Манифестација „Дани Липе на Вучијаку“ биће одржана данас и сутра, као знак сјећања на све Србе погинуле у протеклом рату са подручја општина Брод, Добој, Дервента, Модрича и Вукосавље. Манифестацију и ове године традиционално организује општина Брод у сарадњи са општинском Борачком организацијом. Програм ће почети вечерас у 19.00 часова у Подновљу, помен парастосом погинулим борцима Вучијачке бригаде у Спомен-соби, гдје се налазе фотографије 124 погинула борца те бригаде. Од 21.00 час планиран је молитвени помен и паљење „вучијачке ватре“. И ове године биће организован марш, бициклијада и маратон под називом „Путем првог прогона Срба у БиХ“. Окупљање за маратон и бициклијаду предвиђено је сутра до 7.00 часова на Тргу

Представнице Удружења жена жртава рата Републике Српске предаће данас у Сарајеву главном тужиоцу Хашког трибунала Сержу Брамерцу списак десетина логора за Србе током рата у БиХ које до сада никад нико није помињао, нити су одговорни процесуирани. „Списак логора су, на основу свједочења преживјелих, сачиниле међународне организације у БиХ које су их мапирале“, изјавила је Срни предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић. Она је рекла да овај списак није дјело српских извора и институција. „Списак је веома детаљан и за свако мјесто је наведено који су логори процесуирани, а који нису никад ни помињани. Имамо податке за Живинице, Тузлу, Бановиће, Оџак, Брезу, Брод, Бихаћ, Бугојно, Високо,

Четврт века од убиства припадника ЈНА у „Тузланској колони“, за масакр нико није одговарао. Мучки, док су се повлачили из касарне, убијено 59 војника, рањена 44 Сећам се, било је тачно 18.50, тог 15. маја 1992, када је из наше касарне покренута колона. У њој су владали мук и тишина, само се чуло брујање моторних возила. Као да се међусобно надјачавају чији ће звук бити продорнији, уместо војничког који је замро. Изненада, као да смо наслутили – запуцало је са свих страна. Фијуци метака и гелери од ручних бомби су почели да нас буше. Настала је паника и метеж међу нама. Јауци рањених и врисак живих војника су се стапали

Сећање Београђанинa Миладинa С., тада на редовном одслужењу војног рока у Тузли Било је сунчано, прелепо мајско јутро, негде око 7.30. У ваздуху се осећао неки чудан мир… као да се предосећао покољ који ће уследити неколико часова касније. „Тузланска колона“ је изиграна, ти људи су, практично, изручени на тацну муслиманским паравојним формацијама, које су једва дочекале да изиграју договор о повлачењу и побију војнике, официре, добровољце… Говори овако, сећајући се тог кобног 15. маја 1992, Београђанин Миладин С., тада на редовном одслужењу војног рука у Тузли. Био је у колони јединица дела тузланског корпуса која се враћала са бобрбених положаја у рејону Босанског Брода. – Ми смо, заправо, били

Био сам рањен у ногу и почео сам да горим. Испао сам из возила и пао на асфалт који је такође био у пламену. Овако описује за “Блиц” Миодраг Вукмирица тренутак напада на „Тузланску колону“ 1992. године у којој се и сам налазио. Успео је да угаси пламен који му је јео кожу тако што се уваљао у земљу оближњег парка, али је одмах потом и заробљен. – Метком сам погођен у ногу, а од ватре су ми страдале лева страна тела и обе шаке. Како је истрага показала, први пуцањ десио се баш где сам ја настрадао. А био сам у видно обележеном болничком пинцгауеру. Ко је први запуцао,