fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Сви натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене, а наставно особље отпуштено, убијено или депортовано

Бугарски буквар-читанка из ког су деца учила
Бугарски буквар-читанка из ког су деца учила

Препрека остваривању великобугарских циљева била је снажно национално осећање српског народа, дефинитивно довршено још у 19. веку. Да би га сломио бугарски окупатор свуда је интензивно ширио пропаганду да су заузети крајеви Србије, у ствари, ослобођене бугарске западне покрајине. „Србија је заувек нестала као држава и у тим крајевима уопште нема Срба, него ту живе србизовани стари Бугари“ – била је основна премиса у свим међусобним контактима. Зато је, по замисли бугарске владе и генералштаба, требало у окупираним крајевима силом уклонити све што је представљало или подсећало на Србе и Србију. То је био крупан корак ка реализацији старе идеје о стварању велике санстефанске Бугарске коју је ваљало што пре васпоставити. Суштина тог монструозног плана може се докучити из наредбе окупаторске власти:

– Реч Србин треба потпуно да се изгуби и нико не сме да је изусти, сви треба да је потпуно забораве;

– Не треба изговарати нити употребљавати српске речи;

– Молбе усмене или писмене, не смеју бити узете на разматрање ако су написане на српском језику;

– Забрањено је певати српске песме;

– Забрањено је говорити против Бугара као и против бугарских власти или закона;

– Забрањено је учинити некоме повластицу ма које врсте уколико се ради о србофилу;

– Забрањено је рђаво поступати са овдашњим људима (Бугарима) ма они били и сумњиви док се њихова кривица не утврди;

– Забрањено је дописивање на српском. Цензура неће пуштати таква писма;

– Уопште, забрањени су српски натписи на дућанима, гробовима итд;

– Забрањено је давати српска имена новорођенчадима;

– Забрањено је давати српска имена улицама;

– Сва лица која се обраћају службено бугарским властима треба да то учине бугарским језиком без ичијег посредовања. У том погледу власти треба да буду веома строге.

Ово наређење треба брижљиво чувати и затварати после сваке употребе.

У потпису: Начелник инспекције: генерал-пуковник Нересов; Ађутант, ген. мајор Тасов; Начелник штаба, пуковник Дарвингов.

Кореспонденција, натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене, а наставно особље отпуштено, убијено или депортовано. Уместо њих доведени су учитељи и професори из Бугарске. Предвиђено је отварање 270 сеоских бугарских школа и 15 нижих гимназија. За те потребе ангажовано је 450 учитеља и 50 професора. Буџетом је било предвиђено да се за књиге и други школски материјал, који су бесплатно дељени српској деци, издвоји 100.000 лева. Ту суму су, у ствари, бугарски војници опљачкали од убијеног лесковачког фабриканта Благоја Илића. Српски језик тиме је био стављен ван закона.

Бугари су приморавали Србе да у својим презименима промене наставак „ић“ у бугарско „ов“. Српски језик проглашен је за „бунтовнички“ језик.

Српска интелигенција је без милости уклоњена из јавног живота свога народа, јер је била препрека остваривању окупаторског плана. Сачињен је посебан програм на њиховој ликвидацији. Он између осталог предвиђа:

– Српски свештеници представљају суштински израз српског духа, зато их треба интернирати… Да служе службу на бугарском, да носе обележја и одећу бугарских свештеника и потпуно постану Бугари. Српски учитељи никада неће постати Бугари, те зато треба да остану у интернацији и не треба им уопште давати дозволу за повратак. Српски чиновници, у њих не треба имати никаквог поверења…

Српско становништво је подељено у 11 група и за сваку групу предвиђен је одговарајући третман. Нико није био поштеђен. Сви су били сумњиви. Сваки Србин је „голем шовинист“ и за сваког треба предвидети одговарајући третман. Чак су и српске жене добиле своју карактеристику. Оне су „најфантастичнији и најсиловитији шовинисти… Оне су живи центар српског духа“. Потом следи закључак достојан једног Химлера: „Истребљење србизма представља у ствари, истребљење српских жена које су најмоћнији фактор србизма!“

Цела култура и просвета била је мета бугарског уништавања. Уметничка и споменичка добра са националним предзнаком, преко ноћи, нестајала су и никад више нису враћена. Колико се ишло далеко у томе сведочи следећи податак: у Власотинцу на цркви избрисан је натпис српског краља Уроша, а уместо њега истакнуто је име бугарског владара.

Денационализација српског живља спроводила се свим мерама принуде бугарског административног апарата који је био основна полуга за спровођење плана. У окупираној Моравској области тај „посао“ поверен је пуковнику чврсте руке Александру Протогерову. По злу запамћени моћник покушао је да затре сваки траг српског националног бића и тиме створи ново стање као доказ да су ти простори одувек били бугарски.

Бугарска и Аустроугарска су према Србији испољиле бруталност, незајажљивост и крајњи реваншизам, заснован на програму биолошког уништења. Максимално је распиривана „…мржња код оба окупатора према свему оном што је српско“. У остваривању пакленог плана о уништењу српског народа посебно су се истицали бугарски окупатори систематским радом пуне три године.

Бугарска влада је према српском становништву спроводила најдрастичније мере – од свакодневног хапшења до геноцидних метода убијања Срба. Страдали су претежно учени и школовани људи, председници општина, бивши посланици, прваци грађанских странака, српски регрути, војници и официри, војни чиновници, речју, сва сумњива лица, не штедећи ни жене, децу и старце.

На основу анкете, коју је спровео др Арчибалд Рајс из Швајцарске, утврђене су стравичне бројке побијених људи. Само у врањском округу од новембра 1915. до априла 1916. године, побијено је око 500 интелектуалаца и око 3.000 осталих житеља Врања и околине.

За време окупације Србије била је запажена манија фотографисања бугарских и аустроугарских војника и официра поред обешених или стрељаних Срба. И на дописним картама била су представљана варварства, а у литерарним радовима писаца Вазова и Христова отворено је позивано на тотално истребљење Срба. А књижевник Иван Аракадов је писао: „…да не остане камен на камену, да се ниједно дете не радује на грудима мајке, да се ниједан старац не опире о раме свог унука…“

ОВЛАШЋЕН ДА УБИЈА

Командант 42. пука бугарске војске пуковник Калканxијев, суманута личност, одговоран је за највећа злодела у Лесковцу и околини. Тај крвник је 1918. године одговарао за своја дела пред бугарским војним судом. У запису америчког новинара Вилијема Драјтона, он се бранио следећим речима: „Убио сам 60 попова, 200 чиновника и више од 3.000 цивилних лица не обазирући се на то да ли је неко био Србин, Јеврејин, Циганин или Турчин, јер сам располагао пуним овлашћењем моје владе да убијем сваког на кога посумњам да би могао бити штетан или опасан по Бугарску.“

Пресуда је била ослобађајућа.

Аутор: Новица Пешић

Сутра: Српско стратиште у Дубокој долини

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Топлички устанак, Бугари, Арчибалд Рајс, страдање, фељтон

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: