Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

Odmazda i teror u Beogradu

Datum objave: petak, 20 novembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Uspostavljanje narodne vlasti pratio je brutalan obračun sa nosiocima kulturnog i političkog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora. Likvidacije su obavljane u najvećoj tajnosti

Nedićevog oficira i kvislinge sprovode na streljanje u Beogradu
Nedićevog oficira i kvislinge sprovode na streljanje u Beogradu

SRBIJA i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo “buržoazije i narodnih neprijatelja”, kao nosilac “velikosrpskog hegemonizma”, bili su posebno na meti revolucionarnih snaga. U jesen 1944. godine, sa rikom topova, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja – strah i euforija. Euforiju i sreću zbog oslobođenja od nacifašizma mutili su kod mnogih protivnika revolucije strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz Ljiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji, o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se tvrdilo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima. Pričalo se da je iz Užičke Požege izbeglo skoro sve muško stanovništvo u okolne šume plašeći se odmazde. Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta, a poslednjim vozom krenuo je Dimitrije Ljotić 12. oktobra 1944. (većina funkcionera, pa i Milan Nedić, otišla je još 6. oktobra 1944).

SOVJETSKE trupe doprle su do periferije grada 8. oktobra. U kafanama u Umci i Ripnju, kraj Beograda, mogle su se videti scene “masovnog šišanja i brijanja četnika”, nešto iz razočaranja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra kada je izgovorio rečenicu: “Ko ne priđe maršalu Titu, neće uspeti da se oslobodi izdajničkog žiga ni pred narodom ni pred istorijom”, a više zbog bezbednosti, kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u gradu ili se dokopaju Bosne, gde se glavnina povlačila. Trijumfalan i harizmatičan ulazak Josipa Broza Tita posle 20. oktobra 1944. godine, iz pravca srušenog Pančevačkog mosta, u tek oslobođeni grad sa najbližim saradnicima, uneo je veliku zebnju u srca mnogih Beograđana nesklonih komunističkoj ideologiji.

BEOGRAD, kao najvažniji centar srpske reakcije u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od “nenarodnih elemenata”. Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije, ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu. Divlja čišćenja obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, o čemu se, ipak, ispostavilo da postoje i pisani tragovi tako da je danas moguće doći do širih i preciznih saznanja. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta udaljenog svega stotinak kilometara. Ono što danas znamo o ovom nasilju pored tek odskora dostupnih najvažnijih policijsko-bezbednosnih i vojnih izvora uglavnom se bazira na izjavama, svedočenju i memoarima žrtava i savremenika, a ređe aktera, posebno glavnih.

STRAH I OČAJ U ATMOSFERI LINČA Apokaliptična osećanja, strah i očaj, u atmosferi linča, kada se nije znalo šta donosi sutra, mogu se samo naslutiti iz pojedinih zapisa, pripadnika građanske klase, ili kao što je sećanje penzionisanog pilota Đorđa Lalatovića: “Čuješ ovo i ono, ne možeš prosto da veruješ, osvrćeš se po komšiluku da vidiš koliko je upražnjenih mesta, a ono sve popunjeno nekim fanatizovanim i dresiranim došljacima iz Crne Gore i Hercegovine. Oni se gorko obrušuju na tebe i ako si u slavu pobede i oslobođenja pronašao i obukao imalo svečanije odelo, otimaju ti i cepaju novine režeći: ,Kuš reakcijo!, One kojima si do juče pomagao da ne umru od gladi, delio si sa njima i poslednji tanjir kačamaka, odjednom te prijavljuju da nisi išao na ovaj ili onaj miting.

ISPOVEST majora Ozne Milana Trešnjića, kasnije generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, izuzetno je značajna u tom smislu. Njegova probuđena savest progovorila je krajem osamdesetih godina prošlog veka. Njegovo svedočenje kao učesnika omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora, ali i nevinih građana. Trešnjić navodi da je predložen za oficira Ozne u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944. godine, pred desant na Drvar, od strane visokog oficira bezbednosti Dragoslava Pešića. Pri oslobađanju Beograda, oktobra 1944, dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne vlasti. To je prevashodno podrazumevalo prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde i žandarmerije.

ŠTAB savezne Ozne nalazio se pri Vrhovnom štabu, ali istovremeno i u štabu II korpusa, smeštenom najpre u Maglajskoj ulici na Dedinju, a potom je premešten u centar grada (ugao Zmaj Jovine i Simine). Saveznom Oznom su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Brujić (svi iz Šeste ličke), Pavle Pekić, Moma Dugalić i Dragoslav Pešić. Oni su primali oficire Ozne iz 16 kvartova u Beogradu, koji su im dolazili na referisanje, sa spiskovima pripadnika kvislinškog aparata i građana optuženih za saradnju sa okupatorom.

U BEZBEDNOSNIM krugovima akcija likvidacije narodnih neprijatelja bila je poznata pod šifrom “crne tačke”. Ratnu psihologiju i mržnju oslobodilaca prema beogradskoj čaršiji delimično odslikavaju i spomenute uspomene majora Trešnjića: “Zakleo sam se još kao skojevac, da ću kad dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, da ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja, uskočiti u nju, potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima – leći i prespavati.” U očima naročito ličkih, kordunaških i krajiških partizana, unesrećenih ratom, Beograd je bio fašističko gnezdo koje treba potpuno očistiti.

O EMOTIVNOM naboju oslobodilaca svedoči i Momčilo Dugalić, takođe jedan od čelnika Ozne u jesen 1944. godine: “Sećam se da sam, negde u početku rata, rekao sebi da, ako ostanem živ, moram da posetim Banjički logor. Oktobra 1944. došao sam na Trošarinu, tamo su tada bili pašnjaci sa ovcama, krenuo ka Banjici i prva soba na koju sam naišao bila je prepuna dokumenata pobijenih rodoljuba. Od ulaza do dna sobe više od jednog metra visoka gomila! Kako onda da ne hapsimo i ne sudimo zločincima?” Poznati oznaš iz XII kvarta (Dedinje-Senjak) Bata Živančević ispovedio se Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao: “Čoveku, kojeg je trebalo da likvidiram, stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: ‘Sinko, imam dva sina kao što si ti!’ Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao da sam učinio veliku stvar za partiju.”

 

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti:

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (1)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (2)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (4)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (5)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (6)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (7)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (8)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (9)

Feljton: Divlje čišćenje Srbije 1944-1945. (10)

 

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top