Сомбатхељи и Фекетехалми су исказе пред судом у Новом Саду давали одвојено, али због опречних ставова о томе ко је заправо крив за оно у шта се рација претворила, суочени су лицем у лице Током новосадског процеса, недвосмислено је утврђено да је мађарски регент Миклош Хорти још у јануару 1942. веома добро знао шта се дешавало у Новом Саду, али и другим местима у Јужној Бачкој. То су, свако из свог угла, потврдиле две кључне линости покоља који однео близу 4.000 невиних живота – директни налогодавац рације и начелник мађарског Генералштаба Ференц Сомбатхељи-Кнаус и главнокоманудјући свих операција које је она обухватила, Ференц Фекетехалми-Цајднер. – Увек када су предузимане веће војне

На место злочина су враћени начелник Генералштаба мађарске војске Ференц Сомбатхељи-Кнаус и командант V сегединске армије Ференц Фекетехалми-Цајднер, доцније заменик министра одбране Друго велико послератно суђење за ратни злочин, у Новом Саду је одржано од 22. до 30. октобра 1946. С правдом су, коначно, морали да се суоче и главни креатори, налогодоваци и реализатори страшног погрома у јужној Бачкој у јануару 1942. У њему је, подсетимо, зверски побијено и под кору залеђених река Тисе и Дунава бачено готово 4.000 невиних људи. На место злочина су се, додуше не својом вољом, тако вратили и начелник Генералштаба мађарске војске, армијски генерал Ференц Сомбатхељи-Кнаус и командант V сегединске хонведске армије, генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер,

Људи чије одлуке су значиле живот или смрт за Новосађане, коначно су морали да се суоче са истином. Од моћи којом су владали, и гордости и свирепости није остало ништа У среду, 24. октобра 1945, тачно у 15 часова, у препуну велику салу Дома културе у Новом Саду уведени су Лео Деак, Ђула Крамер, Геза Батори, Ђула Зомбори, Јожеф Кењеки, Милан Л. Поповић и Петер Кнези. Плато испред дома који је, током рата, носио мађарски назив „Левенте“, а јануара 1942. био седиште штаба за рацију и прво сабиралиште њених жртава, био је крцат два сата раније. Већина људи није могла да уђе у салу, па је суђење злочинцима пратила преко

Бачка је ослобођена у октобру 1944. године, а прва суђења крвницима за злочине у Шајкашкој и Новом Саду почела су у фебруару 1945. Судио им је Војни суд за Бачку и Барању Немачка окупација Мађарске у пролеће 1944. значила је и одлагање суочавања са одговорношћу главних актера злочина у Шајкашкој и Новом Саду у којем је, у јануару 1942, побијено близу 4.000 невиних душа. И Немачка и Мађарска су, међутим, посртале пред ударима савезника, и коначан пораз, а тиме и полагање рачуна за злочине, неумитно се приближавао. Бачка је ослобођена у октобру 1944, а прва суђења крвницима из Шајкашке и Новог Сада почела су у фебруару 1945. Судио им је

Мађарска, схвативши какав ће бити исход рата, у страху од последица пораза који је, незаустављиво, долазио, наређује истрагу и суђење главним актерима злочина у јужној Бачкој Вести о масовним погубљењима у Шајкашкој и Новом Саду су, пише у књизи „Мађари у Војводини 1918 – 1947“ професорка Универзитета у Сегедину Енике А. Шајти, убрзо уздрмале мађарско јавно мњење. Тако је, на седници парламентарног Одбора за спољну политику, група опозиционих посланика на челу са Ендреом Бајчи–Жилинским већ 29. јануара 1942. затражила строгу истрагу. Пет дана касније, Бајчи-Жилински је упутио и меморандум регенту Миклошу Хортију, у којем, уз детаљан опис свега што се у Бачкој догађало током крвавог јануара, тражи и казне за

