905. godine u Podumu, sveštenik u Ogulinu, uhapšen početkom maja 1941. godine; ustaše su pokušavale da ga nateraju da guta ljudske fekalije, iščupali su mu bradu, izbili mu jedno oko; ubijaju ga u Jadovnu.

B.D. Štrbac, rođen 19.02.1912. godine u Plavnu, sveštenik u Bosanskom Grahovu, uhapšen 17. jula 1941. godine i odveden u Jadovno. Ustaše mu živom deru kožu i, potom, bacaju ga u jamu.

Jedan drugi izvor poučava sve one, koji bi se ponadali da je ovim (kratkim) prikazom sudbine jednog malog dela svih srpskih pravoslavnih sveštenika, koji su pali žrtvom genocida hrvatske države 1941-1945, zaista iscrpljen čitav repertoar bolesne sadističke fantazije, da to nažalost nije tako:

„U koncentracionom logoru u Koprivnici, ustaše su u maju 1941. godine dovele oko stotinu mladih Jevreja i primorali ih da počnu da masturbiraju. Istovremeno, doveli su oko pedeset srpskih sveštenika, naterali ih se svuku goli, okrenu leđima ka ovim Jevrejima i da se pognu napred. Tada su pokušali da nateraju Jevreje, da siluju ove sveštenike…“23

Isto tako, počinje sistematsko uništavanje i otuđivanje/otimanje pravoslavnih crkvi. U dokumentu „Dossier Remis par la Yugoslavie“, koji je po završetku rata podnet na „Conference sur les Reparations“, u Parizu, stoji doduše da je „… ukupno 456 pravoslavnih crkvi uništeno od strane okupatora…“, ali je činjenica da su „… Nemci odgovorni za najviše 10% ovog broja, ostalo je bio rezultat ustaškog krstaškog pohoda…“24

S druge strane, ne postoje nikakve objektivne indicije ili dokazi, da su srpski četnici ikada ciljano i/ili sistematski preduzimali slične akcije protiv rimokatoličkih crkvenih objekata.25

Fusnote

  1. A. Stepinac, Dnevnik IV, s. 176, SUP SRH, Zagreb.

Ovo pismeno svedočanstvo hrvatskog katoličkog nadbiskupa Alojzija Stepinca, koje paušalno dehumanizuje Srbe odričući im sve humanističke prerogative i vrednosti, i proglašavajući ih iz tog razloga antipodima Hrvata, poseduje istu zlokobnu težinu kao i već citirano pismeno svedočanstvo kardinala Pačelija (potonjeg „ratnog pape“ Pija XII), koje difamira i dehumanizuje Jevreje (v. poglavlje o Holokaustu).

  1. Katolički list, br. 17, s. 197-198, 1941, Zagreb.
  2. PA/AA, Büro RAM, Kroatien 1941/42, Bl. 442-449
  3. Katolički list, br. 40, s. 479, 1942., Zagreb.
  4. Deo iskaza A. Artukovića pred sudom u Zagrebu, 16.04.1986.
  5. Katolički list, br. 5, s. 46, 1945, Zagreb.
  6.  Lexikon der Gerechten unter den Völkern: Deutsche und Österreicher. Hrsg. von Israel Gutman et al. Wallstein Vlg, Göttingen 2005.
  7. http://www.jutarnji.hr/ispis_clanka.jl?artid=119041
  8. Politika, Beograd, 11.02.2010.
  9. Spomenica pravoslavnih sveštenika žrtava fašističkog terora i palih u narodnooslobodilačkoj borbi, 1960, Beograd.

10. Izveštaj Svetog Sinoda SPC, 1060/2371/1947, Beograd.

11. isto

12. isto

13. Uporedi: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 477, 1987, Beograd.

14. Izveštaj Svetog Sinoda SPC, br. 719/1941

15. Uporedi: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 477, 1987, Beograd.

16. R. Radić, Verom protiv vere. Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953. Beograd, 1995.

17. Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC, 1060/2371/1947

18. Ovaj Pavelićev dekret  se vodi pod: Br. DžC-800-Z-1942, 03.04.1942, Zagreb.

19. Sveti Sinod SPC, br. 1150/protokol 222, Beograd.

20. [21] Dr. Dr. Salvatore Loi, Yugoslavia 1941, 1953, Torino.

21. Uporedi i: E. Paris, Genocide in Satelite Croatia, s. 104, 1962, Chicago.

22. Saopštenje o zločinima okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941.-1945., Zločini okupatora u Sremu 1941.-1945.,s. 102-103, 1946, Novi Sad.

