Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Jelena Kovačević: Stradanje

Datum objave: utorak, 4 maja, 2021
Objavljeno u Knjige i feljtoni
Veličina slova: A- A+
U izdanju udruženja građana Jadovno 1941. Beograd – Banja Luka, iz štampe izašla zbirka pesama Jelene Kovačević, na temu Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

ZAVEŠTANjE

Za nama ne plačite,
za njima zakukajte i ne prestajte kukati.
Za nas se pomolite a za njih molite,
glas ne zatvarajte i reč ne ispuštajte.
Čuće Gospod a da li će uslišiti
ako se vi za oprost njima budete molili a niste oprostili?
Zarad ljubavi milost će krvniku umesto krvi pustiti.
Bol u ljubav da se raznese mi ćemo se moliti.
Kada na grobovima našim sveće zapalite
znajte da dželatima našim palite, u grobove naše ubice su legle.
Nas Gospod viknu i mi se probudismo, iz grobova bez rana ustadosmo,
imena naša zapamtio je Gospod.
Molite se i ne prestajte se moliti,
nisu oni nas pobili, oni su sebe umorili i u grobove zatvorili
da ih Gospod ne vidi i ime im ne vikne.

Jelena Kovačević

Iz recenzije Borivoja Rašua

Kada se neko uputi, u doba opšte dezorijentacije, posrnulosti i sluđenosti koje odlikuje duh našeg vremena, stranputicom, bez imalo rizika da grešimo možemo reći da se on nalazi na pravom putu. Stranputica i to ona duhovna i umetnička nekako najviše se iskazuje u poeziji, toj struni ljudskog bića i svemu onom što Poezija čini u duhovnom oblikovanju čoveka. Smrt je po sebi strašna koliko god prirodna bila, a šta tek reći o onim smrtnicima stradalnicima koji su umoreni rukom zločinaca kakve svet i vek ne pamte.

O stradanju Srba od ustaških zlikovaca u jamama i logorima propevala je od bola i tuge Jelena Kovačević na jedinstven način, među ostalim i zato što je dokumentovala svoje pevanje. Izgleda da nije moguće pevati o stradanju a da i ona koja pesnički peva i sama ne strada. Pevanje i stradanje boji i označava ovaj dragoceni zapis Jelene Kovačević koji sam sobom postaje i ostaje deo nacionalne svesti i pamćenja. Tako u završnoj pesmi StradanjaZaveštanje Pesnikinja kroz stih „Bol u ljubav da se raznese mi ćemo se moliti” izriče ono najbitnije što odlikuje Srpski narodni etos čak i kada je žrtva u čije ime, u čiji pomen na njegovom moćnom jeziku peva. Zaključni distih ove pesme, ali i cele zbirke pesama „Nisu oni nas pobili, oni su sebe umorili i u grobove zatvorili da ih Gospod ne vidi i ime im ne vikne”, spada u krajnji domet i vrhunac poetske reči.

Na ovom mestu valja utvrditi da je to krajnji domet Poezije, a ono što ne može Poezija može Bog. Bogu uvek preostaje najteže i najvažnije. Pesme: Ispraćaj, Polje, Prvo i Drugo pismo iz Jasenovca, U jami i Nad jamom, Tužbalica, Ispovest, Pričest i da još jednom istaknemo pesmu Zaveštanje čine čvrsto uvezani pesnički venac koji je isplela Jelena Kovačević i položila ga na nebu ispod Srpskih stradalnika i novomučenika ispisavši na njemu samo jednu reč, a ipak dovoljnu STRADANjE. Izveštajno i proročki pevao je Aleksa Šantić poznajući Srpsku sudbu „i grobovi naši boriće se s vama”, taj pev dopevava i nastavlja naša Pesnikinja Jelena Kovačević.

