Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Kruma, tamo gde su Srbima vadili živa srca

Datum objave: utorak, 20 decembra, 2016
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+
(iz knjige reportaža “Bestragom”)
(iz knjige reportaža “Bestragom”)

Reporteri Mihailo Medenica i Igor Pavićević prvi su Srbi koji su uspeli da se vrate iz zloglasne Krume na severu Albanije a da su videli staru školu u kojoj je devetnaestogodinjem Srbinu izvađeno srce naživo, kako je do najsitnijih detalja opisao zatićeni svedok Tužilatva za ratne zločine.

Putem naviše prolazimo prve avlije. Da li si stigao da ih vidiš, mučeniče, dok su te vozili selom? Jesi li se nadao da ćeš ponovo videti svoje?

Čini mi se da čuju kako mi srce divlja. Rukom pokrivam da ne vide kako dobuje, kidiše, ko pseto na lancu na neznance…

„Rekao sam vam, loši, zli ljudi, vidite kako gledaju?! Ima toliko lepih starih sela, zašto smo morali baš ovde“, ćuti, katunaru, ne miči usne, ne diši, ne trepći…

Kako prođemo koju kuću tako iz nje istrče deca i stanu na put.

Pujdaju pse da trče za kolima. Prolazimo centrom, blato prska pod točkovima, starci u čajdžinici izviruju sa trema, neka teška muzika odjekuje iz nje.

„Hoćemo nazad, evo videli ste, nema bogzna šta“, ne, dobri moj težaku, ne kad smo dovde stigli, ne kad smo već okaveženi i prostreljani pogledima.

„Gde je škola“, pitam, gleda me u čudu, kao da nešto zna.

„Evo je, gore, vidiš“, pokaza na veliku, novu zgradu, pa spusti ruku da ko ne vidi.

Ne, to nije ta iz priče onog krvoloka! Mora biti manja, mnogo manja, trošna, ni po čemu drugačija od ovdašnjih čakmara…

„Ima jedna, ali ta više ne radi, ne vidi se od nove, ako na nju misliš, ali ne znam šta će ti ona, neugledna je i zatvorena…“, prolazimo uskim prolazom između kuća, jedva koliko da se kola provuku, vidim je, možda baš onako kako si je i ti video dok su te udarali i vukli ka njoj, nesrećniče kome ni imena ne znam, da ga barem u nemoj molitvi pomenem…
„Nemojte, molim vas! Nemojte, još sam dete! Šta sam ja kome skrivio?! Nemojte, majka će mi presvisnuti od tuge“, uzalud moliš, nevini seoski dečače, stisak ne popušta, još samo korak do trulih drvenih vrata dvospratne kuće… Čuješ smeh, ponešto razumeš od psovki, jedva vidiš kako se zaleću da te šutnu i udare. Drže te pod miškom da ne posrneš. Pridignu svaki put kad se poviješ od udaraca, vuku ka školi. U njoj i jeste mesto deci, zar ne?

Plače mi se. Povratio bih. Vrisnuo! Pitao ljude da li su čuli urlike iz učionice u prizemlju? Da li su privili svoju decu uz sebe i zapušili im uši? Da li su se zorili i slavili ulicama igrajući kao Šota uz vapaje deteta bačenog na školske klupe i rasporenog kao plišana igračka? Morali su čuti, škola je u centru, selo se svilo oko nje. Mora da je urlik poplašio i zveri u planini…

„Gospodi ga pomiluj“, čujem mog sabrata Igora. Fotografiše koliko može i ponavlja te tri reči nebrojeno puta.

Deca ne prilaze staroj školi. Ni blizu. U samom je dvorištu nove, zabravljena, letvi zakovanih preko prozora, ućutkana…

„Već smo mnogo sumnjivi! Ko se još toliko mota oko napuštene škole i fotografiše je“, dosta, ubogi katunaru, prekini! Ćutimo za dušu nesrećnog deteta, za duše svih njegove sudbine na ovom prokletom mestu! Više me nije strah! Bićemo prvi Srbi koji su se vratili iz Krume, mada je to poslednje o čemu razmišljam. Smrt nije neproverena glasina, moj Kusturice.