23. D. Davidov, „Obavestite Evropu o tome“, Duga, br. 425, s. 36-40, 09.06.-22.06.1990, Beograd.

24. isto

Razaranje srpskih pravoslavnih crkava i manastira na čitavoj teritoriji NDH je, isto tako, od prvog trenutka pripadalo ustaškom „krstaškom“ pohodu. I ovaj aspekt je relativno podrobno obrađen u stručnoj literaturi; ovde ćemo dati jedan kratki ilustrativni pregled, koji je preuzet iz izveštaja jedne državne komisije, sastavljenog već krajem 1945. godine 1.

U junu 1941. godine su razorene pravoslavne crkve u Kotor Varoši, Čelincu i Maslovarima. „Razaranje su morali da obave najviđeniji Srbi iz okoline; pre toga su ustaše ove crkve često zloupotrebljavali, kao klozet.“ (svedok: D. Martinović, učiteljica iz Kotor Varoši).

Istovremeno, ustaše počinju sa rušenjem crkve u Bihaću i, pošto je ona bila od vrlo čvrstog materijala, oni je ubrzo miniraju (svedok: G. Polovina, mesar iz Bihaća). Već u aprilu 1941. godine je crkva uDrvaru opljačkana i pretvorena u ustaški vojni magacin (svedok: D. Željković, zanatlija iz Drvara); krajem jula 1941. godine, ustaše zabravljuju srpske crkve uBijeljini, Janji, Brodcu, Balatulunu iCrnilovu (svedok: V. Petrović, trgovac iz Javlja) a početkom 1942. godine crkve u Turjaku i Dragajima su opljačkane i zapaljene (svedok: R. Đurđević, trgovac iz Bosanske Gradiške). Srušene su srpske crkve u Bosanskoj Krupi, Ivanskoj, Banjanima i Buševiću (svedok: K. Bursać, babica iz Bosanske Krupe) a crkva u Zborištu je – sa oko 1 .000 srpskih vernika i mnogo žena i dece među njima – zapaljena: „Posmatrali smo požar iz okoline a oni, koji su bili bliže, čuli su strašne krike…“ (svedok: S. Miljaković, Bosanska Krupa); i u Dobrom Selu su ustaše prvo zatvorili sve Srbe u crkvu, onda bacili nekoliko ručnih bombi unutra i, zaključno, zapalili je (svedok: Z. Spasić, sveštenik).

Crkve u Bosanskom Šamcu, Crkvini, Slatini, Obudovcu, Novom Gradu, Dubici, Miloševcu, Tišini, Visokom i Ilijašu su opljačkane i zabravljene (svedoci: S. Vujanić, trgovac iz Bosanskog Šamca i S. Đukin, radnik iz Visokog); u Bosanskom Novom (Dobriljin) je crkva opljačkana i spaljena, u Bosanskoj Kostajnici srušena a uBosanskom Petrovcu je od dvanaest pravoslavnih crkava, osam opljačkano i delimično srušeno (svedoci: V. Čović, električar iz Bosanskog Novog, M. Pavić, sveštenik iz Bosanske Kostajnice, N. Novaković, sveštenik iz Bosanskog Petrovca). Pravoslavne crkve uJezeru, Šipovu, Strojnicama, Grašavici i Zlogovcu su opljačkane i zapaljene; crkva Svetog Petra i Pavla u Doboju se zabravljuje a srpsko groblje uništava; crkva u Maglaju se razara, sve crkvene knjige završavaju na lomači a ikone se uništavaju; crkva u Brčkom se 02. decembra 1941. godine demolira, crkveni toranj se ruši ručnim bombama, sledećeg dana se demolira i pravoslavno groblje; istog meseca se ruši i pravoslavna kapela u Brčkom i crkva u Brezovom Polju (svedoci: Đ. Drakulić, učitelj iz Jajca, M. Đurica, Doboj, V. Perović, sveštenik iz Maglaja, I. Čolaković, činovnik iz Brčka).

Bugojno: „Katolički sveštenici su zahtevali da svi Srbi pređu u katoličanstvo. Naši srpski sveštenici su odmah bili odvedeni, crkve opljačkane i pretvorene u konjske štale…“ (svedok: R. Ponjević, ratar iz Bugojna). Gradačac: „U selu Majevi, ustaše su zapalile pravoslavnu crkvu, koja je potom potpuno izgorela, dok su oni pred njom igrali jednu svoju narodnu igru. U selu Podnovlje, razorili su crkvu i terali Srbe da upotrebljavaju oltar, kao klozet…“ (svedok: J. Kovačević, trgovac iz Gradačca). Jajce: „Staru crkvu su ustaše prvo opljačkali i onda je pretvorili u javni klozet. U novu crkvu su 29. avgusta 1941. godine zatvorili Srbe i poklali ih (…) noževima su ubadali u ikone…“ (svedok: P. Rajak, kočijaš iz Jajca). Bosanska Dubica: „21. avgusta 1941. godine hapse ustaše 70 Srba iz okoline i zatvaraju ih u pravoslavnu crkvu; tu ih drže, sve dok ovi ne mogu više da izdrže i vrše nuždu; kasnije se crkva ruši a pravoslavno groblje razara (svedok: S. Vujasinović, sveštenik iz Bosanske Dubice).

