Дванаестог априла 1941. године, по наређењу мађарског регента Миклоша Хортиjа, противно Међународном праву, окупаторска воjска ушла jе у Суботицу и наредног дана запосела целу Бачку. Окупациjа jе пропраћена убиством 3.609 ненаоружаних грађана, што jе први погром Срба у Другом светском рату. Хортиjевски терор jе до октобра 1944. усмртио и на стотине антинациста, преко 8.000 Срба колониста у логору „Шарвар“, неутврђени броj присилно мобилисаних за Источни фронт, а jануара 1942. зверском „Рациjом“ над Србима и Јевреjима искоренио око 25.000 житеља jужне Бачке (подаци Музеjа Града Новог Сада).  Своjе ратне злочине мађарски Хитлер крунисао jе априла 1944. депортациjом преосталих бачких Јевреjа у нацистичке логоре смрти (хортиjевски Холокауст преживело jе 2.614 Јевреjа од преко 16.000).  Наша

Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом? Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од хиљаду година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином, рекао је кнез Павле У архивској Збирци са Колумбија универзитета, налазе се многобројна писма Владислава Стакића упућена кнезу Павлу. Човек, којег Драгиша Цветковић оптужује у својим писмима од 1952. године, имао је до краја свог живота, 1966. године, живу преписку са кнезом. Шта то значи? Једноставно; да је кнез Павле знао о њему много више него Цветковић. То што је кнез

Ви ћете разумети циљ ове нове кампање: 27. март довео је до катастрофе, до капитулације државе и до комунизма, али он је дошао као реакција на наше приступање Тројном пакту, не да бисмо сачували нашу неутралност, већ да бисмо се докопали Солуна, јер смо веровали у Хитлерову победу „Марта месеца навршава се 15 година од оних трагичних дана када нас је једна група недисциплинованих официра и њихових политичких помагача гурнула у рат, чије су последице биле тако катастрофалне и за земљу и за народ. Петнаест година од овог фаталног датума, многе је у емиграцији отрезнила и данас сасвим другим очима гледају и на људе и на догађаје, који су нас

Штаjерска jе за вриjеме Другог свjетског рата била изложена бруталноj нацификациjи и германизациjи, чиjи су циљеви били уништење словенског народа у етничком и културолошком смислу Штаjерски град Цеље некада jе био познат углавном по индустриjи: Цинкарни Цеље, Златарни Цеље, фабрици намjештаjа Аеро, спортскоj одjећи Топер. Међутим, недавно смо у њему открили нешто друго што нас jе привукло – Музеj новиjе историjе Цеље. У савремено осмишљеном сталном поставу посебан дио заузима грађа коjа се односи на Други свjетски рат: на мултимедиjални начин сjаjно су представљени окупациjа, устанак, борба за ослобођење и коначна побjеда над фашизмом. Посматрамо фотографиjу групе дjевоjчица, снимљену у њемачком граду Залденбургу 1943. године. Аутор jе непознат. Шокира нас оно што би Ролан Барт

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића Противници кнеза Павла су још 1938. године оформили тајно удружење које су назвали „Конспирација“. Најпознатији чланови овог превратничког удружења су били: Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Драгиша Васић, Живојин Балугдшић… сви већ чланови „Српског културног клуба“. „Конспирација“ је била организована по угледу на „Црну руку“, у групе по пет официра. Организатори су била два „црнорукца“ Антоније Антић и Велимир Вемић. У војсци је било више петорки којима су на челу били мајор Живан Кнежевић, потпуковник Милош Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац,

На данашњи дан прије 72 године извршен је пробој Сремског фронта, што је означило и окончање Другог свјетског рата на територији Србије. Државна церемонија полагања вијенаца и одавања државних и војних почасти биће одржана у 11.00 часова у Спомен-комплексу Сремски фронт у Адашевцима, код Шида, саопштено је из Владе Србије. Церемонији ће, осим представника Владе и Војске Србије, присуствовати учесници ове велике битке, дипломатски представници земаља чије су трупе учествовале у борбама на Сремском фронту, представници општине Шид, као и удружења за његовање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани. Пуних 175 дана, више од пет мјесеци, од 21. октобра 1944. до 12. априла 1945. године, вођена је рововска битка у

Југословенска војска је по опремљености и наоружању била неупоредиво слабија од моћне армије Трећег рајха и његових савезника, а брзом војном слому кумовало је и масовно дезертирање, посебно хрватских официра и војника. – У заробљеништво је одведено око 370.000 војника и официра, а држава је распарчана Потписивањем уговора о примирју Југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво. Команданти јединица јавиће се у том циљу код најближих немачких официра. Трупе се имају прикупити тамо где се налазе. Док се не изврши предаја југословенски официри одговорни су у пуном смислу за дисциплину и ред и зато остају код својих јединица. Према војницима који се после закљученог

„Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна“, написао је инспиратор пуча генерал Боривоје Мирковић Организатор и извршилац пуча генерал Боривоје Мирковић своју улогу објашњава Драгиши Цветковићу у писму датираном 18. априла 1948. „Драги Драгиша, пријатељу и рођаче! Предугачко би трајало да ти овим путем дајем детаљнија разјашњења о свим догађајима и њиховим консенквенцама, овим путем кажем, немогуће ми је, јер је сувише дугачко трајала моја одисеја. Ипак ћу покушати у најкраћим потезима. Није зло ‘каирска’ афера, већ ‘лондонска’, јер су је из Лондона провоцирала фатална браћа Кнежевићи, који

Он је разумео 27. март као „државни удар великосрба“, који је Хрвате довео у „грозан“ положај, будући да се они од великосрба немају надати „ничему добру“ У архивској збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета налази се и писмо пуковника Душана Радовића од 11. августа 1954. године, упућено из Јоханесбурга. Извињавајући се кнезу што га узнемирава док је у жалости после губитка младог сина Николе, пуковник Радовић између осталог каже: „Кад сам по предлогу ђен. Симовића пензионисан 1938. г, упутио сам Вам једно писмо и изложио гледања и намере тога фаталног човека, који је већ тада стварао око себе круг оданих му сателита и достављача за личне циљеве и коначно и

Савезничко бомбардовање, при крају рата, остаје највећа мистерија наше новије историје. Београд био обогаљен, а немачки објекти остали нетакнути Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији, која је прогутала животе хиљада невиних људи, чак и тек рођених, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једину реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава

На здање на Косанчићевом венцу пало је тек неколико запаљивих бомби, али није било никог да их угаси. После је било касно… Рано изјутра 3. априла 1941. године управници најважнијих државних установа културе позвани су на хитан састанак код министра просвете, Милоша Трифуновића. У његовом кабинету нашли су се управник Државне штампарије Милошевић, управник Државне архиве Арнаутовић, управник Музеја кнеза Павла Кашанин. С њима је био и управник Народне библиотеке Драгослав Илић. Потајно су се надали да министар жели да им саопшти нешто важно о плану измештања садржаја главних установа културе, договорен  раније. Уместо тога, дочекао их је хладан туш. Трифуновић им је кратко саопштио да је донета одлука да