Крај новосадске рације није био и крај крвопролића. Наредбом коју је потписао Ференц Сомбатхељи, рација је проширена на Србобран и Бечеј и почела је по завршетку покоља у Новом Саду Новосадска рација у којој је, за непуна три дана, зверски уморено 1.246 невних људи, од чега 489 мушкараца, 415 жена, 177 стараца и 165 деце, практично је обустављена у петак, 23. јануара 1942. године у 16 часова. Официјелно, она је окончана у 21 час тог истог дана. Тако је, наиме, било наведено, у „Објави“ коју је потписао командант Другог оружаног одреда, задуженог за њено сповођење, пуковник Јожеф Граши. У том опскурном тексту, он је подвукао да се „тешко одлучио на

На невеликом православном гробљу тог леденог 23. јануара 1942. године, за неколико сати побијено је 250 невиних душа. На фудбалском игралишту НАК-а, хонведи су организовали циничну трку за живот Једно од новосадских места на којем су у петак, 23. јануара 1942. године, почињени најстрашнији злочини било је и Успенско православно гробље. Реч је о невеликом гробљу које се налази у данашњој улици Новосадског сајма које би, с правом, могло да се назове и вечним почивалиштем српских бесмртника. Јер, на њему, уз остале, почивају Јаков Игњатовић, господар Јован Обреновић, Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић, Јаша Томић… Убиства су почела већ око осам часова ујутру. Прве жртве су, наводи се у једном

Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина -говорио је професор Ломпар на једном од предавања- поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића: aко је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда он не само да није постао Србин, него још није на путу ни да прими хришћанство. Ова бриљантна и духовита мисао гађа у психолошки центар наше стварности. Зашто и данас, три деценије од званичног силаска комуниста са власти, у нашој владајућој елити и даље постоји

Жандармима и хонведима су 23. јануара дате одрешене руке. Придружио им се и део домаћег мађарског живља. У крвавом пиру, на најзверскији начин, убијено је преко 1.000 Новосађана Праву „раскош“ своје садистичке природе, жандармеријски капетан Мартон Зелди, „режисер“ инсценираног сукоба „побуњеника“ и хонведа у ноћи између 22. и 23. јануара, који је био окидач за покољ, нормалном уму незамисливих размера, показаће трећег, последњег дана мађарске рације у Новом Саду. Пошто су им, пре тога, мотивације ради, показали у том „сукобу“ тобоже рањене жандарме који ће, узгред, истог поподнева, здрави и добро расположени, шетати новосадским улицама, жандармима и хонведима су тог 23. јануара дате – одрешене руке. Као и у Шајкашкој, придружиће

Капетан Мартон Зелди, између Дома „Левенте“ и новосадске Бановине, инсценирао је сукоб „побуњеника“ и хонведа. На „попришту“ су остављени лешеви цивила убијених претходних дана Гледано из угла њених наредбодаваца и креатора, први дан Новосадске рације није дао очекивани резултат. Због тога је пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда формираног за њено извршење, обилазећи у више наврата залеђени и замукли град, незадовољство искалио на подређеним старешинама. О томе сведочи његов дијалог у једној од завејаних новосадских улица са капетаном жандармерије Мартоном Зелдијем, о којем смо писали у претходном наставку. Све продавнице у граду биле су затворене, саобраћај потпуно заустављен, а варошки сокаци сабласно пусти. Око Владичанског двора била је постављена

У Србобрану је формиран Други оружани одред, јединица за реализацију рације у Новом Саду. Њени делови су већ учествовали у акцијама у Шајкашкој и руке су им већ биле крваве до лаката НЕПОСРЕДНО по завршетку саветовања у Србобрану 19. јануара 1942. године, пуковник Јожеф Граши, командант 13. хонведске бригаде са седиштем у Сомбору, отпутовао је у Нови Сад. Генерал Ференц Фекетехалми-Цајднер, којем су мађарски политички врх и Генералштаб поверили чишћење Јужне Бачке, управо је њему поверио команду над Другим оружаним одредом чији је задатак био чишћење града од новосадских Срба и Јевреја и који ће се претворити у масовни покољ. Други оружани одред је био јединица формирана искључиво за рацију