O udžbeniku „Holokaust i njegovo značenje“

Datum objave: utorak, 11 aprila, 2017
Objavljeno u Srbija
Veličina slova: A- A+

I preopširno i nedovoljno
Srpskim đacima prosvetne vlasti namenile su jedan školski čas za upoznavanje sa Holokaustom

(Prilog je objavljen u listu Jevrejski pregled, broj 2, Beograd, februar 2011.)

Ovaj udžbenik napisali su Jisrael Gutman i Haim Šacker i prvi je sa tom temom na srpskom jeziku.

Knjigu su uspešno prevele s hebrejskog originala Ana Šomlo i Ela Krstić. Objavljen je prošle godine, a izdavač je Zavod za udžbenike u Beogradu. Prvenstveno je namenjen učenicima starijih razreda osnovnih škola i srednjoškolcima, pre svega gimnazijalcima ali i studentima fakulteta gde se izučavaju istorija i društvene nauke.

Na promocijama ove knjige izrečene su, s punim pravom, mnoge pohvalne reči. Saglasan sam s tim, što ne znači da novo izdanje ne bi moglo biti bolje pripremljeno za učenike u Srbiji. Pre svega treba navesti da je ova knjiga, napisana na 282 strane, za ovdašnje učenike preopširna (po preporuci prosvetnih vlasti predviđen je jedan čas da se učenicima govori o Holokaustu).

Ona je odličan izvor činjenica o Holokaustu i bilo bi veoma dobro ako bi neko od istoričara, sam ili s kolegama, koristeći je, suštinu o Holokaustu napisao na 3-4 strane i to dao učenicima kao štivo koje bi mogli da savladaju i zapamte. Razume se, ako bi se u školama formirale „radionice“ gde bi se ova tema razrađivala, onda bi ova knjiga bila odličan tekst za to.

Knjiga je u originalu, očigledno, namenjena učenicima u Izraelu i jevrejskim školama u dijaspori gde se o Holokaustu uči tokom cele školske godine, ali u ovom obimu to je u Srbiji pre svega „udžbenik“ za nastavnike. Još jedno zapažanje. U Udžbeniku je posvećeno sasvim malo mesta žrtvama Holokausta u Srbiji. To se može objasniti, ali se ne bi moglo opravdati u udžbeniku namenjenom korisnicima u Srbiji. U Jugoslaviji je stradalo 60.000 Jervreja što je jedan posto svih žrtava u toku nacističke strahovlade. Šta je 60.000 prema 6 miliona ubijenih Jevreja…

A u Srbiji je živelo pred rat, bez Bačke i Srema oko 20.000 što je još manje od jedan posto, ali taj mali procenat bio je deo ovog društva, ovdašnjeg stanovništva, bili su to naši roditelji, braća, sestre, naši rođaci, prijatelji s ostalim stanovništvom. U Srbiji su stradali svi Jevreji, celokupno jevrejsko stanovništvo, spasli su se samo oni malobrojni koji su uspeli da pobegnu ili su se krili uz pomoć ljudi u Srbiji.
Haim Šacker, jedan od dvojice autora Udžbenika, bio je gotovo godinu i po izbeglica u Srbiji i spasio se, doslovno, u poslednji čas pre početka Aprilskog rata. Bio bi Šacker-ov svojevrsni „dug časti“ što mu je boravak u Srbiji pomogao da spase glavu, da za srpsko izdanje napiše dva – tri pasusa tim pre što je Holokaust u Srbiji bio specifičan:

Jevreji nisu deportovani u logore smrti, van Srbije, sem iz Bačke, Pirota i još stotinak ili nešto više iz drugih krajeva. „Konačno rešenje“ obavljeno je ovde. Svi su streljani ili ugušeni gasom ovde, u okolini Beograda i, u daleko manjem broju, u okolini Niša.