Mostar: „Obadve pravoslavne crkve su opljačkane a groblja uništena…“ (svedok: M. Radić, sveštenik iz Mostara). Zvornik: „Srpska crkva u Trinjači je u tako žalosnom stanju, da bi pred tom strašnom slikom jedne Božije kuće uzdrhtao najkrvoločniji i najbezdušniji čovek (…) Božija kuća, pretvorena u klozet…“ (svedok: V. Preradović, sveštenik iz Zvornika). Derventa: „Srpska pravoslavna crkva u selu Liješće je pretvorena u jednu rimokatoličku crkvu i rimokatolički sveštenik tu drži misu…“ (svedok: M. Trifunović, trgovac iz Dervente).

Temeljnost ustaškog zatiranja srpske duhovnosti – uz iskorenjivanje srpske fizičke prisutnosti – na ovim prostorima, potvrđuje i jedna statistika Gornjokarlovačke eparhije: pre rata je u ovoj oblasti postojalo 167 srpskih crkava i 52 kapele, kao i jedna ruska pravoslavna crkva (u Crkvenici); ustaše potpuno uništavaju 145 crkava i 43 kapele, ostatak se pljačka, otuđuje, zabravljuje.2Nacistički predstavnici na licu mesta bili su upoznati sa stanjem stvari i u odnosu na ovaj aspekt Srbocida u hrvatskoj državi 1941-1945. Poneki od njih su povremeno protestvovali, kako kod hrvatskih vlasti, tako i u Berlinu (na pr. Opunomoćeni general Edmund Glaise von Horstenau).

Najveći broj njih je, međutim, ne samo i dalje „samo slušao naređenja“ (omiljena floskula nacista posle rata), već je poznavao radikalni stav Adolfa Hitlera u odnosu na Srbe i njegovu bezrezervnu podršku hrvatskom režimu u odnosu na „srpsko pitanje“.

Političar, teolog i dugogodišnji predsednik posleratnog zapadnonemačkog parlamenta, dr Eugen Gerstenmaier, izveštava 24. septembra 1941. godine:

„Po nalogu Kulturno-političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova, br. 1624/1821/41, putovao sam između 02. i 22. septembra kroz Srbiju, Bugarsku, Grčku i Rumuniju (…) Od svih nacionalnih pravoslavnih crkvi, srpska pravoslavna crkva je, ratnim zbivanjima, najteže pogođena. To je, kao prvo, jedna prirodna posledica politike Patrijarha Gavrila, koja je bila potpuno anti-nemački orijentisana (…) Osim toga, ova crkva je teško pogođena usled proterivanja srpske manjine iz Hrvatske. Kriterijum, šta je srpsko a šta hrvatsko se određuje prema verskoj pripadnosti. Prema ovim pojmovima „pravoslavac“ ili „katolik“, određuje se danas u Hrvatskoj, ko važi kao Srbin, odnosno Hrvat.

Pravoslavni krugovi u Srbiji su, povodom hrvatskih postupaka, duboko ogorčeni. Ustaše su naterale desetine hiljada Srba da pređu u katoličanstvo. Onim pravoslavcima, koji su to odbili, masovno je presečen grkljan (ovo se mora bukvalno shvatiti) ili im je oduzeta sva imovina a oni proterani iz zemlje. Izvešten sam i o ogromnom uzbuđenju u nemačkim krugovima u Beogradu, povodom hrvatskih zverskih postupaka. Protestvuje se, pre svega, zbog hrvatskih tvrdnji, da su ova svoja ubistva izvršili u saglasnosti sa nemačkim Rajhom…“3

Adolf Hitler i njegovi službenici na licu mesta, međutim, smatrali su ne samo Srbe, već i Srpsku pravoslavnu crkvu svojim neprijateljem, tako da su hrvatski klerofašisti sa te strane imali punu podršku za svoje genocidne mere.

