Симон Ђуретић: Шта треба знати и чинити за попис становништва у земљама региона

Попис је најважнији задатак који стоји пред Србима за следећих десет година у наведеним државама региона

У Албанији, Мађарској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Македонији у припреми је попис становништва, предвиђен за април 2011. године. Попис је од изузеног значаја са српски народ у овим државама јер ће од реултата зависити његова будућност. Постоји тенденција да се остваривање права народа, односно мањинских права, везује за бројност. Законски прописи о попису становништва делом су неповољнији од оних из 2001. године. За резултат пописа ће бити од посебног значаја објективност и стручност пописивача и обрађивача. Због тога је нужно да организованост српских асоцијација буде адекватна и безрезервно подржана од матичне државе. Неопходно је да у пописивачком процесу све постојеће асоцијације српског народа буду ангажоване и што јединственије у наступу. Питање изјашњавања о томе којој нацији припада појединац је питање саморазумевања и идентитета. Попис дакле, није само историјско и културно него и суштинско питање опстанка Срба и њихове будућности. Значајну улогу приликом пописа свакако има Српска православна црква, односно њене епархије у појединим земљама.

АЛБАНИЈА: Током двадесетог века режими краља Зогуа и диктатора Енвера Хоџе спроводили су репресивну и дискриминаторску политику одузевши припадницима српског народа елементарна људска права. Српски народ у Албанији је аутохтон и политика репресије имала је за циљ асимилацију и губљење идентитета. Осамдесетогодишња репресија оставила је погубне последице у идентитетској свијести Срба у овој земљи.

Краљ Зогу је 1934. године, укинуо школе на српском језику, тј. српски језик. Режим Енвера Хоџе 1949. године укида изјашњавање о националној припадности (национално опредељење), које је до 1952. године спроведено (одрађено) у матичним књигама у којима је и формално избрисана српска националност и дефинисана као албанска. Затим су укинута и промењена сопствена традицинална народна (српска) имена и презимена. Родитељи новорођене деце присиљени су да дају албанска имена са списка имена који су одредили албански државни органи.

Године 1967. укинута је вероисповест (верско опредељење) а православни верски објекти претворени су у продавнице, складишта, штале и магацине или су срушени.

Држава Албанија у другој половини 20. века и првој деценији 21. века, није вршила непосредне пописе становништва (није дала могућност да се појединачно становништво изјасни). За потребе државне евиденције надлежна институција за статистику пребројавала је становништво из матичних и земљишних књига. Припаднике српског народа уписивали су као Србо-Црногорце. Та одредница важи и данас. Пратећи албанску званичну статистику Србо-Црногораца је 1950. године било – 893; 1955 – 1613; 1960 – нема евидентираних (нестали); 1979 – 66; и 1989 – 100 евидентираних.

Дакле, из приложених званичних албанских података се види да се ради о затирању српског народа. Према истим изворима података, број припадника грчке и македонске националне мањине, за разлику од Србо-Црногораца повећавао се. То важи до данашњих дана. Године 1989. Грка је било 58.758 а Македонаца 4.697.

Демократске промене у Албанији и прихватање европских конвенција о правима националних мањина и њихово укључивње у политички и друштвени живот Албаније, нису значајније утицали на унапређење мањинских права. На пример, промена (враћање) националности само судским путем уз компликовану процедуру, а враћање својих правих имена или презимена може административним путем и односи се само на име или презиме (не и једно и друго).

Припреме око пописа предвиђеног за 2011. годину теку доста отежано, посебно за националне мањине. Пописни упитник (формулар) још није договорен. Прва понуђена варијанта упитника у рубрици националност наведени су били Албанци, Грци, Македонци, Црногорци и остали. Срби су били предвиђени под рубриком „остали“. На приговор представника Удружења „Морача-Розафа“ европским институцијама, понуђена варијанта упитника је повучена (при чему је солидарност представника већих националних мањина изостала). Током актуелних разговора о попису сада се нуде три варијанте упитника и то:

1. да се наведу националности – Албанци, Грци, Македонци, Србо-Црногорци, Арумуни-Власи, Роми и остали;

2. без навођења националности, да се сваки пописани сам определи и упише у упитник националност;

3. да се наведе само Албанци и остали.

