У православној цркви у Лапљем Селу код Приштине данас ће бити служен парастос Србима убијеним у терористичком нападу прије 16 година на аутобус “Ниш-експреса” у селу Ливадице код Подујева. У овом терористичком нападу погинуло је 12 Срба, а 43 их је повријеђено. Активирањем десет килограма ТНТ експлозива на магистралном путу у селу Ливадице дигнут је у ваздух први од шест аутобуса из конвоја којим су Срби расељени са Косова и Метохије, у пратњи Кфора, кретали у Грачаницу на задушнице. Погинули су Живана Tокић, Слободан и Ненад Стојановић, Сунчица Пејчић, Мирјана Драговић, Небојша, Данило и Снежана Цокић, Милинко Краговић, Вељко Стакић, Драган Вукотић и Лазар Милкић. Најмлађа жртва једног од најгнуснијих

Отаџбински покрет ОБРАЗ почиње са родољубивом акцијом подсећања на то шта све морамо да чувамо као највећу светињу, која не сме да се изда ни по цену живота. Светосавље, Косово и Метохија, српска духовна култура, ћирилица, љубав према братској Русији, Отаџбина, сећање на наше мученике, јунаке и великане, безусловна одбрана свих наших вредности, традиције и обичаја – то су вредности које чувамо и бранимо већ вековима, оно на шта мислимо и чему се заклињемо кад кажемо: НЕЋУ ДА ИЗДАМ! Шта год нам нудили, шта год нам обећавали, како год нас уцењивали или нам претили, немојмо да издамо Србију. Макар наши непријатељи издају описивали неким другим, мање оштрим и јаким речима,

Нечувени албански вандализам и дивљаштво  на српским гробљима на Космету ! На две трећине територије КиМ (укупна површина 10.886 км2) у потпуности уништили, од 1999. године,  на више од  280 српских  гробља више од 10.000 споменика што је нечувено дивљаштво у Европи. – Руше и споменике бораца против фашиста . – Срушили све споменике српских писаца и историјских личности. По злогласној  и застрашујућом  Хитлеровој фашистичкој  теорији из “Мајн кампфа”(“Мојаборба”) :  “ Ако једном народу уништите споменуке  тог народа неће бити ту у другом колену” –  Албанци од 1999. године на Косову и Метохији систематски уништавају српске цркве , манастире , српска гробља и споменике на њима, споменике српских историјских личностим

Почетком фебруара на Косову умало није букнуо нови сукоб, Срби са обе стране Ибра данима су били у великом страху, јер је претила опасност да их нападну и протерају специјалне јединице РОСУ и албанске паравојне формације… Рушењем спорног бетонског зида у Косовској Митровици и каквог-таквог договора српске и албанске стране, напетост је привремено смањена, али су страх и брига Срба остали… Мада у готово свим селима јужно од Ибра Срби и даље ноћу дежурају и не знају шта ће донети сваки нови дан, неизвесност је, без сумње, највећа у порти цркве Светог Саве у јужној Митровици где са породицом, супругом Татјаном и синовима Димитријем (8), Филипом (5), Марком (4) и

ДЕЈАН РИСТИЋ, БЕОГРАД ,,Двадесети век, а посебно његова друга половина, биће у свести Цркве запамћен као време плача. Много је оних који су морали да напусте своју отаџбину којом су дували ветрови разарања, демонских идеологија, диктатура, насиља и неслободе. Много је оних унутар Цркве који су у овом периоду морали да стисну своје срце због исмевања и прогона Христа и хришћана, због протеривања Цркве из јавног живота, дајући јој мрвице за простор њеног друштвеног деловања. Желимо чврсто да верујемо да је време плача, време разградње, време мржње коначно за нама, и да за наш народ и његову Цркву почиње време градње, време радости и време љубави.” из Божићне посланице патријарха

Пред вама је текст који описује живот Срба на Космету и упућен је свима онима који мисле да су Срби изгубили Косово и Метохију, јер су га продали. У нади да ће нам свима помоћи да схватимо колико је важно добро промислити и одмерити речи, пре него што их изговоримо или објавимо, објављујемо текст уз допуштење његовог аутора, Србина који и сада живи на Косову и Метохији. „Пишем са тог Косова и Метохије. Имам сасвим довољно година да се сећам и почетка осамдесетих и оних демонстрација и шта им је претходило. Када живиш јужно од Ибра у селу где је Срба десетак скромнијих кућа са обрадивом земљом а окружује те

Рађено у канцеларији Начел. округа топличког — 11. маја 1890. године Боја Јаковљевић из Цркољеза, Јован Савић из Белице и Добросав Јефтић из Согрла, пећске нахије у Турској, престали су овом Начелству и изјавили следеће: Ми смо као земљеделци живили у нашим селима као староседијоци од памтивека; обделавали смо нашу земљу и гајили сточарство, — па тако смо и ове године засејали жито по њивама нашим као увек, окопавши кукурузе и уредили noвpћe; но нас у овоме нашем мирном живовању узнемирише Арнаути, разним кинењем и мучењем, а из којег узрока нас почеше од неког времена гонити не знамо, али ми смо силом и зулумом њиховим натерани били да нашу дедовину

Баш уочи албанског празника, лидери пет градова из региона у Тирани основали унију. Дрецун: Провоцирају неалбанске грађане. Арифи: Циљ да се боље спремимо за ЕУ Тирана, Приштина, Прешево, Тетово и Улцињ формирали су Унију општина у региону којима руководе Албанци, и то само дан уочи празника албанске заставе, на који је проглашена и независност Албаније. Зато су овај потез многи протумачили као прелазак у конкретну акцију стварања “велике Албаније”. Челници градова из Албаније, Црне Горе, Македоније и с југа Србије и Космета саопштили су да им је циљ да размењују искуства у областима урбанизма, иновација, животне средине, културе и инвестиција, али шеф скупштинског Одбора за КиМ Милован Дрецун читав подухват

Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији 1998, 1999. и 2000. године оцијенило је да је жалосно да министар спољних послова Србије Ивица Дачић ни на једној сједници Савјета безбједности УН до сада није затражио ослобођење киднапованих Срба. Удружење у саопштењу поставља питање државницима Србије “има ли нешто важније од људских живота”. Из Удружења питају “зашто је Србија помогла ослобађање албанских терориста и злочинаца из српских затвора, а игнорише породице киднапованих и убијених Срба” и да ли Тужилаштво за ратне злочине зна гдје се налазе киднаповани Срби. “Због чега државници Србије нису омогућили сусрет породица Удружења киднапованих и убијених на Косову и Метохији са тужиоцем за ратне злочине

Ускоро се навршава седам деценија од колонизације око 2.000 становника Нове Вароши, Пријепоља, Прибоја и Сјенице Седам деценија након колонизације горштака из Рашке области у Банат, универзитетски професор Драгољуб С. Живковић из Панчева, тада осмогодишњи дечак, у књизи “Воз без возног реда” обелодањује тугу због растанка са завичајем, наде и зебње због пута у непознато, али и упорност и виталност “дођоша” да у равници пусте клицу и корење. У књизи је и списак 2.000 чељади у сеоби, до последњег прага и фамилије, који су се доселили из брда општина Нова Варош, Пријепоље, Прибој и Сјеница. – Због немачких напуштених кућа и имовине, држави била потребна нова радна снага, пре свега