Gledam prokletnicu što duže mogu. Kroz koji je prozor mučeno seljače poslednji put videlo nebo, dozivajući Boga da se okrene…

Šta li su rekli deci, zbog čega ne idu u školu? Da li su više ikad seli za klupe na kojima su dvojica krvnika držala noge detetu dok je treći zabadao sečivo pod grkljan, vukući niz grudi? Na šta su mirisali časovi dok je učitelj pričao o „pravednoj“ borbi sabraće s Kosova?
„Najbolje da sednemo na kafu, tako ćemo biti manje sumnjivi nego da samo okrenemo i krenemo iz sela! Bojim se krenuće neko za nama“, gadim se sebi što ispijam kafu na tremu s koga se najbolje videla škola. Muzika i sada preglasno bije s tranzistora. Da li ih još progone krici?

“Turisti! Malo im pokazujemo Albaniju, da vide kakva su planinska sela“, vidim senku čoveka kojem se katunar pravda, stropoštala mi se preko leđa svom silinom. Ne podižem pogled, brojim cigarete u poderanoj kutiji, znam da mi gleda u brojanice na ruci…

Ne znam ni šta je naručio, pijem to što je bačeno pred mene na prljav drveni sto. Uvek cupkam nogom kad sedim, ali sad, čini mi se, tresem čitavu planinu. Ljudski je valjda plašiti se, samo što više ne osećam strah, barem ne onaj što ga oseća lovina u begu.

Ne osećam strah od ljudi, već strahujem za njih, nadajući se da ništa nisu znali, da nisu čuli, da nisu prokleti kao što će Kruma doveka biti?

U selu se čuje kad petao „vrisne“ na panju, a ne kada čoveka, dete…

Ne mogu više da sedim! Stolice su dovoljno stare da su to iste one na kojima su i kasapi sedeli, pokušavajući da napiju zver u sebi, ili da joj nazdrave? Starci prezrivo gledaju ka nama. Katunar govori na albanskom, klimamo glavom praveći se da ga razumemo.
Ustajemo pre nego što je jedan od staraca u sakou prebačenom preko ramena stigao do našeg stola.

S vrha stepeništa gleda za nama. Nešto govori. Ulazimo u kola. Pokušavam da upalim cigaretu, pada mi pod noge, besno sam je zgazio, mada mi je ponajmanje kriva. Panično pokušavam da sastružem već skorelo blato s nogavica. Ne želim da ponesem ništa iz ove prokletije! Osećam kako mi znoj sa šaka probija pantalone i natapa butine…

„Samo teraj što pre odavde, brate, molim te! Da niko nikada više ne vidi ovu đavolju kasabu…“, kamenje pršti pod točkovima i lupa o dvorišne kapije.

Bule sklanjaju decu s ulice, psi laju na bule, muškarci zamahuju kamenicama…

Kako prelepa bestragija. Kruma se više ne vidi, skoro da Paštriku čovek poveruje na reč da ništa nije znao. Sigurno bi se i tebi svidelo, mučeniče bezimeni, da ti se dalo da ovim putem i siđeš s planine…

Ućuti, prokletnice međaška! Ne likuj, to što se mi vraćamo ne znači da za Srbe ovo neće doveka ostati put bez povratka! Prokleta si koliko te ima!

Dok god sa trema čajdžinice bude tukle zurle da nadglasaju krike – prokleta si!

Mirmenđesi – jutro jeste, ali dobro – nije!

Možda katunaru – kupio je sebi dva meseca slobode, ili jeftino prodao mračnu tajnu dalekog sela u gori, ne znajući da to čini?!

Ili je znao? Znaju ljudi kad petao kukurikne na panju, a ne…

Mihailo Medenica

Kusturica: Preprodaja organa na Kosovu je najstrašnija istina koja se godinama skriva

Naš proslavljeni režiser Emir Kusturica izjavio je prošle godine kada su se pojavili novi dokazi i nova saznanja o neverovatnim zločinima počinjenim nad Srbima na Kosovu i na severu Albanije da piše scenario za film o preprodaji organa na Kosovu, i da je preprodaja organa najstrašnija istina koja se godinama skriva.

– Sigurno je da ću film snimati u Rusiji jer mi neće dozvoliti na Kosovu. Pa tamo često ne mogu da uđu ni zvaničnici Vlade Srbije, a ne ja – rekao je tada Kusturica na predavanju studentima u Nišu.

Iskra.co/Mihailo Medenica

Vezane vijesti:

Kako u Nemcu kuca srce Srbina sa Kosova | Jadovno 1941.

Slavko Nikić: Žute kuće su bile na Kosmetu, ne u Albaniji …

Zatvorenici iz logora Likovac prebacivani u „žutu kuću …


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top