Документи владе Милана Недића откриваjу непознате чињенице о Другом светском рату на териториjи Србиjе. Тешко jе замислити опасности под коjима се живело. Сукоб jе био комплексан споj окупациjе и вишеструког грађанског рата Фотографиjа настала приликом формирања Чегарског корпуса Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 29. јула  2017. године. ОПТУЖБЕ против Милана Недића и данас се користе за дискредитациjу целог српског народа, у маниру Коминтерне, каже др Боjан Димитриjевић, коjи jе у студиjи „Воjска Недићеве Србиjе“, у издању „Службеног гласника“, обрадио тему коjа jе остала табу и после пада комунизма.  – Рат на овом простору jе био све само не jедноставан. То jе био комплексан споj окупациjе и

Зашто jе Југославиjа одбила споразум са Италиjом уочи почетка Другог светског рата. Београд 1941. одбио споразум са Римом о размени становништва из Истре и са КиМ Бенито Мусолини поздравља кнеза Павла и кнегињу Олгу Преузимајући власт у име краља Петра Другог, кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности тих година, да се Версаjски систем распада и да jе Немачка постала она полуга коjа ствара нови поредак. То jе значило да у тоj констелациjи односа Југославиjа мора да пронађе своjе место. Почетком тридесетих година прилике на европскоj сцени утицале су на то да главни спољнотрговински партнер Југославиjе постане Немачка. Из архивске збирке докумената кнеза Павла с Колумбиjа универзитета, до коjе

Данас истиче рок да се адвокати жале. Припреме жалбе на решење Вишег суда у Београду од 11. јула, којим је као неоснован одбијен захтев за рехабилитацију Милана Недића, премијера Србије током Другог светског рата, биће предата до средине недеље. То је, за „Новости“, потврдио Зоран Живановић, правни заступник предлагача рехабилитације. – Данас истиче рок за подношење жалбе, коју приводимо крају, и сутра ћемо је и предати. По нашем мишљењу, у пресуди има доста пропуста, на шта ћемо указати Апелационом суду – каже кратко Живановић, не желећи да открива детаље. Апелациони суд нема законски рок у коме мора да стави тачку на овај предмет, а предлагачи рехабилитације не очекују да ће

Славољубу Слави Ковићу није било суђено да окуси живот у свој његовој лепоти. Рођен у тешком сиромаштву, бачен је у ратни вихор баш кад је кренуо да гради будућност. Пришао је партизанима, али је након слома Ужичке републике пао у руке Немцима. Но, много горе, пао је у руке домаћим издајницима. Не каже се џабе да је „потурица гори од Турчина“ Славољуб Ковић је рођен у Богатићу 21. августа 1924. године, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,у сиромашној породици која је додатно пропала раном смрћу оца, када је Слава, како су му тепали, имао свега три године. Оца, дакле, није ни упознао. Живело се изразито тешко, држава без социјалних служби

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић положио је, у име Владе Србије венац на Споменик обешеним родољубима на Теразијама, у знак сећања на пет грађана Београда које је немачки окупатор обесио 1941. године Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања ЗоранЂорђевић положио је, у име Владе Србије венац на Споменик обешеним родољубима на Теразијама, у знак сећања на пет грађана Београда које је немачки окупатор обесио 1941. године. Ђорђевић је истакао да неговање традиције ослободилачких ратова један од приоритета министарства које води и да нећемо никада заборавити страдање цивила и свих који су се борили за ослобођење наше земље. „У наредном периоду ћемо посветити много

Мистерија гроба Драгољуба Драже Михаиловића, али и начин егзекуције, поново је актуелизована и управо су та два питања за историјску науку једино што је остало непознато у животу и деловању вође првог антифашистичког покрета отпора у Другом светском рату. Четири године након што је Виши суд у Београду рехабилитовао команданта краљевске Југословенске војске у отаџбини, генерала Драгољуба Дражу Михаиловића, и вратио му грађанска права која су му била одузета у политичко-идеолошком процесу комунистичког режима 1946. године, када је и убијен, прича о генералу поново је у жижи. Овај пут, то је захваљући Американцима, тачније Копредседавајући српског Кокуса у америчком Конгресу, Tedu Po. Овај конгресмен из Тексаса недавно је премијерки Србије

Које све теорије постоје о месту стрељања и покопа генерала Михаиловића. Истина у нерегистрованим документима Архиве Службе државне безбедности Десетак година по одлуци Владе Србије да формира две државне комисије, једну за утврђивање околности погубљења генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а другу за проналажење и обележавање свих тајних гробница побијених од 12. септембра 1944. године, недавни захтев америчког конгресмена Теда Поа упућен премијерки Србије Ани Брнабић да се публикују сва документа о суђењу и стрељању, поново је распламсао страсти о судбини „првог европског герилца“ у окупираној Европи. Поново је на делу медијска кампања „Откопавање истине“ која по ко зна који пут актуелизује изреку старог циника да је „Србија велика тајна“. И

Усташу Петра Хољца је рехабилитовао Виши суд у Београду, упркос документу из 1943, који сведочи да је био припадник Хрватског ослободилачког покрета Усташа у табору Земун! Наследници декларисаног припадника усташког покрета Петра Хољца тражили су нашој Агенцији за реституцију повраћај његове имовине, кућу, плац и бунар у срцу Земуна. Усташу Петра Хољца је рехабилитовао Виши суд у Београду, упркос документу из 1943, који сведочи да је био припадник Хрватског ослободилачког покрета Усташа у табору Земун! Доказ да се поносио својим чланством у покрету показује фотографија смотре усташа у Земуну, у Главној улици, на којој се види да у првом реду стоји управо Петар Хољац Иако је његова породица поднела захтев

Фотографија стрељаног команданта ЈВуО могла би да открије његов гроб. Самарџић тврди да је Чича уморен код Дома Гарде Тело команданта Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића сликано је после егзекуције недалеко од београдског Белог двора. Направљене су три фотографије, а по наређењу Александра Ранковића, негатив је уништен. Ови снимци данас су похрањени на непознатом месту, а могли би имати важну улогу у лоцирању места укопа вође Равногорског покрета. Публициста Милослав Самарџић располаже информацијама да су три фотографије тела непосредно после стрељања израђене и уручене Ранковићу, Слободану Пенезићу Крцуну и Светиславу Стефановићу Ћећи. По уништењу филма, међутим, у четничкој емигрантској штампи волшебно се појавила једна од фотографија, распиривши наду