Један од јунака нове телевизијске серије „Сенке над Балканом“. Човек са стотину лица и 250 пасоша, револуционар, осветник… n босански Србин муслиманске вероисповести… Телевизијска серија која је недавно почела да се приказује „Сенке над Балканом“ одмах на почетку враћа нас у прошлост. Не само зато што се у њеној причи појављују историјске личности које су за собом оставиле мистерије и чија имена већ деценијама кокетирају са разноразним легендама попут генерала Врангела, Мустафе Голубића, Анте Павелића и принца Ђорђа Карађорђевића, несуђеног краља Србије, већ и зато што је почела да се емитује истог дана у готово свим центрима бивше Југославије. Баш као некад. У првој епизоди, једна реплика, изговорена баш на

Хитлер је наредио да се сви Срби иселе, или да вас све побијемо, па сад бирајте. Ову поруку својих сусељана Арбанаса с почетка априлског рата 1941. године преноси Марко Богдановић из села Зрза (А. Јевтић, Од Косова до Јадовна). Коначни период српске несреће на Косову и Метохији почиње фашистичким нападом на отворени град Београд у рано јутро 6. априла 1941. године. Косовски пакао почиње да кључа већ следећег дана. „На дан седмога априла Арнаути су се подигли на устанак и том приликом попалили све насељеничке куће.“ Овакво понашање Арбанаса било је могуће јер иза њих стоји Италија и припрема их као сараднике у будућем планираном рату. Они су, по оцени

Много је контроверзи изречено везано за иконографију и симболику Србског четничког покрета. Комунистичка историографија, публицистика и популарна литература представљала је четничку идеју, као маловарошки национализам, а њену симболику као мрачњачку и морбидну. Да ствар буде црња него што је, након престанка комунистичког монопола над штампом у Србији, млађи поклоници четништва уопште, прихватили су комунистичку сатанизовану слику о четницима као своју идентификацију. Не чуди стога, што се србски националисти неретко на скуповима понашају као архетипови негативаца из поратне партизанске иконографије. Незаобилазно печење и гибаница заливани обилатом ракијом, наравно све конзумирано прстима, или из флаше, за ове несвесне појединце знак је националног и идејног идентитета. Вратимо се за тренутак на иконографију. Мртвачка глава са

Мало је познато да је Чичу, само три дана пре хапшења, у земуници у селу Репушевићи, на планини Варда, између Рудог и Вишеграда, причестио свештеник Добро Поповић из села Штрбаца. Свештеника су због тога жестоко мучили припадници Озне, а касније је и робијао. У породичној кући у Штрпцима и данас повремено живи син попа Добра, Коста Поповић коме је отац, кад је одрастао, испричао занимљиву причу око овог и догађаја који су касније следили. – У сумрак 9. марта 1946. на врата попа Добре Поповића закуцала су три четника и замолила га да узме црквене књиге и крене са њима. Добро се спремио и кренуо са четницима пут села Оскоруше

На Цељском подручју градња православних капела и цркава појавила се у периоду између два рата. У бањама Голник, Рогашка Слатина и Тополшица су већ биле православне капеле, а у Цељу је тек 1922. године на иницијативу Цвије Зечевића настала Српска православна црквена општина, која је укључивала срез Цеље, Шмарје при Јелшах, десну обалу Дравограда, Горњи град, Словењ градец, Коњице, Лашко, Кршко и Брежице. У почетку су имали обављање богослужења у соби касарне краља Петра, премалој за веће свечаности, па су зато замолили градску већницу за локацију, где би саградили цркву. Маја 1929. године добили су земљиште на Вразовом тргу (данас је то Позоришни трг). Управа црквене општине је почела прикупљати

Поводом 23. октобра, Дана ослобођења Новог Сада у Другом светском рату, представници Изасланства  одбране Руске Федерације су у новосадској касарни Речне флотиле „Александар Берић“ обишли гробове шесторице морнара Црвене армије који су дали своје животе током борби за ослобођење града и чишћења Дунава од заосталих мина, саопштило је Министарство одбране. Више од седам деценија касарски круг је место почивалишта шесторице припадника Црвене армије, капетана трећег ранга Павела Ивановича Денисова (1918-1945.), Григорија Ивановича Печерског (1926-1945.), Алексеја Стољарева (1918-1944.), Вјачаслава Жука (1926-1944.) и још двојице неименованих припадника црвеноармејске Речне флотиле, „краснофлотилаца”, изнад чијих се гробница налазе пирамиде са звездом петокраком. Морнари Црвене армије страдали су у операцијама разминирања Дунава. Последњи контакт са

Нови Сад данас обиљежава Дан ослобођења града од фашизма у Другом свјетском рату. На данашњи дан прије 73 године, послије трогодишње окупације у Нови Сад су ушле јединице Народноослободилачке војске Југославије/НОВЈ/, а убрзо потом и трупе совјетске Црвене армије. Тог 23. октобра 1944. године ослободиоце је дочекао Нови Сад, с скоро уништеном индустријом, без струје и трећином становника мање него прије рата. Током окупације више од 5.000 становника Новог Сада убијено је на стратиштима или је погинуло у јединицама НОВЈ. Истовремено, из Новог Сада је протјерано више од 20.000 његових житеља. У Нови Сад су априла 1941. године прво ушле њемачке, а потом и мађарске трупе. Њемачки и мађарски окупатор одмах