“Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна”, написао је инспиратор пуча генерал Боривоје Мирковић Организатор и извршилац пуча генерал Боривоје Мирковић своју улогу објашњава Драгиши Цветковићу у писму датираном 18. априла 1948. „Драги Драгиша, пријатељу и рођаче! Предугачко би трајало да ти овим путем дајем детаљнија разјашњења о свим догађајима и њиховим консенквенцама, овим путем кажем, немогуће ми је, јер је сувише дугачко трајала моја одисеја. Ипак ћу покушати у најкраћим потезима. Није зло ‘каирска’ афера, већ ‘лондонска’, јер су је из Лондона провоцирала фатална браћа Кнежевићи, који

Он је разумео 27. март као “државни удар великосрба”, који је Хрвате довео у “грозан” положај, будући да се они од великосрба немају надати “ничему добру” У архивској збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета налази се и писмо пуковника Душана Радовића од 11. августа 1954. године, упућено из Јоханесбурга. Извињавајући се кнезу што га узнемирава док је у жалости после губитка младог сина Николе, пуковник Радовић између осталог каже: „Кад сам по предлогу ђен. Симовића пензионисан 1938. г, упутио сам Вам једно писмо и изложио гледања и намере тога фаталног човека, који је већ тада стварао око себе круг оданих му сателита и достављача за личне циљеве и коначно и

Савезничко бомбардовање, при крају рата, остаје највећа мистерија наше новије историје. Београд био обогаљен, а немачки објекти остали нетакнути Бесомучно англо-америчко разарање десетина српских и црногорских градова, вароши и села, започето 20. октобра 1943. а окончано 18. септембра 1944. године, уочи Стаљинове инвазије на Србију, једна је од највећих мистерија наше новије историје. О овој великој ваздушној операцији, која је прогутала животе хиљада невиних људи, чак и тек рођених, за Титовог живота нико се није усуђивао да каже ни једну једину реч. Нико то није озбиљније покушао да уради ни после његове смрти, па чак ни после распада Титове Југославије. Мистерија којом је ова акција Енглеза и Американаца обавијена истрајава

На здање на Косанчићевом венцу пало је тек неколико запаљивих бомби, али није било никог да их угаси. После је било касно… Рано изјутра 3. априла 1941. године управници најважнијих државних установа културе позвани су на хитан састанак код министра просвете, Милоша Трифуновића. У његовом кабинету нашли су се управник Државне штампарије Милошевић, управник Државне архиве Арнаутовић, управник Музеја кнеза Павла Кашанин. С њима је био и управник Народне библиотеке Драгослав Илић. Потајно су се надали да министар жели да им саопшти нешто важно о плану измештања садржаја главних установа културе, договорен  раније. Уместо тога, дочекао их је хладан туш. Трифуновић им је кратко саопштио да је донета одлука да

“Захваљујући новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе с главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да пружи отпор” Британска амбасада у Београду. Двадесет седми је март 1941. године. Телеграм потписује Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор: А. Пуч извршен под неспорним вођством Симовића и његовог помагача Мирковића и извесног броја официра. Генерали нису били укључени у заверу. Пуч су извели капетани, мајори и потпуковници. Б. Трифуновић нас је обавестио о завери, али смо морали чврсто да му обећамо да ћемо о томе ћутати. Обећао

Крвави крешендо у Воjводини априла 1941. године. Око 35.000 протерано, а у мађарске логоре одведено и заточено 13.000 људи. Убиjено више од 5.000 Сва она лица српске, босанаске и црногорске, те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 29-ог овог месеца у 0.00 сати“. Ово је наредба мађарског генерала Ференца Бајора, војног команданта Новог Сада, обзнањена 25. априла 1941, тачно две седмице пошто је мађарски регент Миклош Хорти, уз бојни поклич „Напред, на хиљадугодишње границе!“, своје

Зашто jе евро-атлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат? Заборављаjући Јасеновац, Срби могу да поверуjу у Сребреницу. Зато jе борба за истину о Другом светском рату пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда. Пише: Зоран Чворовић  1. 1. Српска историjска свест између интеграциjе у Нови светски поредак и истине о новом поретку jугоисточне Европе из 1941. Седамдесет година после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили, према наjновиjим истраживањима и 1,8 милиона Срба, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања

Збирка кнеза Павла са Колумбија универзитета крије и писма која је британски краљ Џорџ ВИ слао свом личном пријатељу кнезу Павлу По сопственој жељи, 1913. године, кнез Павле је започео класичне студије на Оксфорду, које је морао да прекине када је Аустроугарска објавила рат Србији, крајем јула 1914. Вратио се 1918. у Оксфорд како би окончао своје студирање. Магистрира историју уметности. Касније, кнезу Павлу ће бити додељена диплома почасног доктора Универзитета у Оксфорду. Још као студент, постао је добар пријатељ потоњег краља Џорџа ВИ, био миљеник краља Џорџа В и војвоткиње од Јорка, потом краљице Елизабете. Увек када би боравио у Енглеској, кнез Павле је становао у Бакингемској палати. Највише

Речна флотила одала пошту морнарима страдалим у Априлском рату 1941. године. Једини брод коjи jе пружио отпор окупатору и оборио 14 неприjатељских авиона Воjници и официри Речне флотиле у петак су у Дунав, код Челарева, спустили венац и одали пошту своjим претходницима-Александар Берић Бродови Речне флотиле Воjске Србиjе застали су у петак на 1287. километру тока Дунава. Огласили су се топови почасном паљбом, воjни свештеник одржао jе опело, а почаст jе одала и авиjациjа, прелетом хеликоптера „Газела“. На овом, за Речну флотилу светом месту, недалеко од Челарева, морнари су уз воjне почасти у воду спустили венац, коjим су одали дужну пошту њиховим претходницима, морнарима монитора „Драва“, из састава Краљевске морнарице,

На данашњи дан бомбардован је Београд, а са њим и памћење целе Србије. Чим су прве бомбе пале на Народну библиотеку Србије, почео је заборав. Он није заустављен ни до данашњег дана. Бомбе су на библиотеку пале око четири поподне, а ватра је горела и до четири дана после тог убиства српске свести. Доста пута сам читао да је још првог априла припремљена евакуација књига, али је, као што то увек бива, један политичар увео забрану евакуације просветно-културних установа Београда, а са њима и Народне библиотеке. То је био Милош Трифуновић. Ваљда је човек мислио да је први април, па да може да се шали са меморијом свих Срба. И

“Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара са свега 27 слабих дивизија. Наше наоружање је слабо, нарочито у техничком погледу. Имамо свега 500 аероплана, 100 тенкова, од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова, и то свега 250 од 47, а остали од 37 – који су врло слаби за одбрану од тенкова већег калибра” Судбоносна одлука о приступању Тројном пакту донета је на Крунском савету 6. марта 1941. године у Белом двору, после Павловог повратка из Берхтесгадена. За столом је седело девет најмоћнијих људи у земљи: кнез Павле, остала двојица намесника: Раденко Станковић и Иван Перовић, председник владе Драгиша Цветковић,