Nemački izaslanik u Zagrebu Siegfried Kache preporučivao je Berlinu krajem avgusta i početkom septembra 1941. na pr. „potpuno izbacivanje iz upotrebe pojma ‚Srbin‘ za pravoslavno stanovništvo u Hrvatskoj” a budući da je po njegovom shvatanju bilo „gotovo nemoguće” iskoreniti Srpsku pravoslavnu crkvu u NDH, smatrao je da bi „ona morala da bude izuzeta iz jurisdikcije srpskog patrijarha i podređena kontroli hrvatske države“.“4

Kao obrazloženje svojih stavova preuzimane su tvrdnje hrvatskih državnih zvaničnika, kao na pr. ničim utemeljenu postavku jednog od ustaških glavešina, Gustava Perčeca, da je „beogradska Vlada između dva svetska rata radila na stvaranju jedne jugoslovensko-pravoslavne religije, na širenju pravoslavlja na čitavoj državnoj teritoriji i prisiljavanju nesrpskih naroda pod jaram Srpske pravoslavne crkve.“5

Osim toga, Srpska pravoslavna crkva je bila – sa nemačke i hrvatske strane – vrlo revnosno i isto tako apsolutno neutemeljeno optuživana „za širenje panslavizma, koji je u Srbiji bio veoma jak, a iz koga je već proistekao jedan panboljševizam”.6

Srpska pravoslavna crkva je bila, doduše, izrazito antiboljševički nastrojena, ali uprkos svim progonima nije predstavljala da zastupa interese svog naroda. Tako je Sinod SPC 1942. i 1943. uručio posredstvom Nedićeve administracije nemačkim okupacionim vlastima i četiri memoranduma o nasilnom pokatoličavanju Srba u NDH. Nemački poslanik Benzler je, posle primanja trećeg memoranduma, upozorio Nedića da se ne sme dopustiti, da ovi dokumenti napuste Srbiju.7

Hitler je još jednom potvrdio svoj stav, kada je Specijalni opunomoćenik za Jugoistok Hermann Neubacher u jesen 1943. pokušao da iz političkih razloga postigne puštanje starog i obolelog Patrijarha Gavrila (Dožića) i Vladike Nikolaja (Velimirovića) iz nemačkog zatvora. On je za to dobio saglasnost nacističkog ministra inostranih poslova Ribbentrop-a, šta više i Heinrich Himmler-a.

Na to je, međutim, odmah reagovao Hitler i zabranio taj akt milosti.8

Neubacher, kao što je napomenuto, nije to svakako radio iz milosrđa, već iz političke kalkulacije, jer se u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova – u slučaju da Patrijarh umre u nemačkom zarobljeništvu – smatralo, da bi „moglo da dođe do još većih nemira u okupiranoj Srbiji i da tok političkog razvoja na balkanskom prostoru bude skrenut sa nama poželjnog pravca“.9

Niti Stepinac, niti bilo koji od njegovih biskupa se nikada nije oglasio povodom ovih zbivanja. Da li je međutim došlo do pružanja pomoći srpskom narodu, barem deci koja su desetinama hiljada bila progonjena, mučena i ubijana?

Austrijska bolničarka Diana Budisavljević, koja je 1941-1945. izbavila hiljade srpske dece iz logora smrti tadašnje hrvatske države, opisuje u svom dnevniku rečima neposrednog očevica svoje uzaludne napore da pridobije vrhovne nosioce i autoritete (zapadne) hrišćanske etike u Hrvatskoj onoga doba za taj izuzetno humani projekat spasavanja dece od njima namenjene genocidne sudbine.

Ona je pri tom pokušaju naišla na odbijanje kako kod protestantskog biskupa Philip Popp-a, tako i kod katoličkog nadbiskupa i predsednika Hrvatske biskupske konferencije Alojzija Stepinca. Njena beleška od 29. novembra 1941. govori o susretu sa protestanskim biskupom Popp-om i glasi, još jednom:

„Onda, kada sam ga zamolila za pomoć, postao je vrlo suzdržan, opširno mi je govorio da vodi velike polemike, jer se propagira samo prijelaz na katoličku vjeru, a ne i na protestantsku. Zbog te svađe ne želi ništa tražiti od vlade…“

O susretima sa katoličkim nadbiskupom Alojzijem Stepincom ona izveštava više puta. Beleška od 03. decembra 1941. glasi: „Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr Stepinca: I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan…“ Beleška od 06. maja 1942. zvuči još rezigniranije: „Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana neke Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu a sad ju se usprkos tome, namjerava iz stana izbaciti. Kažem mu da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu…“10