Nacisti su Jevreje deportovali s grčkih ostrva kroz pola Evrope do logora smrti, u Poljskoj, čak su iz severne Afrike uspeli da deportuju u te logore preko stotinu Jevreja. Osim teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, Srbija je bila jedina gde je celokupno jevrejsko stanovništvo, sem pomenutih izuzetaka, usmrćeno u zemlji gde su živeli. Bila je jedna od prvih zemalja „očišćena od Jevreja“, da ne spominjem Banat – pod formalnom upravom okupatorskih snaga u Beogradu – faktički, pod vlašću tamošnjih Nemaca (Folksdojčera), nezavisniji nego, npr. NDH, administrativno-politički entitet koji je u Evropi prvi postao „očišćen od Jevreja“.  U istoriografiji se navodi da je prva takva država bila Estonija.

Formalno je to je tačno jer Banat nije imao status države, ali je faktički bio nezavisniji od okupirane Estonije.

Zar sve to nije vredno da se u ovom izdanju istakne?

Na kraju, još jedno zapažanje.
Dosta se često čuje mišljenje da su Jevreji išli u smrt „kao ovce na klanje“.
Ne bi se moglo reći da je baš tako bilo. Nacisti su bili velemajstori u obmanjivanju, falsifikovanju, laganju.
Trajalo je duže od godinu dana dok se nije postepeno saznavalo šta znači „Konačno rešenje“, šta je značilo odvođenje „na rad“, „na Istok“. A kada se saznalo, bilo je kasno. Jevreji su već bili u getima, koncentracionim logorima. Još ranije (treba se samo setiti Konferencije u Evianu) ni jedna država nije htela da ih primi, na stranu što je Hitler još pre rata odlučio da sve Jevreje uništi. Pa ipak, i u tim uslovima, bez, takoreći, ikakve pomoći okolnog stanovništva, bez pomoći Saveznika, samo s nešto revolvera što su dobili od poljskog pokreta otpora, stajali su, u stvari, goloruki, nasuprot svojim krvnicima, jednoj od najmoćnih armija sveta.

Najpoznatiji je ustanak u Varšavskom getu. Kada je bilo očigledno da su nacisti odlučili da unište ceo geto, trista „naoružanih“ boraca blizu tri sedmice davalo je otpor. Komandant ustanika Mordehaj Anilevič, 23 godine (gotovo nepomenut u ovoj knjizi) svestan da će svi izginuti, rekao je „Ovaj ustanak je najbezizglediniji u istoriji!“ Spasilo se dvadesetak boraca geta. Mlade osobe sklone su da se identifikuju s herojima.
Zar Anilevič i njegovi i saborci nisu heroji?

Zar njegove reči ne podsećaju na Hajduk Veljkovu: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“

Čvrsto verujem da bi većim ukazivanjem na ta herojstva, a bilo ih je bezbroj, spominjem samo ustanak u logoru smrti Sobibor, nedaleko od Lublina gde se trista logoraša diglo protiv SS-stražara, pobilo ih 11, probilo se van logora i stotinak ih se spaslo. Zar ti ustanci ne bi doprineli opovrgavanju fame da su Jevreji išli u smrt „kao ovce na klanje“?

Ovo bi pisci udžbenika o Holokaustu trebalo da imaju u vidu.

Na kraju, još da dodam da se knjiga završava spiskom literature koja se preporučuje za bolje upoznavanje ove teme. Njemu bi se mogle dodati i „Crna knjiga“ („Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji“), izdanje Saveza jevrejskih opština FNR Jugoslavije 1952, kao i knjiga dr Jaše Romana „Jevreji Jugoslavije 1941-1945, žrtve genocida i učesnici Narodnooslobodilačkog rata“, Savez jevrejskih opština Jugoslavije 1980.
Anonimni sastavljači ovog spiska (prevodioci?) zaslužuju priznanje što su iz velikog broja publikacija izabrali reprezentativna dela.

Dr teodor Kovač,
Novi Sad
Izvor: Jevrejski pregled, broj 2, Beograd, februar 2011.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top