Колумнисти Архиве - Страница 27 од 75 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Где вам је дом?

29. јануар 2021.

Иии… шта кажете… где је дом? Па… тамо где су моје две мачке… у Лос Анђелесу! Овај завршни део интервјуа који је недавно емитован у знак сећања на преминулу глумицу Миру Фурлан, данима ме прогони! Постављам сама себи то питање и не знам одговор. Ваљда је то нормално кад преживиш оно што смо, на различит начин и у различитим околностима, али уз сличну „матрицу“, преживели ја, Мира и стотине хиљада избеглица из бивше Југославије. Где ми је дом?! Овде у Београду, где живим већ 30 година, у војвођанском селу где ми живе родитељи, сестра и њена деца, у селу у срцу Србије у које сам се заљубила или тамо далеко,

Ђурђица Драгаш: Удар „Олује“ и усуд крајишких суза

22. јануар 2021.

Сви бију своје битке. Сви траже некога, жене се грозничаво распитују за мужеве, браћу, синове који су остали негде иза колоне, старци плачу за „благом“ (тако је наш народ називао овце, краве, коње…) које нису стигли ни да пусте из штала и торова, деца се више не играју већ преплашено вире из претрпаних тракторских приколица. Експлозија ме буди из сна, оног најслађег, пред свитање. Убрзо се чује још једна, друга, трећа, а онда затишје… Устајемо, у полумраку се облачимо. Струје нема одавно. Тако је сваког лета пошто једини извор, хидроелектрана Обровац, нема довољно воде. Мама укључује радио на батерије, покушава да пронађе неку станицу. Чини се да ради узалудан посао

Сандра Благић: Србско Сабрање Баштионик не заборавља свој народ!

12. јануар 2021.

Одувијек сам имала жељу отићи у Глину. 3апалити свијеће за наше мученике који постpадаше од комшијске каме. Одувијек имала жељу видјети мјесто гдје су на превару доведени и мучки поклани. Хтједох отићи у неко боље вријеме, у љето кад се класје повија и руди.Кад мирише зрело воће и поврће. Пише: Сандра Благић Ваљда да ублажим Покољ и ту свирепост љепшим сунчанијим даном.Али , Tо тако не бива! У Глину кренусмо доставити помоћ Србима који пострадаше од земљотреса. Xладни јануарски дан. Студен, магла и снијег. Онда блато, киша и сва силна порушена огњишта која су задњих децембарских и јануарских дана земљотреси скроз уништили. Док пролазимо кроз Глинске улице и село Мајске

Никола Милованчев: Рат у Хрватској почео у време СФРЈ, 1989. године

8. јануар 2021.

У стварности је већ крајем 1989. било јасно да следи покушај оружане сецесије и да ће Срби у Хрватској бити на удару. Када је почео рат и распад Југославије? Већина људи ће данас одговорити да је то било 1991. године. Оставимо сада по страни чињеницу да је распад Југославије припреман деценијама и да је неуспео покушај сецесије Хрватске планиран и за почетак 1972. У стварности је већ крајем 1989. било јасно да следи покушај оружане сецесије и да ће Срби у Хрватској бити на удару. Док су се многи интелектуалци, али и обични грађани, у Београду уљуљкивали у очекивању „демократских слобода“, многи Срби са друге стране Дрине, Саве и Дунава

Милош Ковић: Великоалбанска побуна и протеривање Срба са КиМ окидач за разбијање Југославије

5. јануар 2021.

Интелектуалци који су се 8. новембра 1988. окупили у просторијама Књижевних новина, заиста су водили дијалог без ограничења. Требало је тада сагледати пређени пут и назрети будућност. Данас се јасно види да текстови настали у оквиру Историјског форума Књижевних новина, одржаног на седамдесетогодишњицу оснивања југословенске државе, представљају драгоцено сведочанство о једном времену. Млађе читаоце могао би да изненади слободан тон у јавном дијалогу вођеном у Београду, пре пада Берлинског зида. Те 1988. године Београђани су, међутим, трчали са трибине на трибину и куповали новине, упијајући, још у неверици, сваку нову, смелу и слободну реч. Осамдесете године, са својим предукусом слободе и уметничког стваралаштва, ближиле су се крају. Иза нејаких сунчевих

„Kости“ ударају до кости

2. јануар 2021.

Одавно ме неки уметнички садржај није толико продрмао и „дотакао“ као серија „Kости“, која је недавно емитована на РТС-у. Нисам једина, свакако, пошто су „Kости“ оставиле равнодушним само оне који их нису гледали. Пише: Ђурђица Драгаш Верујем, међутим, да су бројне реакције и похвале довољан разлог да је, „одложено“, на РТС Планети, погледају и они који су скептични према домаћим серијама и како кажу, из принципа их избегавају. Ја спадам у ону другу групу. Мени је, од кад знам за себе, термин од 20 часова резервисан за њих па признајем да гледам чак и репризе. Ипак, упркос мом стрпљењу и заиста доброј намери да одгледам све што се у том

Пуста земља Банија..

31. децембар 2020.

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костаjница. Преостале Србе убиjа самоћа. Питомина рађа, гране се савиjаjу, али све пропада Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. јануар 2016. године. Кровои су цели, понегде и нови, али испод њих нема живота. Врата закључана, на подрумском улазу катанац, на гредама паучина. Ласте су отишле са људима и не враћаjу се, jер људи се нису вратили. Ласте се гнезде тамо где се чуjе људски глас. Исто jе са водом; ослабили потоци, многи извори усахли, Суња плића од глежња. Ако нема ко да jе троши, вода

Да се усправимо!

31. децембар 2020.

