Hitler i Kosovo

Datum objave: nedelja, 29 oktobra, 2017
Veličina slova: A- A+

Hitler je naredio da se svi Srbi isele, ili da vas sve pobijemo, pa sad birajte. Ovu poruku svojih suseljana Arbanasa s početka aprilskog rata 1941. godine prenosi Marko Bogdanović iz sela Zrza (A. Jevtić, Od Kosova do Jadovna). Konačni period srpske nesreće na Kosovu i Metohiji počinje fašističkim napadom na otvoreni grad Beograd u rano jutro 6. aprila 1941. godine. Kosovski pakao počinje da ključa već sledećeg dana. „Na dan sedmoga aprila Arnauti su se podigli na ustanak i tom prilikom popalili sve naseljeničke kuće.“ Ovakvo ponašanje Arbanasa bilo je moguće jer iza njih stoji Italija i priprema ih kao saradnike u budućem planiranom ratu. Oni su, po oceni grofa Ćana, „nož uperen u kičmu Jugoslavije.“

Hitler je 12. aprila izdao „privremene smernice“ Nemačke komande za podelu Kraljevine Jugoslavije. Pre nego što se ova odluka mogla primeniti, komandant Šezdesete motorizovane pešadijske divizije G. Eberhard, 21. aprila u Mitrovici drži sastanak sa arbanaškim prvacima i na njih prenosi upravu nad oblašću. To je značilo ozakonjenje onoga što je dotle učinjeno i ujedno dalji nastavak nasilja nad Srbima.

U igri oko podele Kosova učestvuju Nemci, Italijani i Bugari. Ipak, zna se ko je tu „gazda“ – to je „baba Hitler“. Njega interesuju prvenstveno bogata nalazišta ruda. Italijani i Bugari nisu zadovoljni, ali moraju da se „slože“.

Prizrenska bogoslovija, po odluci Svetog arhijerejskog sinoda, 3. aprila je završila redovni rad. Đaci su 4. aprila otišli iz škole, prema telegramskom naređenju Sinoda. Haos u gradu počinje 9. aprila, po istom i mnogo puta opisanom scenariju. U Monaškoj školi u manastiru Dečanima nastava je završena 8. aprila, sledećeg dana u Dečane stiže episkop Serafim, a 10. aprila učenici preko Crne Gore odlaze svojim kućama. U manastiru ostaje pet monaha, na čelu sa duhovnikom Monaške škole, arhimandritom Teodosijem.

Nastupanje fašističkog okupatora od Arbanasa se doživljava kao dolazak oslobodilaca i prilika za konačni raskid sa Srbima kroz njihovo uništavanje ili proterivanje. Kako nastupaju Nemci, tako počinju nevolje srpskih sela, skoro po istom scenariju: ubistva uglednih ljudi, pretnje, pljačke, progoni, rušenje ostavljenih kuća i crkava, bacanje leševa u bunare, rušenje grobova, seča voćnjaka i šuma… Počinje stanje „privatnog terora“ bez straha od posledica i polaganja računa.

Većina srpskih porodica tada je bez sposobnih muškaraca, jer su oni mobilisani i nalaze se raspoređeni po ratnom planu. Vojsku zahvata rasulo, i samo deo vojnika ima priliku da pokuša sa povratkom kući. Ostali ili ginu ili postaju zarobljenici. Od nekadašnje jugoslovenske vojske u koncentracione logore dospevaju samo Srbi. Svi ostali pripadnici bivše Jugoslovenske vojske oslobađaju se ili odmah, ili posle nekoliko dana.

Među onima koji izbegavaju zarobljavanje, samo najsrećniji stižu do svojih kuća. Često na domaku svog sela bivaju presretnuti od naoružanih bandi i streljani. Kretanje na put izbeglištva znači samo produžetak nevolja. Oružane bande presreću kolone izbeglih i vrše „dodatne“ otimačine. Očajne majke bacaju nemoćnu decu da bi spasle onu koja su otpornija i izdržljivija. „Među njima je bilo mnogo majki s troje i više dece koja nisu mogla da izdrže taj težak put, put u neizvesnost. Svojim očima sam gledao kako nemoćna majka baca u reku Bistricu svoje dete da bi mogla nošenjem da spasi ostalu decu“. U stanjima još većeg očaja, i majke skaču u reku za bačenom decom.

Dojučerašnji mirni susedi, pa i oni što slove kao „prijatelji“, ponašaju se kao i oni od kojih se takav odnos mogao i očekivati. Na delu je izmišljanje novih „metoda“ za ucenu i iznuđivanje. Podsećanje na stare sukobe i tobož neizmirene obaveze. Javljaju se tvrdnje o navodnim dugovanjima svojim mrtvim srodnicima, uz navođenje cifara od kojih staje dah da bi se iscedilo i ono što je preostalo od ranije pljačke. Retki su slučajevi minimalne solidarnosti i pomoći tokom bežanja koja u suštini imaju isti cilj – čišćenje prostora od Srba. Na rastanku nema želje za povratkom i novi susret, već poruka: „Sad idite kud znate, samo se ne smete ovde zadržavati“. Silnici će sebi u zaslugu upisivati i to što su se ograničavali samo na potpunu otimačinu svega što se moglo oteti u prilikama kad su ranije vlasnike mogli nesmetano i poubijati.