Iz recenzije Radinka Krulanovića

Čitajući Stradanje, pomislio sam da li je Jelena nakon napisanog ostala normalna, (ma šta to značilo), zapitao sam se koliko sam i ja normalan nakon pročitanog, jer pročitano progoni strašnim pitanjima: a gdje si bio, Bože, zašto si, dopustio suze dječije? Možda sam i pod utiskom pitanja da li je nakon Aušvica moguće pisati poeziju? Tragajući za odgovorom, tražeći makar i slamku spasa, kao da se nametnula Ničeova misao „imamo umjetnost da ne bi poludeli od istine“. Pa ovo je divno, (umjetnički) a onda odmah nakon toga surova stvarnost sa svojom zapitanošću kako smrt može biti divna, kako se ne uplašiti i obesmisliti svoju egzistenciju nad dječijim mrtvim pogledom. Da li umjetnost i poezija varaju, ili je njima nešto drugo na umu?! I ova pitanja stoje pred Jelenom Kovačević kao i pred svim drugim.

Tuđe iskustvo ništa ne pomaže. Morala je ona kao i drugi proći „preko trnja do zvijezda“. Nije poezija navikla na spokojnost. Ako je biti pjesnik privilegija, onda moramo biti spremni na „vječiti nemir“. Stradanje i jeste svakim retkom nemir, strašni nemir svijeta koji se našao u čudu iz koga govore molitve bez umoljenja, i glasovi koje niko ne čuje. Odjekuje, osana, osana, a osane nema.? Ima li nade, vjere, ima li smisla živjeti, (pita se pjesnikinja) dok jame još nijesmo okajali, okadili, oprostili, zaboravili, ima li…? Odjekuje njen zov: Ne dam, ne dam čovjeka, ne dam da svijet obesmisli ubilačka ruka, ne dam da beznađe zacari i sve stane u kraj, tugu, tišinu. Jelenina hrabrost i bojažljivst u isto vrijeme su zadivljujuće.

Njena hrabrost se ogleda u tome što je spremna da se ispriječi ispred zločinačke ruke i poturi svoju pjesničku riječ kao štit. U krajnjem njena hrabrost se pokazuje i u želji da pjesnički odsluži opijelo za ubijene, pitajući se sa velikim i opravdanim strahom: Je li dostojna?

Iz predgovora prof. dr Mire Radojević

Posebno je važno pružanje otpora relativizovanju žrtava, njihove brojnosti, nacionalne pripadnosti i vlastitih imena. Nije slučajno što su logorašima, gde god da su bili zatočeni, najpre oduzimana imena, čime su pretvarani u brojeve. Upravo zato, značajno je svako ime, jer se nedužnima time vraća deo otetog dostojanstva i često vrlo jasno obrazlaže razlog zbog kojeg su umoreni.

Ta potreba i dug, treba reći, višestruki su: civilizacijski, moralni, nacionalno-politički i naučni.

Osim istorijske nauke, u tome može mnogo pomoći i lepa književnost, kako proza tako i poezija, dokazujući da svaki vid stvaralaštva, naučnog ili umetničkog, ima humanističku svrhu u borbi protiv zla. Štaviše, književna dela lakše „prodiru u dušu“ od naučnih, potvrđujući misao Isidore Sekulić da je najbolja istorija jednog naroda napisana u njegovoj književnosti. Najzad, književnost svojim čitaocima šalje ubedljiviju etičku poruku, a na tvrdnje po kojima i zločinci zaslužuju hrišćanski oproštaj odgovara podsećanjem da uslov oproštaja predstavlja pokajanje.


Priložnici:

Nikola Adamović
Aleksandar Petrović
Jovan Pješčić
Darko Kremić
Suzana Srndović
Marija Jeftimijević Mihajlović
Nikola Kadović
„Stanje stvari“

Izdavač:  UG Jadovno 1941. Banja Luka – Beograd

Za izdavača: Momčilo Mirić i Dušan Bastašić


Knjigu možete naručiti preko mejla:

kovacevicvj@yahoo.com


Vezane vesti:

Akcija završena: Prikupljen novac za objavljivanje zbirke pesama Jelene Kovačević o genocidu nad Srbima u NDH!

PESME JELENE KOVAČEVIĆ NA STANjU STVARI

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top