Antifašisti Starog kontinenta i juče slavili herojstvo boraca Užičke republike. Vijorile se zastave srpskih, francuskih, italijanskih brigada… U VREMENU straha čitavih naroda, pod naletom fašista 29. novembra 1941. godine na prevoju Kadinjača stradala je cela jedna generacija užičkih spartanaca, Posavaca i Orašana: komšije – vojnici, tkači, pekari, krojači – artiljerci, obućari – pešadinci, stradali su do poslednjeg braneći Užičku republiku. Poštu su im u spomen kompleksu nad Užicem odali sugrađani, potomci partizana iz Srbije i nekadašnjih jugoslovenskih republika, unuci antifašista iz Italije, Francuske… Zastave nekoliko evropskih država vijorile su se na Kadinjači. Udarna brigada Garibaldi, piše na jednoj od njih. Da li je autentična? Bandera originale? To su na Kadinjači

Dušana Leticu, bivšeg ministra finansija do jeseni 1941. godine, je, kao i mnoge druge, prema pisanju Jefte Šašića, označio za odstrel književnik Marko Ristić VOJNI sud Prvog korpusa NOVJ, čije postojanje nije do sada i arhivski potvrđeno, sudio je navodno optuženim izdajnicima i neprijateljima naroda na zasedanjima 26. i 30. oktobra i 2, 6, 10. i 18. novembra 1944. godine. Smrtna presuda im je izrečena kao narodnim neprijateljima i ratnim zločincima u smislu članova 13, 14. i 16. Uredbe Vrhovnog štaba o vojnim sudovima. Sve presude brzo su izvršene. Analizom liste od 105 streljanih može se utvrditi da je reč o vrlo heterogenoj strukturi ličnosti, kako u ideološko-političkoj orijentaciji, tako

U Inzbruku je nedavno održano veče posvećeno Draži Mihailoviću, a tema je bila „Đeneral Dragoljub Mihailović Draža i antifašistička uloga Srbije u oslobađanju Evrope od fašizma“, u organizaciji Srpske pravoslavne omladina Inzbruk – SPOJI. Gosti-predavači su bili episkop austrijsko-švajcarski Andrej, Vojislav Mihailović, unuk generala Draže i mr Radovan Kalabić, književnik, istoriograf i publicista iz Beograda, saznajemo od organizacije SPOJI iz Inzbruka. Posle zajedničke molitve, Aleksander Rogić, predsednik SPOJI-a je pozdravio prisutne goste koji su doputovali iz Nemačke, Švajcarske, kao i iz raznih krajeva Tirola i Salcburga, među kojima su bili i počasni gosti: otac Aleksandar Stolić, paroh u Inzbruku, otac Gojko Ostojić, paroh u Salfeldenu, Miodrag Pantić, jedan od osnivača

Trag o likvidacijama donosi „Politika“ od 27. novembra 1944, koja je objavila, na prve dve strane, saopštenje o osuđenim ratnim zločincima u kome je spisak od 105 streljanih osoba PRIPADNIK KNOJ-a, Mija Petrović iz sela Badnjevac kod Kragujevca, stražario je šest meseci ispod Avale, gledajući kako Ozna svake noći strelja civile dovezene kamionima iz Beograda. Dovozili su ih oko 21.00-22.00 uveče, sakupljali ih u podrumima kuća beogradskih trgovaca sa leve strane kragujevačkog druma, a onda svlačili i izvodili na streljanje. – Slušao sam i plač i jauk tih žrtava dok su ih ti beogradski oznaši tukli rukama, nogama i kundacima, jer su se oni jedva kretali, jaka zima, a oni

U Beogradu, kao važnom centru, odmah po oslobođenju formiran je poseban centar Ozne, koji je rukovodio operativom za ceo grad. Organizacija je bila podeljena u šesnaest kvartova. Među doušnicima tajne službe bilo je i poznatih ličnosti PROCESOM čišćenja, najvećom delom, rukovodilo je Odeljenje za zaštitu naroda (Ozna). Ozna je od samog nastanka, 13. maja 1944. u Drvaru, ustrojena metodološki po sovjetskom modelu kao politička policija vođena iz jednog centra i organizaciono jedinstveno postavljena za celu Jugoslaviju. Direktno je bila podređena Povereništvu za narodnu odbranu NKOJ-a, prve revolucionarne vlade, koja je stvorena na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Načelnik Ozne za celu Jugoslaviju bio je Aleksandar Ranković, član Vrhovnog štaba NOVJ i organizacioni

