Ђурђица Драгаш: Прича о Деси из Дивосела

Дошла си ми ноћас у сну… први пут.

Дошла си ми ноћас у сну…први пут…

У шуштавој белој хаљиници, с дечјим рукама, с очима пуним неба.

Смешиле смо се једна другој јер… ми смо иста крв!

Причала си ми о том дану, о јутарњој роси и пожутелом, усталасаном класју.

Мирисале смо заједно свеже скувано млеко и јеле тврди хлеб.

Шапутала си ми о мајчином скуту и дедином брку, о руменом дечаку Јовану.

Јуриле смо за шареним телетом, миловале звезду на коњском челу, слушале птице и шуму…

Препознавале смо једна другу, без додира и погледа јер… ми смо иста крв!

Причала си ми о страху, о очевој бори на челу,

о завежљају који је спремала мајка.

Затварала си преда мном врата куће на “брду Драгашком”,опраштала се од маленог пса који ти се вртео око ногу.

Водила си ме кроз мрак, гоњена страхом и гласовима људи с безданом у очима.

Бежале смо заједно јер… ми смо иста крв!

Слушале смо лавеж бесних паса, затомљене јауке престрављених жена и дечје сузе.

Молиле смо шуму да нас сакрије, сачува, спаси, али… предала се пред злом.

Нашли су нас бесни пси. Људи без очију… бездушници…

Чврсто смо се држале за руке јер… ми смо иста крв!

Осећала сам твој страх, тај последњи удах овоземаљски, твоје малене дланове који су последњи пут додирнули мајчин образ.

Док си одлазила, видела сам небо у твојим очима, видела сам себе, видела сам свог оца, све нас који смо… твоја крв!

Кад сам једног јуна, много година касније, први пут угледала овај свет, та крв је оживела, усталасала се, осветлила радошћу твој бездани гроб.

Можда личим на тебе, можда имам твој осмех, очи, руке…

Нећу никада сазнати, али ми ћемо се увек препознавати, осећати, проналазити у сваком јутру, цвету, мирису кише јер… ми смо иста крв!!!

---

Од истог аутора: Ђурђица Драгаш – Колумнисти – пријатељи

Ђурђица Драгаш: Јама