Sombathelji i Feketehalmi su iskaze pred sudom u Novom Sadu davali odvojeno, ali zbog oprečnih stavova o tome ko je zapravo kriv za ono u šta se racija pretvorila, suočeni su licem u lice Tokom novosadskog procesa, nedvosmisleno je utvrđeno da je mađarski regent Mikloš Horti još u januaru 1942. veoma dobro znao šta se dešavalo u Novom Sadu, ali i drugim mestima u Južnoj Bačkoj. To su, svako iz svog ugla, potvrdile dve ključne linosti pokolja koji odneo blizu 4.000 nevinih života – direktni nalogodavac racije i načelnik mađarskog Generalštaba Ferenc Sombathelji-Knaus i glavnokomanudjući svih operacija koje je ona obuhvatila, Ferenc Feketehalmi-Cajdner. – Uvek kada su preduzimane veće vojne

Na mesto zločina su vraćeni načelnik Generalštaba mađarske vojske Ferenc Sombathelji-Knaus i komandant V segedinske armije Ferenc Feketehalmi-Cajdner, docnije zamenik ministra odbrane Drugo veliko posleratno suđenje za ratni zločin, u Novom Sadu je održano od 22. do 30. oktobra 1946. S pravdom su, konačno, morali da se suoče i glavni kreatori, nalogodovaci i realizatori strašnog pogroma u južnoj Bačkoj u januaru 1942. U njemu je, podsetimo, zverski pobijeno i pod koru zaleđenih reka Tise i Dunava bačeno gotovo 4.000 nevinih ljudi. Na mesto zločina su se, doduše ne svojom voljom, tako vratili i načelnik Generalštaba mađarske vojske, armijski general Ferenc Sombathelji-Knaus i komandant V segedinske honvedske armije, general Ferenc Feketehalmi-Cajdner,

Ljudi čije odluke su značile život ili smrt za Novosađane, konačno su morali da se suoče sa istinom. Od moći kojom su vladali, i gordosti i svireposti nije ostalo ništa U sredu, 24. oktobra 1945, tačno u 15 časova, u prepunu veliku salu Doma kulture u Novom Sadu uvedeni su Leo Deak, Đula Kramer, Geza Batori, Đula Zombori, Jožef Kenjeki, Milan L. Popović i Peter Knezi. Plato ispred doma koji je, tokom rata, nosio mađarski naziv „Levente“, a januara 1942. bio sedište štaba za raciju i prvo sabiralište njenih žrtava, bio je krcat dva sata ranije. Većina ljudi nije mogla da uđe u salu, pa je suđenje zločincima pratila preko

Bačka je oslobođena u oktobru 1944. godine, a prva suđenja krvnicima za zločine u Šajkaškoj i Novom Sadu počela su u februaru 1945. Sudio im je Vojni sud za Bačku i Baranju Nemačka okupacija Mađarske u proleće 1944. značila je i odlaganje suočavanja sa odgovornošću glavnih aktera zločina u Šajkaškoj i Novom Sadu u kojem je, u januaru 1942, pobijeno blizu 4.000 nevinih duša. I Nemačka i Mađarska su, međutim, posrtale pred udarima saveznika, i konačan poraz, a time i polaganje računa za zločine, neumitno se približavao. Bačka je oslobođena u oktobru 1944, a prva suđenja krvnicima iz Šajkaške i Novog Sada počela su u februaru 1945. Sudio im je

Mađarska, shvativši kakav će biti ishod rata, u strahu od posledica poraza koji je, nezaustavljivo, dolazio, naređuje istragu i suđenje glavnim akterima zločina u južnoj Bačkoj Vesti o masovnim pogubljenjima u Šajkaškoj i Novom Sadu su, piše u knjizi „Mađari u Vojvodini 1918 – 1947“ profesorka Univerziteta u Segedinu Enike A. Šajti, ubrzo uzdrmale mađarsko javno mnjenje. Tako je, na sednici parlamentarnog Odbora za spoljnu politiku, grupa opozicionih poslanika na čelu sa Endreom Bajči–Žilinskim već 29. januara 1942. zatražila strogu istragu. Pet dana kasnije, Bajči-Žilinski je uputio i memorandum regentu Miklošu Hortiju, u kojem, uz detaljan opis svega što se u Bačkoj događalo tokom krvavog januara, traži i kazne za

Kraj novosadske racije nije bio i kraj krvoprolića. Naredbom koju je potpisao Ferenc Sombathelji, racija je proširena na Srbobran i Bečej i počela je po završetku pokolja u Novom Sadu Novosadska racija u kojoj je, za nepuna tri dana, zverski umoreno 1.246 nevnih ljudi, od čega 489 muškaraca, 415 žena, 177 staraca i 165 dece, praktično je obustavljena u petak, 23. januara 1942. godine u 16 časova. Oficijelno, ona je okončana u 21 čas tog istog dana. Tako je, naime, bilo navedeno, u „Objavi“ koju je potpisao komandant Drugog oružanog odreda, zaduženog za njeno spovođenje, pukovnik Jožef Graši. U tom opskurnom tekstu, on je podvukao da se „teško odlučio na

Na nevelikom pravoslavnom groblju tog ledenog 23. januara 1942. godine, za nekoliko sati pobijeno je 250 nevinih duša. Na fudbalskom igralištu NAK-a, honvedi su organizovali ciničnu trku za život Jedno od novosadskih mesta na kojem su u petak, 23. januara 1942. godine, počinjeni najstrašniji zločini bilo je i Uspensko pravoslavno groblje. Reč je o nevelikom groblju koje se nalazi u današnjoj ulici Novosadskog sajma koje bi, s pravom, moglo da se nazove i večnim počivalištem srpskih besmrtnika. Jer, na njemu, uz ostale, počivaju Jakov Ignjatović, gospodar Jovan Obrenović, Svetozar Miletić, Mihailo Polit Desančić, Jaša Tomić… Ubistva su počela već oko osam časova ujutru. Prve žrtve su, navodi se u jednom

Ako hoćete da utvrdite u kojoj meri se neki bivši komunista i partizan konvertovao u Srbina -govorio je profesor Lompar na jednom od predavanja- postavite ga pred iskušenje iznošenja stava o sudbini Draže Mihailovića: ako je u stanju da izvrši samoprekoračenje i pošteno prizna Draži antifašističko vojevanje i tragičnu sudbinu, onda je narečeni bivši komunista postao Srbin; ako nije u stanju da to uradi, onda on ne samo da nije postao Srbin, nego još nije na putu ni da primi hrišćanstvo. Ova briljantna i duhovita misao gađa u psihološki centar naše stvarnosti. Zašto i danas, tri decenije od zvaničnog silaska komunista sa vlasti, u našoj vladajućoj eliti i dalje postoji

Žandarmima i honvedima su 23. januara date odrešene ruke. Pridružio im se i deo domaćeg mađarskog življa. U krvavom piru, na najzverskiji način, ubijeno je preko 1.000 Novosađana Pravu „raskoš“ svoje sadističke prirode, žandarmerijski kapetan Marton Zeldi, „režiser“ insceniranog sukoba „pobunjenika“ i honveda u noći između 22. i 23. januara, koji je bio okidač za pokolj, normalnom umu nezamislivih razmera, pokazaće trećeg, poslednjeg dana mađarske racije u Novom Sadu. Pošto su im, pre toga, motivacije radi, pokazali u tom „sukobu“ tobože ranjene žandarme koji će, uzgred, istog popodneva, zdravi i dobro raspoloženi, šetati novosadskim ulicama, žandarmima i honvedima su tog 23. januara date – odrešene ruke. Kao i u Šajkaškoj, pridružiće

Kapetan Marton Zeldi, između Doma „Levente“ i novosadske Banovine, inscenirao je sukob „pobunjenika“ i honveda. Na „poprištu“ su ostavljeni leševi civila ubijenih prethodnih dana Gledano iz ugla njenih naredbodavaca i kreatora, prvi dan Novosadske racije nije dao očekivani rezultat. Zbog toga je pukovnik Jožef Graši, komandant Drugog oružanog odreda formiranog za njeno izvršenje, obilazeći u više navrata zaleđeni i zamukli grad, nezadovoljstvo iskalio na podređenim starešinama. O tome svedoči njegov dijalog u jednoj od zavejanih novosadskih ulica sa kapetanom žandarmerije Martonom Zeldijem, o kojem smo pisali u prethodnom nastavku. Sve prodavnice u gradu bile su zatvorene, saobraćaj potpuno zaustavljen, a varoški sokaci sablasno pusti. Oko Vladičanskog dvora bila je postavljena

U Srbobranu je formiran Drugi oružani odred, jedinica za realizaciju racije u Novom Sadu. Njeni delovi su već učestvovali u akcijama u Šajkaškoj i ruke su im već bile krvave do lakata NEPOSREDNO po završetku savetovanja u Srbobranu 19. januara 1942. godine, pukovnik Jožef Graši, komandant 13. honvedske brigade sa sedištem u Somboru, otputovao je u Novi Sad. General Ferenc Feketehalmi-Cajdner, kojem su mađarski politički vrh i Generalštab poverili čišćenje Južne Bačke, upravo je njemu poverio komandu nad Drugim oružanim odredom čiji je zadatak bio čišćenje grada od novosadskih Srba i Jevreja i koji će se pretvoriti u masovni pokolj. Drugi oružani odred je bio jedinica formirana isključivo za raciju