30. новембар 1994. Негдје сам око Воларица. На бихаћком ратишту. Закаснио сам у акцију због које сам дошао чак са Јасенице, на другој страни ратишта… На небу ниједног облака, али је врло хладно. Прва дрварска бригада, вратила се са задатка. Сједим уз ватру, са Славком Кукрићем, Славком Рујевићем, Мирком Јовичићем… Поред нас и Мићо Влаисављевић, начелник штаба Другог крајишког корпуса. Рече нам да је ту и Ратко Младић. Отишао је, вели пуковник, у акцију са студентима… Само пола сата касније стиже вијест да је Младић рањен… Одмах смо помислили на оно најгоре… Али тамо, издалека, видим како Младић иде… Пада ми камен са срца…. Прилази нам и смије се. –

Акција на Бихаћу и званично је стала у тренуцима кад смо били најјачи и најближи нашој великој побједи… Наши се више и не укопавају у ровове. Мало гдје их више и има… 16. новембар 1994. Други дан сам на дијелу бихаћког ратишта око Заваља и Ведрог поља. Јединице српске војске дошле на свега око осам стотина метара до првих градских кућа. За мало па се ушло у Бихаћ… Тамо из правца Ведрог поља долазе наши… Већ се кују планови како ће се, уласком у Бихаћ, славити наша велика побједа… На кривини пута који води доље према првим борбени линијама срећем Манојла Миловановића… Није могао сакрити радост због операције која иде

Данас се навршава 12 година од акције ЕУФОР-а у селу Бјелогорци код Рогатице, гдје је на кућном прагу убијена Рада Абазовић /47/, а тешко рањени њен малољетни син Драгољуб и супруг Драгомир. Италијански карабињери у раним јутарањим часовима 5. јануара 2006. године упали су у кућу породице Абазовић и почели да пуцају. У тој пуцњави смртно је рањена Рада Абазовић, која је од задобијених повреда преминула у фочанској болници, док су њеном сину Драгољубу /11/ и супругу Драгомиру нанесене теже повреде. Припадници италијанског контингента СФОР-а нису дозволили два сата да рањеној жени буде пружена љекарска помоћ. Санитет из Рогатице пришао је рањеној жени тек када су карабињери видјели да је

Јавили су ми да су јединице Седмог корпуса Армије РБиХ и Хрватског вијећа одбране, те дијелови Четврте гардијске 114. омишке бригаде Хрватске војске ушли у Купрес… Нисам баш тако пуно убијеђен да ћемо га икада више успјети вратити 1. новембар 1994. Српски борци данас кренули у велики контранапад на бихаћком ратишту. У колони сам пут Рипча заједно са борцима из Треће петровачке бригаде… Тамо од Хргара, иде Петнаеста… Ту је и Девета граховска… И Прва дрварска… Јединице запосједају положаје свака на свом правцу дејства… До сада нисмо имали губитака. Чини се да све иде по плану… Одмах испод Горјевца наилазимо на два погинула муслиманска војника. Кажу да су били високопозиционирани

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци саопштило је данас да је подигло оптужницу против тројице држављана Србије, старости 51, 53 и 69 година, зато што у октобру 1991. на подручју Личког Осика, Широке Куле и околине, као заповедници Територијалне обране и полиције, нису спријечили убиства 22 хрватска цивила. Они се терете да су као заповједници “били задужени за примјену ратних и хуманитарних прописа међународног права о безбједнодти грађанских особа током оружаних сукоба”, преноси Хина. Како се наводи, иако су знали да припадници њихових јединица убијају преостало цивилно становништво хрватске националности, нису предузели ништа да то спријече, као и да се починиоци убистава открију и казне. (Тањуг) Извор: Радио Телевизија Републике Српске

У Приједору ће у сриједу, 10. јануара, поводом Дана Републике, премијерно бити приказан документарни филм “Споменко на вјечној стражи” аутора Милета Савића. Ријеч је о документарном сјећању на најмлађег борца Војске Републике Српске Споменка Гостића, који је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске. Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота већ је раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. То мјесто, као и Споменково село Јовићи, данас се