За Србе у Албанији питање пописа је не само од политичког значаја већ је и питање биолошког опстанка.

Актуелни проблеми Срба у Албанији поводом предстојећег пописа

1. Недостатак финансијских средстава. Потребно је да се организационо оспособи Удружење, да се посете породице широм Албаније, поразговара са њима и охрабре да се изјасне као Срби.

2. Страх од изјашњавања – нису се ослободили од последица вишедеценијске страховладе.

3. Потпуна медијска изолованост – немогућност било каквог медијског представљања.

4. Двојност у изјашњавању, Србо-Црногорци. Велика је могућност злоупотребе, јер црногорска власт чини све (с обзиром на односе са Тираном) да се изјасне као Црногорци и уложиће средстава колико им је потребно. Код наших сународника Србо-Црногорци једна је националност. У статистици неће бити тако.

5. Немогућност да утичу на одабир пописивача, њихову објективност, још мање на контролу обрађивања података.

6. Слаба идентификованост са српском културном баштином јер им је непозната (отуђена). Вапе за идентификацијом својих породица (својих корена) које су неоспорно везане за Зету. Потребан им је превод књиге „Записи о Зети“ на албански језик (обећање Амбасаде Србије у Тирани). Желе трибине, разговоре, сусрете о томе.

7. Незнање српског језика као општи проблем.

За успешне припреме пописа потребан је темељит студиозан рад са нашим сународницима (за овај попис се углавном закаснило), сарадња са стручним људима који познају њихову прошлост и менталитет.

МАЂАРСКА: Закон о попису становништва у 2011. години је неповољнији од оног из 2001. године, што може довести до смањења пописаних припадника наше мањине. Истовремено постоји тенденција да се коришћење многих мањинских права веже за бројно стање (нпр. у 2013. години, финансирање мањинских самоуправа – прецизније у половини самоуправа – зависиће од броја пописаних у 2011). Према попису из 2001. године у Мађарској је живело 3.816 припадника српског народа. У случају смањења овог броја, свели би се на статистичку грешку а процене Самоуправе Срба да их је од 8.000-10.000 изгубиле би сваки смисао. Самоуправа Срба у Мађарској захтева да на локалном нивоу утиче на избор пописивача или барем да се сагласи са њиховим одабиром. Важан задатак Самоуправе биће да се обиђу породице мешаних бракова и охрабре припадници наше мањине да се изјасне као Срби јер су се приликом последњег пописа многи изјашњавали (односно уписивали су их) као припаднике већинског мађарског народа.

БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА: У Босни и Херцеговини живи око 1.450.000 припадника српског народа. Према подацима Завода за статистику Републике Српске из 2009. године, у Републици Српској живи 1.435.179 становника, од тога око 1.340.000 Срба. У федерацији БиХ, према процени наше амбасаде у Сарајеву (преузете од СНСД, који је на власти у Републици Српској), живи око 60.000 Срба. Мали број припадника српског народа у Федерацији БиХ последица је ратних и послератних дешавања у последњој деценији 20. века. Пре ратних дешавања, према попису из 1991. године, само у Сарајеву живело је 157.143 Срба а у Босни и Херцеговини 1.366.104 или 31,21 % Срба и 242.682 Југословена или 5,54 % (око 90 % укупног броја Југословена били су припадници српског народа).

Република Српска институционално има све атрибуте државности, што јој омогућава заштиту права и интереса српског народа у Босни и Херцеговини. Самим тим има могућност а и полтичку вољу да попис становништва обави у складу са стандардима и преко свог Завода за статистику – самостално бирајући пописиваче, контролоре, обрађиваче и садржај пописног формулара.

Оптимално је да Завод за статистику Републике Српске у сарадњи са истим органима у БиХ, буде укључен у пописне активности у Федерацији у делу који се односи на припаднике српског народа.

ХРВАТСКА: Према попису становништва 1991. године, Хрватска је имала 4.784.265 становника. Од тог броја као Срби изјаснило се 581.663 што је 12,15 %. Тај број је сигурно далеко већи јер се као Југословени изјаснило 106.041 становника, од којих је највећи део Срба одричући се националног идентитета у име југословенства. Такође, готово је сигурно да међу онима који су разврстани у рубрику остали (национално неопредељени, регионално опредељени и непознато) а којих је било 316.736 има велики број Срба, тако да је тврдња по којој је у Хрватској живело више од 800.000 Срба, прилично утемељена.

У попису из 2001. године у Хрватској је пописано 4.437.460 становника, од чега се изјаснило као Срби 201.631 или 4,54 % . Резултати пописа су показали да је број Срба у Хрватској драстично опао. Поређења ради, пре рата, према званичним резултатима, било их је скоро 600 хиљада, док их данас има 201 хиљада. Упоређујући наведене бројке, можемо се запитати „Где је нестало 400.000 Срба“.

Начин на који је обављен попис становништва 2001. године, изазвао је велико незадовољство међу Србима у Хрватској. У њему нису били обухваћени прогнани и избегли (око 300.000), није било пропорционалне заступљености пописивача, штавише њихова стручност и непристрасност је била под великим знаком питања. Због негативне политичке климе и свих пратећих отежавајућих околности (и сада то важи) међу Србима је била сумња у мотиве и методе пописа, бојазан од злоупотребе података, страх од репресије и зато су прикривали своју етничку припадност. Било је и примера где су пописивачи одговарали грађане, посебно Србе који су мањина на одређеној територији, да се не изјашњавају о националној и верској припадности. Збиг тога чак и представници Срба у Хрватској нису прихватили резултате овог пописа.

На предстојећем попису становништва који се планира у Хрватској од 1. до 28. априла 2011. године, пописиваће се хрватски држављани, страни држављани и особе без држављанства које имају пребивалиште у Хрватској, без обзира налазе ли се у време пописа у Хрватској или иностранству. Пописом неће бити обухваћене особе које имају пребивалиште у Хрватској, али су одсутне дуже од једне године. Неће бити обухваћени ни они који имају боравиште у Хрватској краће од једне године и не намеравају дуже од тога остати те студенти који студирају у иностранству. Законском одредбом да се пописом обухватају само особе које имају пребивалиште у Хрватској, уз услов да годину дана нису одсутни из земље, нанеће штету српској популацији, која је пред налетима рата морала да напусти Хрватску и легализује чин „етничког чишћења“. Овде се првенствено ради о лицима која су још увек у статусу избеглица или се налазе у програму повратка преко стамбеног збрињавања (по проценама представника Срба око 70.000).

Врло је значајно да се српске институције у Хрватској окупе око заједничке платформе (циљеви и активности, носиоци, рокови, буџет) поводом пописа, коју је правовремено иницирала СКД „Просвета“ из Загреба. Неопходно је да се политички представници Срба (коалициони партнери у власти) изборе за утицај приликом избора пописивача, контролора па и обрађивача пописних упитника, на пропорционалном принципу. Важан је медијски наступ и непосредни контакти са појединцима, породицама, већим групацијама на подручјима где живи српски народ, све у циљу ослобађања од страха и постизања што реалнијег броја Срба, што је за садашња и будућа поколења од пресудне важности.

МАКЕДОНИЈА: Пописом становништва 2002. године у Македонији је евидентирано 35.939 припадника српског народа. Само осам година раније, 1994. године, пописано је 44.000 Срба. За само осам година број Срба се и статистички смањио за 8.000 иако је у том периоду (1994-2002), према званичној информацији МУП Македоније 16.756 Срба затражило и добило македонско држављанство. Проста рачуница говори да је на основу званичних података 2002. године морало бити евидентирано око 61.000 Срба.

