Јелена Ковачевић: Повратак кући

Вратила сам се кући. / А где бих могла другде отићи. / Мајке ни оца ми нема, нису живи. / А куда ће и они мртви него кући својој бити. / Ко ће их сахранити и воштаницу упалити.

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Вратила сам се кући.
Прекрстила сам се испред цркве.
У првој кући до цркве свиње развлаче тела.
Препознах дечака лобање празне лица избодена.
На брегу тридесет лешева, само женска и дечија тела.
На пар корака од ове гомиле крви и меса
колевка празна, без детета. Под њом глава здробљена.
Не препознајем да ли је дечак или девојчица.
У другој кући седамдесетогодишњи старац лута.
У соби мртва два сина и његова стара крај огњишта мртва.
Соба мала а крви пуна.
У трећој кући отворена иста празнина.
Довратник пао под куршумима.
На поду лежи жена пререзана грла, бео вири гркљан.
У четвртој кући отац нечији у крв гледа у колевци.
Пуцали су му у главу ћерци.
У штали сам нашла бабу и деду повезане ланцима.
Баби су мишеви оглодали ноге, остале су само коске.
Вратила сам се кући.
А где бих могла другде отићи.
Мајке ни оца ми нема, нису живи.
А куда ће и они мртви него кући својој бити.
Ко ће их сахранити и воштаницу упалити.
Ево има нас живих.
Преживели смо да бисмо на своме били. 

Извор: Стање ствари