Prva hapšenja i sprovođenja u zatvor počela su već u noći 20. oktobra 1944. godine i to u zoni odgovornosti Osme crnogorske brigade na Čukarici. Zatvor u Radničkoj ulici je bio pun MRŽNjA prema Beogradu kao nosiocu srpske kolaboracije u vreme najvećeg stradanja Srba u NDH, ispoljena u prvim mesecima oslobođenja, nije mogla biti umanjena ni masovnim prijemom izbeglica iz gotovo svih delova Jugoslavije, ni strahovitim posledicama bombardovanja kako od Nemaca tako i od saveznika. Taj odnos prema glavnom gradu je najverovatnije nastao zbog toga što su se u Srbiji ipak manje osećali tragovi rata. Sreten Žujović i Peko Dapčević su oktobra 1944. život u okolini Beograda smatrali idiličnim“ …

Ozna je vršila istražni postupak, ona je sudila i vršila egzekucije sve dok Ranković nije zatražio uvođenje redovnih sudova. Knjige streljanih su samo delimično pronađene u arhivama Udbe POSEBNO je stradalo Dedinje, gde su i pre rata živeli najimućniji stanovnici Beograda. Dedinje je oslobađano kuću po kuću u sadejstvu sa Crvenom armijom dok je sa Bežanijske kose delovala nemačka artiljerija. Odmah za njima išla je Ozna i čistila teren. Sa spiskovima u ruci ili bez njih, komesarske trojke su već od 19. oktobra počele da češljaju ovo elitno „buržoasko naselje“ koje je među prvim oslobođeno. Po oslobođenju, zaveden je policijski čas od 18 do 6 časova ujutro i izdata naredba

Uspostavljanje narodne vlasti pratio je brutalan obračun sa nosiocima kulturnog i političkog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora. Likvidacije su obavljane u najvećoj tajnosti SRBIJA i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo „buržoazije i narodnih neprijatelja“, kao nosilac „velikosrpskog hegemonizma“, bili su posebno na meti revolucionarnih snaga. U jesen 1944. godine, sa rikom topova, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja – strah i euforija. Euforiju i sreću zbog oslobođenja od nacifašizma mutili su kod mnogih protivnika revolucije strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih

U Francuskoj se broj vansudskih likvidacija procenjuje na oko 10.000 lica. Srbija, kao zemlja izraženih protivrečnosti, nije bila imuna na revanšizam i revolucionarni teror. Među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori sud poštedeo VANINSTITUCIONALNI oblici represije ili takozvana divlja čišćenja optuženih za saradnju sa okupatorom, uz nezaobilazne elemente političke i lične osvete, nisu bili retka pojava u posleratnoj Evropi. Ovaj fenomen je naročito bio izražen na teritorijama karakterističnim po masovnoj kolaboraciji u toku rata i društvenoj polarizaciji, ali nisu bez značaja ni faktori mentaliteta i političke kulture. U Francuskoj se broj vansudskih likvidacija procenjuje na blizu 10.000, od toga je oko 2.400 ubijeno pre iskrcavanja, 5.000 u

Tema političke represije i danas izaziva kontroverze zbog još ne sasvim zamrle ideološke ostrašćenosti, pothranjene poluvekovnim jednopartijskim monopolom. Arhivska građa SDB-a duga je skoro deset kilometara POLITIČKA represija u savremenoj istoriji Srbije kao fenomen koji je obeležio jednu epohu i bio decenijama zabranjena tema, tek u novije vreme postala je predmet interesovanja istraživača. Međutim, većina dosadašnjih istraživanja je uglavnom obeležena parcijalnim pristupom, i nedovoljnom dokumentarnošću, ograničena na lokalne terenske ili alternativne izvore, usled svojevrsne zabrane pod kojom je bila građa policijsko-bezbednosnih institucija. Pritom, političke podele prelivale su se često u nauku, sužavajući istraživački okvir, deleći žrtve na „naše“ i „njihove“ i onemogućavajući celovito sagledavanje kršenja elementarnih ljudskih prava. Najskorija prošlost