Године 1988. у листу “Наш глас“ објављиване су неиспричане приче – сећања савременика на године Првог светског рата у Шумадији и Поморављу. Милутин Младеновић, који је 1915, у години голготе српског народа, имао свега 10 година, сећао се сусрета са окупаторским војником. Немци су тих дана пробили одбрану на Дунаву, заузели Смедерево и ушли и у његово село. “Мајка и ја смо побегли у Азању. Кад смо се враћали сусрели смо немачку војску која је ишла према Паланци. Један је војник одсекао парче хлеба, намазао нечим и пружио ми. Пажљиво сам гледао Немца. Био сам гладан. Кад је окренуо главу, бацио сам хлеб. Нисам хтео да једем због поноса“. Какав

Милош Ковић: Година искушења и победа

27. децембар 2020.

Српска црква има много начина да заустави клизање у провалију. И она ће, дакле, у времену које је пред нама бити на великом испиту. Друштва и државе убрзано се прилагођавају и преображавају. Размере привредних поремећаја тек ћемо сагледати. Повратак селу и затварање у круг породице и најближих понавља се, као рефлекс, али и разуман избор, у готово свакој појави сличног типа у протеклих неколико векова. Јагма за викендицама и сеоским некретнинама, што даље од загушених градова, као да потврђује одавно, у сфери духа, уочену појаву оспоравања урбане, модернистичке, просветитељске културе, рођене у западној Европи 18. века. Подозрење се шири Сасвим у постмодернистичком кључу, светом се шири подозрење, па и уверење

Писмо подршке проф. др Милошу Ковићу

22. децембар 2020.

Овај процес представља јасну намеру да се изнова уведе деликт мишљења и ограничи право на слободно изражавање ставова о стању историјске науке у нашем друштву. Суђење историчару др Милошу Ковићу, ванредном професору на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, на основу тужбе четворо професора са истог одељења, Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића и Владе Станковића, очигледан је пример настојања да се стигматизује и кривично прогони његово право на слободу говора и интегритет научне и јавне делатности. Овај процес представља јасну намеру да се изнова уведе деликт мишљења и ограничи право на слободно изражавање ставова о стању историјске науке у нашем друштву. Милош Ковић је у свом исказу на

Затирање Срба у Хрватској (2): Како је створена Крајина

18. децембар 2020.

Светозар Ливада у својој последњој књизи „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској – 1880-2011“, наводи да први историјографски записи о насељавању Срба у северној Далмацији (Далматинска загора) датирају још из 14 века, током владавине племена Шубићи „као најдуговечнијег властодржаца од 12 хрватских племена“. Касније, ова досељавања бивају снажнија и бројнија, а масовније насељавање српског становништва почело је када „Босна шапатом паде“ 1463. године, а затим и у 16. и 17. веку. Након што је Хрватска захваљујући турској експанзији опустошена и ракомадана, са губицима који се процењују на чак 400.000 становника, било је потребно нешто учинити и заштитити преостали део територије од даљег упада и пљачки. Решење је пронађено у

Бокан: ЈОШ УВЕК НЕПОКАЈАНИ ГРЕХ ЉУДИ НАШЕГ РОДА

15. децембар 2020.

Читам о неком српском дечаку, Славку Иванишевићу из херцеговачког села Бежђеђа, кога су партизани под командом неког Копривице, крајем 1943. године, живог испекли на ражњу, у дворишту куће Новице Радуловића. Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела. Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео. Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња. Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених

Милош Ковић: Наш циљ мора да буде ослобођење и уједињење српског народа

2. децембар 2020.

Ми смо на силу распарчани у процесу разбијања Југославије и мислим да би наш циљ требало да буде уједињење српског народа, рекао проф. Ковић. Милош Ковић (Фото: Спутњик) Иако Џозеф Бајден није ни ушао у Белу кућу, из САД и са запада је лансирана идеја да би Србија и Балкан могли да постану део ЕУгославије. Историчар Милош Ковић сматра да су САД империја на заласку коју не треба потценити, али да би признање независности Косова зарад лидерске улоге на Балкану значило да сами себи тестеришемо грану на којој седимо. С обзиром на наше најнепосредније искуство са Бајденом и његовим сарадницима, укључујући и људе из администрације, њихов слоган повратак Америке не звучи

ИСТОРИЧАР МИЛОШ КОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Смрт патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија је завршетак једне епохе

23. новембар 2020.

Ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, историчар Милош Ковић дошао је на сахрану патријарха Иринеја. Он је, у изјави за Новости, рекао да је смрт патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и владике Милана крај једне епохе. – Одлазак сваког патријарха СПЦ је завршетак једне епохе. Видели смо шта је то значило када нас је на овом свету напустио патријарх Павле. Са патријархом Иринејем завршава се једна епоха, и то видимо и по томе што су се готово у исто време упокојили и митрополит Амфилохије и владика Милутин. Долази ново време, које не мора да буде лоше по нас. У Црној Гори смо после дужег времена осетили укус победе, и

Милош Ковић: Митрополит Амфилохије, човјек предања

12. новембар 2020.

Живот и жртва за ближње у име вечних вредности и Царства Небеског, обнова отачке вере и светосавско-лазаревског предања – то су завештања митрополита Амфилохија. Митрополит Амфилохије (Фото: Митрополија црногорско-приморска) У историји српске културе митрополит Амфилохије (1938-2020) заузима сасвим особено место. Готово пола века био је једна од најистакнутијих личности нашег јавног живота. У тако дугом времену сведочио је постојање и снагу једног древног, занемареног предања. Загонетка српске историје, коју је митрополит Амфилохије целог живота одгонетао, постављена је у 18. веку. Тада се српска култура, укорењена у свом балканском, православном наслеђу, нашла под одсудним утицајем римокатоличко-протестантског, потом и просветитељског, секуларног Запада. Крајем 19. и у првој половини 20. века, српске елите