Представнице Удружења жена жртава рата Републике Српске предаће данас у Сарајеву главном тужиоцу Хашког трибунала Сержу Брамерцу списак десетина логора за Србе током рата у БиХ које до сада никад нико није помињао, нити су одговорни процесуирани. “Списак логора су, на основу свједочења преживјелих, сачиниле међународне организације у БиХ које су их мапирале”, изјавила је Срни предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић. Она је рекла да овај списак није дјело српских извора и институција. “Списак је веома детаљан и за свако мјесто је наведено који су логори процесуирани, а који нису никад ни помињани. Имамо податке за Живинице, Тузлу, Бановиће, Оџак, Брезу, Брод, Бихаћ, Бугојно, Високо,

Четврт века од убиства припадника ЈНА у “Тузланској колони”, за масакр нико није одговарао. Мучки, док су се повлачили из касарне, убијено 59 војника, рањена 44 Сећам се, било је тачно 18.50, тог 15. маја 1992, када је из наше касарне покренута колона. У њој су владали мук и тишина, само се чуло брујање моторних возила. Као да се међусобно надјачавају чији ће звук бити продорнији, уместо војничког који је замро. Изненада, као да смо наслутили – запуцало је са свих страна. Фијуци метака и гелери од ручних бомби су почели да нас буше. Настала је паника и метеж међу нама. Јауци рањених и врисак живих војника су се стапали

Сећање Београђанинa Миладинa С., тада на редовном одслужењу војног рока у Тузли Било је сунчано, прелепо мајско јутро, негде око 7.30. У ваздуху се осећао неки чудан мир… као да се предосећао покољ који ће уследити неколико часова касније. “Тузланска колона” је изиграна, ти људи су, практично, изручени на тацну муслиманским паравојним формацијама, које су једва дочекале да изиграју договор о повлачењу и побију војнике, официре, добровољце… Говори овако, сећајући се тог кобног 15. маја 1992, Београђанин Миладин С., тада на редовном одслужењу војног рука у Тузли. Био је у колони јединица дела тузланског корпуса која се враћала са бобрбених положаја у рејону Босанског Брода. – Ми смо, заправо, били

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену. Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио. Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен. – Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао,

Прије свега борцима свих чинова и њиховим породицама. Онда савременицима који знају шта је то значило. Најзад, онима који су се родили прије мање од 25 година. Њих се ово највише тиче. Четврт вијека оружане силе Срба са ове стране Дрине (не и Уне), данас је обиљежено у касарни Козара у Бањој Луци. Било је то све лијепо. Срдачно. Мило свима којима овај дан изузетно значи. Ипак, не више свечано од приредби у част свечане обавезе, коју су регрути војске што је се сјећамо, давали некад на истом том стадиону. Заправо, у случају заклетви је било присутно много више неуниформисаних лица. Такорекућ грађанства. А такав омјер снага је поразан прије

У “Тузланској колони” убијена су 132 војника и цивила, а Тузла ћути и након 25 година брани налогодавце злочина и скрива још три масовне гробнице са 78 тијела, тврди аутор књиге “Тузланска колона” Драган Мркајић. Масакр војника ЈНА у Тузланској колони 15. маја 1992. године био је медијски спектакл осмишљен и спроведен да се Срби заплаше и увод у највеће етничко чићење Срба у БиХ послије Другог свјетског рата, тврди Мркајић. Кроз свједочења 33 преживјела учесника и застрашујуће исповијести породица жртава, Мркајић поткрепљује тврдње о “савршеном злочину” на Брчанској малти као методи специјалног рата који је БиХ гурнуо у дугогодишње крвопролиће – због интереса великих сила и национализма малих народа.