По пилоту Милораду Танасићу који се у Априлском рату својим застарелим авионом обрушио на немачки „месершмит” названа је ових дана једна улица у његовом родном Мајуру крај Шапца. Две ескадриле, 111. и 112. Петог ловачког пука ЈКРВ, са укупно 15 авиона „хокер фјури”, примиле су први удар застрашујуће немачке ратне машинерије на Југославију. Стационирани на аеродрому Режановачка коса код Куманова, на „мртвој стражи” ваздушног простора Ниша и Скопља, тог 6. априла 1941. године у зору, југословенски пилоти на застарелим двокрилцима неустрашиво су се супротставили бројнијим и модернијим авионима „Луфтвафе”, који су надирали из правца Бугарске. Немци су оборили једанаест „хокер фјурија”, претходно и извиђачки пар ловаца који су их први

Савез антифашиста Војводине (САВ) затражио је данас од надлежних да покрену одговарајуће поступке и утврде одговорност за објављивање афирмативног текста којим се у листу Политикин забавник промовише лик и дело Димитрија Љотића. „Наша држава постала је фашистоидна творевина која своју децу учи мржњи. Ми, антифашисти Војводине, захтевамо и јавно извињење, и поручујемо вам да коначно почнете да поступате по закону и људскости, јер ово друштво нема више разумевања за ваше обести“, наводи се у саопштењу. У саопштењу САВ Војводине, додаје се да је АД Политика, чији је генерални директор уједно и главни и одговорни уредник Политикиног забавника, у власништву државе и да је Политикин забавник намењен најмлађим члановима друштва. „Подсећамо

Идеја да је залеђена градска плажа најпогодније место за погубљења и одлагање лешева потекла је од капетана речне страже Жолта Зергоњија, уз пуну подршку пуковника Јожефа Грашија Новосадска плажа “Штранд” је за најстрашније губилиште мађарске рације одређена још њеног првог, релативно мирног дана. Те среде, 21. јануара 1942, пуковник Јожеф Граши, командант Другог оружаног одреда, којем је спровођење рације поверено, обишао је трупе на терену и, незадовољан њиховом ефикасношћу, оштро укорио једног од највећих крвника у три најстрашнија дана у историји Новог Сада, жандармеријског капетана Мартона Зелдија. “Ви уопште не знате шта треба овде радити, овде се не ради о легитимисању, већ о одмазди и чишћењу!”, рекао је готово урлајући

У једном сату страдало је 522 житеља, међу којима 109 дјеце. Дијете које није дочекало ни име да му се надјене, најмлађи је мученик пивске трагедије. Дола у Пиви Дола су највеће, али не и једино стратиште у Пиви за вријеме Другог свјетског рата које свједочи о ужасним злочинима почињеним над пивском нејачи од стране озлоглашене фолксдојчерске СС дивизије „Принц Еуген“ и усташа и муслимана из гатачког среза и околине. Нема братства у Пиви које није дало жртве у овом геноциду. Нека братства су већим бројем пострадала, док је породица Верун престала да постоји. Капела у Долима Невине жртве биле су подијељене у три групе, једну су чинили мушкарци старији

Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала. Прије 83 година, односно за Божић 1936. године, тадашњи патријарх Варнава је у божићној посланици упозорио српски народ шта ће се десити ако одлучно не одбаци надирући комунизам. Након више од осам еценија његове ријечи звуче пророчки, јер много шта се од његових прогноза обистинило, а посебно однос према духовним вриједностима. Због тога ваља још који пут чути патријарха Варнаву и подсјетити се опасности комунистичког скретања. Срби се још увијек могу ослободити те прелести која

Инспирисани митовима о Барбароси, што у преводу значи – Риђобради, војници Вермахта прилично масовно су носили браде Митови, митови, и опет митови. Невероватна је њихова снага. Јачи су и од математике и статистике, а камоли од историје. Уверио сам се у то још једном поводом чланка “Четници нису носили браде“, објављеног у претпрошлом броју “Слободе“. Чланак је имао необично велики број коментара на интетрнету, нарочито на Фејсбуку, и то претежно негативних коментара. Неки су се чак нашли увређени. Зашто пишем да четници нису носили браде, када они знају да јесу? Зар нисам видео слике ђенерала Дрaжe, војводе Ђујића, Калабића? Пише: Милослав Самарџић Ти што то питају нису прочитали чланак који

У војвођанској општини Тител данас је обиљежено 77 година од злогласне акције мађарске окупаторске војске у Другом свјетском рату када је у јужној Бачкој, односно Шајкашкој области, на подручју Новог Сада и Бечеја свирепо убијено више од 4.000 недужних Срба, Јевреја и Рома. “Ледени јануар у јужној Бачкој 1942. године постао је парадигма страдања невиних људи које је од њихових џелата делило само то што су припадали другој нацији и вери. То је била њихова једина кривица, плаћена највећом ценом коју човек може да плати – сопственим животом”, рекао је предсједник Покрајинске владе Игор Мировић, одајући пошту жртвама на централном помену у Тителу. Он је додао да обиљежавање годишњица, попут

Агенцији за реституцију, поред држављана Србије, захтеве за враћање имовине одузете после Другог светског рата по неколико основа, поднело је и 1.157 потомака фолксдојчера који су данас углавном држављани Аустрије и Немачке. Од аустријских држављана стигло је 564, а од немачких 593 захтева за враћање имовине. Према подацима Агенције за реституцију, до сада је донето 75 решења за враћање имовине аустријским држављанима и то 13 пословних простора, два стана и три зграде . То је укупно 18 објеката површине 2.440 квадратних метара. Агенција је бившим власницима и законским наследницима вратила и 891 квадратни метар неизграђеног градског грађевинског земљишта, 482 хектара пољопривредног, као и 0,25 хектара шума и шумског земљишта. У

Пошто је завршио телефонски разговор са парохијанином Светом Ковачевић из Берковца, боље рећи из Бање Врујци јер је близу извора настањен и договорио се да сутрадан по светој литургији и освећењу славског жита свечара светог великомученика Георгија – Ђурђевдана посетим његов дом и заједно прережемо славски колач, дође ми на ум да треба да идем да светим водицу Живку Урошевићу у Велишевац. -Како сам ја заборавио да осветим водицу чика Живку у Велишевцу, а прошао сам му поред куће пре неки дан, када сам се враћао из Радисављевића? Запитах наглас сам себе. -Чика Живко и није живео овде, ово је први пут од када се вратио из Америке, можда због