Crkva, kao i uvek, deli sudbinu svoga naroda. Sveštenici kao ugledni ljudi prvi su na udaru. Vaskrs, koji se te godine praznuje 20. aprila, za mnoge je najcrnji dan života. Prizrenska bogoslovija i konaci Pećke patrijaršije postaju stecišta izbeglica. U Prizrenu je tako bilo do 1. maja. Onda Talijani preuzimaju školsku zgradu za svoju vojsku. U drugoj polovini aprila, posle zlostavljanja i vuče po kamenitom terenu, umire iguman manastira Deviča Damaskin Bošković.

Službe ne mogu da se vrše, o opelu pobijenih nema ni govora. Na teritoriji pod neposrednom nemačkom upravom tokom aprila i maja zabranjeno je vršenje bilo kakvog crkvenog obreda. Bugari, u oblasti pod njihovom upravom, dovode svoje sveštenike i od Srba traže da se izjašnjavaju kao Bugari. Albanska pravoslavna crkva ne čini ništa da bi pomogla pravoslavnim Srbima. Nema razlike u ponašanju Arbanasa muslimana i onih latinskog obreda. Manastir Dečani je na udaru pljačkaša, ali tu nailaze na otpor dok ne stižu italijanski vojnici; kasnije će oni o manastiru voditi računa, jer ga smatraju svojim ratnim plenom.

Nizu ostalih zlodela treba pridodati i rušenje srpskih spomenika (osnivaču Prizrenske bogoslovije Simi Andrejeviću Igumanovu, ruskom konzulu Grigoriju Stepanoviču Ščerbini, kosovskim junacima…).

Progonom Srba, među kojima je bilo dosta stručnih ljudi, staje rad rudnika. Pokušaji da se proizvodnja nastavi uključivanjem arbanaškog stanovništva ostaju bez rezultata. Učinak njihovog rada je mali i oni masovno napuštaju posao. Stalni naporni rad im ne odgovara. Pljačka je jednostavnija i unosnija. Otimanje i razaranje je sastavni elemenat psihologije. To je tamo prirodno stanje. Nisu poznati primeri pojedinačnog ili šireg kajanja. U takvim prilikama ne može se otići dalje od konstatacije i nema ni pokušaja objašnjenja.

U opštem pandemonijumu zla koje se sručilo po svim oblastima na srpski narod, Kosovu i stradanju Srba na njemu poklanja se najmanja pažnja. Prošlo je samo šest decenija od tog vremena, a skoro jedini izvor su zabeležena sećanja izbeglih Srba pri Komesarijatu za izbeglice i Svetom arhijerejskom sinodu Srpske crkve. Poznato je da se samo mali deo izbeglih našao u prilici da njegovo svedočenje bude zabeleženo. Mnogo je više onih o kojima se ne zna ništa i koji su svoje priče odneli u grob. Često su iskazi izbeglih beleženi „kolektivno“, a jasno je da tada imaju mnogo manju vrednost i ubedljivost, jer su lična iskustva potisnuta. Naknadna sećanja preživelih svedoka kosovsko-metohijskih strahota beleže se tek posle 1980. godine. U njima se oseća već drugačiji stereotipni jezik i termini stvoreni tokom posleratnog jednoumlja. „Savremeni istraživači prinuđeni su da pabirče razbijene i često protivrečne podatke“ (D. Bogdanović).

Još uvek nije i ono ne mnogo sačuvanih svedočanstava obrađeno na odgovarajući način koji bi bio iznad ponovljenih nabrajanja skoro istovetnih scena užasa u raznim mestima i nad raznim osobama. Nisu poznate ni ljudske žrtve; o ekonomskim se i ne pomišlja, a ni one nisu beznačajne. Kad se odmere sve okolnosti, istorijski gledano, sme se govoriti o „isplativosti“ zločina.

Nasilja Arbanasa zbunjuju i Nemce. Tako Nojbaher beleži: „Šiptari su požurili da proteraju što je moguće više Srba iz zemlje. Pri tome su lokalni silnici često od proteranih za dozvolu iseljenja uzimali dar u zlatu.“

Vredi navesti još nekoliko svedočanstava: „Ni civili koji su izbegli i odlazili kod rodbine nisu bili pošteđeni od pljačke. Kod sela Trnavci, 15 km od Kosovske Mitrovice prema Peći, Džafer Ahmeti i Fejza Demir iz Gornjeg Prekaza sa grupom mlađih ljudi preseli su kolonu izbeglica iz Beograda, opljačkali ih i oterali natrag… Prvog dana okupacije uhapšeno je dvadeset do trideset lica koja su sva bila predstavnici dotadašnje jugoslovenske vlasti. U dvorištu zatvora besomučno su ih mučili. Pet osoba odmah su streljali, nekima su oči iskopali, a potom ih zaklali. Iz sela u okolini Prizrena odmah je izvršeno proterivanje svih srpskih naseljenika, a njihova imovina je opljačkana. U nekoliko navrata vrši se progon Srba koje potom teraju u logore.“

Autor: Živorad Janković

(Srpska istorija)

Izvor: VIDOVDAN




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top