Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Академици у Меморандуму су констатовали да се српско становништво из Лике, Кордуна и Баније исељава због економске неразвијености и рафиниране асимилационе политике Хрватске

Податком произашлим из пописа становништва 1981. године да ван територије Србије живи чак 24 одсто српског становништва, аутори Меморандума САНУ указали су на опасност од латентне дезинтеграције српског народа. У радној верзији овог документа посебно је наглашена ситуација у Хрватској, где је за свега три деценије њихов број сведен на ниво нижи од послератних година.

Део Меморандума посвећен положају српског народа у Хрватској са констатацијом да је на делу асимилација и затирање његовог националног идентитета, у годинама које ће уследити биће тежишна тачка његове осуде и политичке хајке, чији ће епицентар бити у Загребу и хрватској емиграцији.

„Изузимајући период постојања НДХ, Срби у Хрватској никада у прошлости нису били толико угрожени колико су данас. Решење њиховог националног положаја намеће се као прворазредно политичко питање. Уколико се решења не пронађу, последице могу бити вишеструко штетне, не само по односе у Хрватској већ и по читаву Југославију“, констатација је из меморандумског текста, која ће у каснијим тумачењима најчешће бити узимана као антиципација „великосрпске агресије на Хрватску“ и назнака неминовног сукоба у режији београдских политичких и интелектуалних кругова.

У Меморандуму САНУ констатује се да се српско становништво Лике, Кордуна и Баније због економске неразвијености исељава у Србију и друге делове Хрватске као и да је српски народ у Хрватској изложен „рафинираној и делотворној асимилационој политици“. Њен саставни део била је забрана свих српских удружења и културних установа у Хрватској и наметања хрватског као службеног језика. Академици указују и на то да Србија као матица „нема могућности да се о судбини, економском и културном положају српског народа обавештава ни приближно онолико колико неке нације у Југославији имају везе са својим сународницима у другим земљама“.

Посебан проблем, по академицима, јесте укидање свих тековина нове југословенске власти, чији је циљ био изградња равноправности Срба у Хрватској. Укидање Српског културног друштва „Просвјета“ маја 1980. године, пример је дезинтеграције српске националне културе. Ова установа са седиштем у Загребу важила је за темељ српске културне делатности Срба у Хрватској. Управо „Просвјета“ је 1971. године организовала посету групе од девет српских књижевника Хрватској. У овој групи били су Исаковић, Бећковић, Ћосић, Црнчевић, Булатовић, Михаиловић, Десанка Максимовић… Њиховој књижевној вечери присуствовало је најмање пет хиљада Срба из Далмације и околине.

То је био догађај, како пише хрватски публициста Дарко Худелист, који је означио неформални српско-хрватски рат у Равним Котарима.

Укидање „Просвјете“ октобра 1980. на свој начин оправдала је Републичка конференција Социјалистичког савеза радног народа Хрватске, која је без задршке и икаквог прикривања закључила да „брига за питања културе, историје, живота и стваралаштва хрватске или српске нације у Хрватској не може бити препуштена никаквим посебним националним друштвима или организацијама“.

„Док је оправдано да наше народности самостално развијају културне установе и клубове, није оправдано да такве институције отварају припадници народа и то било где у Југославији, а посебно не Срби у Хрватској или Хрвати у Хрватској“, гласило је образложење које је у пракси значило блокаду свих српских друштава и организација.

Ове тезе из Меморандума, упркос бујици осуда и критика, нису јавно оспораване у кругу владајуће номенклатуре Хрватске. Иако су очи Загреба биле помно упрте у догађаје везане за „апокрифни“ документ САНУ, званична критика је изостала, што је компензовано „пумпањем“ притиска кроз медије, синдикалне, борачке и сличне организације.

Одговор је, међутим, стигао са друге стране. Већ 1987, мање од годину дана откако је текст српских академика изненада објављен, огласила се хрватска емиграција документом под називом „Хрватско становниште о Меморандуму Српске академије наука и уметности“. Брошуру од тридесетак страница објављену у САД потписали су Мате Мештровић и Радован Латковић. Син чувеног југословенског вајара био је председник Хрватског народног вијећа – кровне организације хрватске емиграције, док је Латковић као публициста имао запажену улогу међу хрватском дијаспором у Јужној Америци. Документ који су они написали врло брзо добио је неформални назив „Хрватски меморандум“. Највећи број података, оцена и теза „Становишта“, како је касније утврђено, преузето је из књига Рудолфа Бићанића и много млађег Фрања Туђмана.

Овај напис има дијаметрално супротно тежиште. Док Меморандум САНУ поредак критикује са становишта Југославије, и за чије се редефинисање залаже, његов хрватски пандан темељи се на сепаратизму. Данас је несумњиво да ове идеје нису биле далеко ни од тадашњег хрватског руководства, које их је чувало за себе чекајући погодан моменат да их афирмише.

„Између теза и аргумената у ‘Хрватском становишту’ и оних које користи званична и незванична пропаганда Хрватске после отцепљења постоји временска, али не и суштинска разлика. Оно што су 1987. године хрватски емигранти говорили, а домаћи мислили, у Хрватској је после 1991. године постала завнична и незванична пропаганда“, оцењују овај текст академици Крестић и Михаиловић у књизи „Меморандум САНУ – под ударима политике“ из 2002. године.

Мештровић и Латковић низом контратеза наглашавају оправданост захтева народа за сопствену државност, али и по старим матрицама указују на хегемонију Србије у југословенској заједници. Овај став доказују чињеницом да је Београд остао главни град СФРЈ, али и бројношћу Срба у савезној администрацији, официрском кадру и полицији. Један од, по њима, кључних доказа српске доминације јесу и водећи државни и војни кадрови српске националности у прошлости – Ранковић, Жујовић, Јовановић…

Посебан тон атмосфери која је владала у посттитовској Хрватској давала је и Католичка црква, која је још од „Хрватског прољећа“ преузела духовно вођство хрватског народа. Она је поред римокатоличког хришћанског учења неговала и мученички култ Алојзија Степинца, свест о самосвојности Хрвата и потреби изградње сопственог националног идентитета.

АРСЕНАЛ СТАРИХ ТЕЗА

„Хрватски меморандум“ подгрејао је предрасуде о Србима које су деценијама понављане независно од тока догађаја и друштвене стварности – наводе академици Крестић и Михаиловић, истичући да су појединци и институције Хрватске и њене емиграције били главни извор малициозности у тумачењу теза и аргумената Меморандума САНУ.

О хрватском документу писао је и београдски новинар Зоран Богавац који је у њему видео типичну замену теза о Југославији и положају њених република и народа.

„У овом тексту заправо нема ничега нарочитог – само је искоришћена прилика да се поводом Меморандума САНУ, а под маском анализе онога што они зову ‘српски Меморандум’ изнесе арсенал старих теза, пропагандних непријатељских порука, исконструисаних података и рушилачких парола“, написао је Богавац у ванредном броју магазина „Дуга“ из јуна 1989. године посвећен Меморандуму.

Аутор: Раде Драговић

Сутра: Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом