Виши суд У Новом Саду одбио рехабилитацију Врбашанина Тибора Киша, страдалог 1944. Ема Зађва (84): Требало да одговара за смрт великог броја невиних цивила Врбашанин Тибор Киш, некадашњи високи чиновник шећеране у Врбасу и “турањски ловац”, чију је рехабилитацију оспоравала Ема Зађва (84), некадашња Врбашанка и Сомборка, није невина жртва масовног покоља у том бачком граду 1944. године, како је то наведено у захтеву за рехабилитацију коју је тражила његова унука Магдолна Черешењеш Киш из Будимпеште. Виши суд у Новом Саду је и у поступку поновљеном по налогу Апелационог суда, донео решење као и у претходном, да се предлог за Кишову рехабилитацију одбија. Ово решење још није постало правоснажно. Зађва,

Поводом обележавања Међународног дана борбе против фашизма и антисемитизма у Народном позоришту одржан је Меморијалном концерт, а министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић поручио да Србија веома држи до антифашистичке традиције и негује своје мултиетничко културно наслеђе. Рекао је и да је став Србије у решавању мигрантске кризе у Европи донекле био обликован и сећањем на догађаје из европске историје које данас евоцирамо. Оценио је да је такозвана „Кристална ноћ”, означила врхунац изопаченог система вредности и политичких уверења нацистичког режима. „Око пет стотина хиљада аустријских и немачких Јевреја изгубило је и последње од људских и грађанских права која су им систематски, доношењем нацистичких уредаба и закона

Историчар Срђан Цветковић из Института за савремену историју, за “Новости”, о открићу у пећини Церова. Михаиловићеве ствари које је имао приликом хапшења, па и наочаре, налазе се у БИА Све личне ствари Драгослава Драже Михаиловића, па и наочаре које је имао приликом хапшења, налазе се у БИА. Њих смо чак и излагали 2014. године у оквиру изложбе “У име народа” приређеној у Историјском музеју Србије. Осим генералових наочара, ту су и његова лула, сат, мапа, пенкало, компас, пиштољ… Ордење којим је амерички председник Хари Труман, 1948. године, постхумно одликовао Дражу Михаиловића, предато је његовој ћерки Гордани. Ово је “Новостима” рекао др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју у

Бијељина-Споменуло се, не повратило се! Уз ову древну изреку, јуче је уз пригодну свечаност освештано спомен-знамење за 45 припадника Југословенске војске у отаџбини у Горњој Буковици код Бијељине, који су побијени 1942-1946. године. Бруталном су убијени мештани тог лепог и питомог села, који су имали између 20-30 година. Током Другог светског рата чували су своје и околна села од усташа, штитили своју имовину, држали се заклетве који су дали у Краљевини Југославији, а онда су, ни криви ни дужни, жигосани и без суда и пресуде убијени. Требало је да прођу деценије да се о том злочину проговори и да добију заслужено знамење. Иницијативу за подизање споменика, који је урадио академик

Београдски Виши суд оспорио наводе тужиоца из Болоње који захтева заплену осам слика из Народног музеја. Утврђено да је Анте Топић добио 166 слика које нико није потраживао, јер нису биле украдене Италијани не одустају од слика које је Србија добила од западних савезника као ратну репарацију. Како су “Новости” у петак објавиле, и у новом захтеву тужилаштва из Болоње београдском Вишем суду, да заплени осам уметничких дела из српског Народног музеја, понавља се стара тврдња да 1949. ове слике нису дате као ратна одштета Југославији. Италијански тужилац тврди да је члан Југословенске војне мисије Анте Топић Мимара на превару узео укупно 166 слика од америчке окупационе управе у Немачкој. У овој

Код Краљеве чесме у Лисичијем потоку данас у 13 часова одржан је помен на месту на којем су непосредно по ослобођењу Београда припадници Озне, без суђења, ликвидирали неколико хиљада грађана. Организатори су поставили привремено спомен обележје као подршка иницијативи за подизање споменика. Један овакав споменик сигурно не би исправио велику штету коју су комунисти нанели српском народу, али би представљао добар корак ка разоткривању целокупне истине из тог периода наше историје. Поред председника Напредног клуба, др Чедомира Антића, иницијативу Удружења жртава комунистичког режима за подизање споменика подржали су још и принц Александар Карађорђевић, Јелисавета Карађорђевић, Леон Којен, Предраг Марковић, историчар Срђан Цветковић и многе друге јавне личности, удружења и појединци.

Догађаји везани за борбе и ослобођење Краљева 1941. су обележили сву несрећу тог рата. Окупација, репресалије, неслога и идеолошка задојеност утицали су на трагичне последице тих догађаја. Након што су непредате јединице Југословенске војске ослободиле више градова и места по централној Србији (Лозница, 31. августа; Богатић, 1. септембра; Крупањ, 1. септембра; Бања Ковиљача, 6. септембра; Горњи Милановац, 29. септембра и Чачак, 1. октобра) дошао је ред и на први већи град—Краљево. У октобру 1941. у Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су се добро утврдили у граду и око града имали низ ровова, бункера и утврђења. Најјаче утврђење Немци су направили код Пољопривредне школе. Град је са друге стране