Српске организације у Македонији оцениле су наведене пописе тендециозним са јасним циљем да број Срба у овој држави не пређе 2 %. Реаговале су на начин пописивања (упис у пописне упитнике-формуларе графитном оловком, нетачно уписивање националног изјашњавања, као „није битно“, пописни формулар на македонском а не на српском језику, непописана цела насеља где већински живе Срби), али ништа нису успеле да промене – Срба је било све мање.

Поучени овим искуством, неопходан је организован и заједнички (што јединственији) рад (наступ) свих српских асоцијација у реализацији предстојећег пописа. Важно је да се политички представници Срба, у овом случају Демократска партија Срба у Македонији (коалициони партнер у власти) избори за непосредан утицај приликом избора пописивача, контролора и обрађивача пописних упитника. Медијски наступи и непосредни контакти са појединцима, породицама, Србима у насељима где су већински живаљ и свуда где макар и један Србин живи од изузетне су важности. Обзиром на вишегодишњу организованост, а самим тим успостављену инфраструктуру и учешће у власти, ДПСМ има највише могућности, а тиме и политичког утицаја за свеобухватну припрему и провођење пописа у интересу српског народа у Македонији.

ЦРНА ГОРА: Према попису становништва 2003. године, у Црној Гори евидентирано је 198.414 оних који су се изјаснили као Срби, што је 32 % од 620.145 становника. Као Црногорци изјаснило се 267.669 или 43 % ; српским језиком да говоре изјаснило се 393.740 становника или 63,80 % а од православног живља да говори српским језиком изјаснило се чак 85,60 %.

Резултати пописа показују да у Црној Гори нема већинског народа. Међутим, када се узме у обзир број који се определио да говори српски језик, по логици ствари, већински је српски народ. На припреме и спровођење наведеног пописа политички представници српског народа нису имали утицаја, ни могућност контроле, па и поред релативно значајног броја пописаних Срба, резултати пописа од представника наших сународника нису прихваћени као тачни.

Историјски су познате чињенице да је Црну Гору стварао српски народ, који је данас у реалном животу самосталне Црне Горе изгубио стечена права (конститутивност) а доведен је у положај да се бори за национални статус. Зато попис становништва у Црној Гори 2011. године, као ретко где у свету, не представља пуко пребројавање становништва. Питање пописа је судбинско питање за Србе у Црној Гори, питање које није само историјско и културно него и суштинско питање свакидашњег живота и питање будућности.

С обзиром на искуство из претходног пописа, политичке партије које представљају српски народ морају се изборити за утицај при формулисању пописног упитника, избор пописивача, контролу пописног процеса, а нарочито сабирање резултата и њихово објављивање. Потребно је да се води што шира кампања, медијска и свака друга, ради обавештавања и промовисања српског идентитета. У томе имају значајну улогу и друге српске организације међу којима неке од њих имају и средства информисања, као Српски национални савјет (ТВ, радио, новине).

Посебно је битно да се челни људи политичких партија и других организација које представљају српски народ, као и значајна имена духовног и културног миљеа, јавно изјасне као Срби.

Главна недоумица ће и даље бити изјашњавање већинске православне популације о националној припадности српској или црногорској као и којим се језиком говори, српским или новоизмишљеним „црногорским“. Колико год се мислило да су Срби и Црногорци исти народ, то статистички није и неће бити тако. При попису мора бити јасно опредељење, једно или друго. Где год буде опредељење двосмислена одредница, као рецимо „Црногорац српског рода“, режимска администрација ће га подвести под задату одредницу Црногорац. Режим ће, дакле, учинити све да на сваки начин смањи бројност Срба и, уколико је могуће, постигне натполовичну већину Црногораца.

Попис је најважнији задатак који стоји пред Србима за следећих десет година у наведеним државама региона. Циљ је да се помогне што већем броју наших сународника да се на предстојећим пописима слободно изјасне о свом српском идентитету, што укључује и језик и националну припадност. Овај задатак би морао да окупи све Србе, без обзира на политичке разлике, неусаглашености или неспоразуме.

Извор: НОВИ СТАНДАРД