„U 16.30 dolazim sa dr Vidakovićem msg. Jesihu. Vodi nas nadbiskupu. Nadbiskup nas obaveštava da je imao sastanak sa ministrom udružbe i da će se obojica u velikoj meri zauzeti za spas deportirane dece. Nadbiskup će za decu učiniti sve što je u njegovoj moći. Deca će biti smeštena u ženske samostane. Svi samostani, svi dečji domovi, svi internati će primati decu, sve što može staviće se na raspolaganje. Bili smo potpuno ošamućeni velikim obećanjima koja smo dobili. Ali se nisu ostvarila. (podvukao autor)“11

Sledstveno stoji 11. jula 1942. zapisano: „Neobično je teško bilo osigurati smještaj za decu. Različiti moji razgovori u Ministarstvu zdravlja i kod nadbiskupa bili su svi bez rezultata“. (podvukao autor).

Što se tiče rimokatoličkog Karitasa, Diana Budisavljević više puta podvlači samostalnost i odvojenost svoje Akcije od ove organizacije, te da se njoj za sve usluge morala davati finansijska nadoknada. Tako navodi na pr. i

– da je njena Akcija za sve potrepštine (čarape, tkaninu za šivenje ženske odeće, itd.) plaćala Karitasu,12

– „Dr Vidaković saopćava da će Dječji dom na Tomislavovom trgu biti rasformiran (…) Djeca će biti predana Karitasu, kao i mjesečni prilozi namijenjeni njihovom uzdržavanju13, kao i

– „Dumić, ravnatelj Karitasa, traži od dr Vidakovića i mene sliku s našom kartotekom za svoj godišnji izveštaj. Protivim se tome. Karitas s mojom Akcijom nema veze (podvukao autor). To je naš privatni posao i Karitas se time ne treba hvaliti“.14

Fusnote

  1. Radi se o „Odluci komisije o utvrđivanju zločina okupatora i njihovih pomagača, F. br. 5681/45“. Objavljeno u delovima od V. Dedijera, M. Bulajića, itd.
  2. Eparhija Gornjokarlovačka, E.A. br. 277/45, 25.10.1945.
  3. L. Kostić, Hrvatska zverstva u II. Svetskom ratu, prema izjavama njihovih saveznika, s. 28, 1991, Beograd
  4. Politisches Archiv, Auswartiges Amt (PA/AA), Inland IIg Kroatien, 83-60 E, Deutsche Gesandschaft Agram, Pol. 2 Nr.2-A430742, Zagreb 20. Juli 1942. Takođe: PA/AA Buro d. St. Sekretar, Kroatien, Bd. 2, Tel. Nr. 1102, Kasche, 2. September 1941.
  5. W. Frauendienst,  Jugoslawiens Weg zum Abgrund. Schriften des deutschen Instituts für Aussenpolitische Forschung, Berlin, 1941.
  6. Bundesarchiv, Koblenz, (BA), R 63 (Südosteuropa Gesellschaft), von Stein-furth, 58, Budapest, Oktober 1941, Zur Lage in Serbien, str. Vertraulich; Takođe: 214, Informationsbericht 26, Wien, 29. IV 1944, 17.
  7. R. Radić, Verom protiv vere. Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953. Beograd, 1995.
  8. H. Neubacher, Sonderauftrag Südost 1940-1945, Berlin, Frankfurt am Main i Göttingen, 1956, S. 158.
  9. PA/AA, Inland I- D, Kirche 1, Deutschland, Kirche. Aufzeichnung zur Frage der deutschen Politik gegenüber der Balkan-Ortodoxie, bez datuma 1943. godine.

10.  „Dnevnik Diane Budisavljević 1941-1945“, Hrvatski državni arhiv, Jasenovac – Javna ustanova Spomen-područje. Zagreb, 2003.

11. Beleška u dnevniku od 26. maja 1942.

12. Beleška u dnevniku od 15. novembra 1943.

1. jun 2015.

Vezane vijesti:

EPISKOP SLAVONSKI JOVAN ĆULIBRK: Srbi, dobro vagajte svaku reč o Stepincu!

VLADIMIR UMELjIĆ: IVAN HANS MERC I JEZUITI – Jadovno …

Vladimir Umeljić: PERSPEKTIVE – Jadovno 1941.

Stepinac – dio zločinačkog sistema – Jadovno 1941.

Drska i sramna revizija istorije – Jadovno 1941.

HRIŠĆANSKI PRAGMATIZAM U SVETLU „TEORIJE

POKOLj - Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.
POKOLj – Naziv za sistematski državni zločin genocida počinjen nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata od strane Nezavisne Države Hrvatske na cijelom njenom teritoriju.

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Vladimir Umeljić: „Sveti“ Alojzije Stepinac i Srbi

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top