Да би изазвао скок вредности обвезница ратне штете два одсто министар финансија употребљава законски дозвољене мере, али претходно обавештава неколико банака и индустријалаца како би купили велике количине обвезница које су преплавиле тржиште Милан Стојадиновић рођен је 1888. године у Чачку, где је свршио средњу школу. Правне науке студирао на Универзитету у Београду, а 1911. промовисан за доктора права (докторска дисертација „Немачки устав“). Као државни питомац одлази у иностранство на специјализацију финансијских наука и три године проводи у Немачкој и Француској. Неко време био је у француском Министарству финансија, а 1917. године већ на положају начелника Министарства, а 1918. на положају генералног директора државног рачуноводства. Оставку на државну службу дао

Од кнеза Павла пуковник Владимир Ваухник је добио упутство: „Сачувајте пријатељство Немачке до конфликта са Русијом, а за Енглеску побринућу се ја“… Југословенски обавештајац у Берлину генералштабни пуковник Владимир Ваухник, објавио је у „Слободној Словенији“, емигрантском гласилу које је излазило у Аргентини, своје сведочење о кобном датуму под насловом „Десет година од распада Југославије“. Ваухников напис прештампао је Драгиша Цветковић у својим „Документима о Југославији“, Париз 1951. године (свеска бр. 2). Владимир Ваухник је 1939, 1940. и 1941. године био војни аташе Краљевине Југославије у Немачкој. Доста касније, 1984. године, у Минхену се појавила (штампарија „Искра“) његова књига „Невидљиви фронт – борба за очување Југославије“. Био је способан обавештајац и

Похвале у Европском парламенту због враћања имовине одузете у Холокаусту. Јеврејској заједници досад припале некретнине од 14 милиона евра Имовина вредна 14 милиона евра враћена је јеврејској заједници од прошлог фебруара, када је донет Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живе наследнике. Ово је, за „Новости“, потврдио Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију. Тај закон и његова примена требало би да послуже као пример осталим европским земљама, закључено је на овонедељном скупу о реституцији и Холокаусту, у Европском парламенту. Србија је добила велики „плус“ и због Општег закона о реституцији из 2011, као и Закона о реституцији имовине црквама и верским заједницама из 2006, који су

У самом тренутку када је Југославија ипак потписала Тројни пакт, што се Павелић надао да спречи, 26. марта 1941. Павелић је упутио нову поруку у Хрватску тешећи своје присталице да потписивањем Пакта још нису све наде за усташку ствар пропале О Павелићевом ставу према 25. и 27. марту говоре нам документа још из онога времена. За време „Независне државе Хрватске“ 1942. године издао је у Загребу Мијо Бзик, Павелићев секретар за „промиџбу“, још док је био у емиграцији у Италији, једну врсту званичног дневника доласка усташа на власт. Та књига објављена под насловом „Усташка побједа у данима устанка и ослобођења“ бележи догађаје дан по дан у 1941. години. Тако на

„Београд имао у целој својој историји само једну прогерманску манифестацију. То се десило 1939, приликом комеморације француском адмиралу Гепрату, који је Србима учинио велике услуге у Првом светском рату. Тада су југословенски комунисти у духу пакта Хитлер-Стаљин, хтели покварити ову франкофилску, српску манифестацију“ Драгиша Цветковић, председник Краљевске владе у време потписивања споразума са Немцима и Италијанима 25. марта 1941, о последицама пуча који је уследио два дана касније, са дистанце од десет година, писао је: „Сваке године, од доласка комуниста на власт, комунистичка штампа у Југославији прославља 27. март као ‘први дан Народно-ослободилачког рата’. Прошлог 27. марта 1950. београдска Политика је написала да је двадесетседмо-мартовски пуч извршен од југословенских народних

Цветковић је свој напис засновао као одговор на Мемоаре „господина Винстона Черчила“ (објављиваним у наставцима као фељтон), особито на опис војно политичке ситуације на Балкану у првој половини 1941. године Последњи председник намесничке југословенске краљевске владе Драгиша Цветковић, у емиграцији, у Паризу започео је своју борбу за истину априла месеца 1950. године. Из више писама која је упутио кнезу Павлу (Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета) можемо се упознати са напорима које је Цветковић учинио како би уобличио своју верзију догађаја. Он моли кнеза Павла да прочита његов чланак и да га посаветује, пре него што све буде објављено у дневнику „Фигаро“. Цветковић је свој напис засновао као одговор на